"Blic", 2. februar 2011.
Pred novogodišnje praznike, ministarstva i ministri su škiljavoj javnosti Srbije iznosili rezultate svog rada. Ko god da je pažljivo saslušao ili pročitao to što se govorilo ili pisalo, zaključio bi da je glavni doprinos skoro svakog ministarstva u pripremonju nacrta nekog zakona ili donošenju nekog drugog propisa. Javnosti je ponuđen „normativni optimizam", kada već nije bilo povoda za neki drugi. Sve po sistemu daj šta daš.
Donošenjem zakona mogu se rešiti mnogi problemi, a novi propisi, zaista, mogu da poprave život građana. Međutim, to ne znači da svaki novodonet propis predstavlja napredak.
Da bi se to utvrdilo, valja sprovesti javnu debatu u kojoj se proverava da li sadržina zakona, propisa odgovara potrebama građana i ciljevima zbog kojih se propis donosi? Praksa u Srbiji je, međutim, posve drugačija. Zakoni i drugi važni propisi donose se na brzinu i bez javne diskusije. Umesto diskusije saopštava se da je propis usaglašen sa pravom EU, jer tom argumentu se ne može odoleti.
Nema sumnje da bi propis koji se namerava doneti trebalo prethodno uskladiti s pravom EU. Ali, ako je to nužan uslov za kvolitet propisa, sigurno nije i dovoljan. Propis bi, pored toga, morao i da bude u službi gradana, a to se utvrđuje javnom raspravom. Usled izostanka rasprave usvajaju se zakoni iako sadrže ozbiljne nedostatke, iako su neprimenjivi ili međusobno protivrečni. Sve je nebitno, osim da zakoni budu saglasni s pravom EU. Ako je to uopšte tako. Tačnije, propisi ponekad i nisu saglasni s pravom EU, ali ni to nije moguće utvrditi budući da su doneti iza leđa javnosti.
Zato nam se potkrade da u Zakonu o porezu na dodatu vrednost poreska stopa za usluge turističkog smeštaja bude 18 odsto, a po Zakonu o budžetu se očekuju prihodi kao da je stopa osam odsto. Drugi primer je Zakon o rakiji i drugim alkoholnim pićima. Zakonom je zabranjena tradicionolno proizvodnja i prodaja rakije. I šta se desilo nakon donošenja. Ništa. Kao da taj Zakon i nije donet do se primenjuje, već da reklamira evropski put Srbije.
Posle svega posmatrač se ne može oteti utisku da je Srbija i dalje normativno zapuštena zemlja, da nije važno kako glasi zakon, a ni kako se do njega došlo, da se u njenoj Skupštini izglasavaju zakoni umesto da se pretresaju i da bi se za domaće zakonodavce moglo reći da imaju mnogo ambicije, ali malo kreacije.
Goran Ilić, predsednik UO Udruženja javnih tužilaca
(Izvor: Blic, rubrika: Gost komentator)
