"NIN", 24. mart 2011.
Zaštita prava ličnosti
Sumnje u povrede prava na privatnost od strane najviših organa pravosudnih vlasti samo pokazuju koliko je rasprostranjena pojava kršenja jednog od najvažnijih ljudskih prava
U sapunskoj seriji afera koje se u poslednje vreme bacaju pred oguglalu i utrnulu javnost, slučaj kadriranja BIA-a (Bezbednosno-informativne agencije) u reizboru tužilaca i njihovih zamenika i nije zauzeo neki prostor u medijima. Mada nije atraktivan poput „Velikog brata“ i porno-snimka kod beogradske „Arene“, moderni Aleksa Žunjić bi po posledicama mogao da pretekne i mnogo ozbiljnije afere od ovih pomenutih.
U razmaku od godinu dana domaća javnost je ponovo zatečena vešću da je BIA možda učestvovala u postupku izbora nosilaca pravosudnih funkcija, ovaj put tužilaca. Na to upućuje zapisnik sa 10. sednice Državnog veća tužilaca (DVT), okačen i na Internetu, gde dvojica članova DVT, Vladimir Vukčević i Slobodan Radovanović, kažu da su održali sastanak u BIA „na temu prikupljanja podataka o dostojnosti kandidata“ za izbor za zamenike javnih tužilaca, i da su se dogovorili o novom sastanku na kome će dobiti informacije u kojima se „neće saopštavati imena, ali će Veće biti upozoreno na postojanje okolnosti koje ne preporučuju izbor“.
Ustav Srbije jemči zaštitu podataka o ličnosti, osim za potrebe vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom (član 42). Ako se takve aktivnosti preduzimaju mimo zakona, predstavljaju krivično delo. štaviše, profesorka građanskog procesnog prava Vesna Rakić-Vodinelić skreće pažnju da bi svaki kandidat o kome je odlučivano na osnovu podataka prikupljenih u BIA imao pravo da zbog povrede ljudskog prava na privatnost pokrene postupak pred Ustavnim sudom ili Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.
Odmah su alarmirani i Rodoljub šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i Saša Janković, zaštitnik građana (ombudsman). šabić je izjašnjenje tražio od DVT-a, Janković od BIA. U razgovoru za NIN šabić je potvrdio autentičnost dokumenta a da je od DVT zatražio izjašnjenje o sadržini pomenutog sastanka i njegovim konsekvencama.
S tim u vezi poverenik nam je rekao da su informacije iz usmene komunikacije koja je usledila odmah nakon toga, sa ministarkom pravde i državnim tužiocem upućivale na zaključak da u postupku izbora nisu korišćeni pomenuti podaci, ali da formalno izjašnjenje DVT-a ne sadrži eksplicitne odgovore na postavljena pitanja i da ono, kao i istupi pojedinih članova DVT-a u medijima, u tom pogledu izazivaju dilemu, posebno zbog navođenja nekih zakonskih odredbi, na način koji kod nekog može ostaviti utisak da one predstavljaju valjan osnov za spornu obradu podataka o ličnosti.
šabić naglašava: „Obrada podataka o bilo čijoj ličnosti, bez znanja onog o kome se radi, dozvoljena je samo kada je to zakonom izričito predviđeno. U tom kontekstu nije sporno da javna tužilaštva, u skladu da izričitim zakonskim ovlašćenjima u svrhu borbe protiv kriminala i radi zaštite bezbednosti države, mogu pribavljati i pribavljaju podatke od BIA i drugih bezbednosnih struktura koje te podatke u iste te svrhe obrađuju, takođe na osnovu nespornih zakonom utvrđenih ovlašćenja. Ali, DVT nije tužilaštvo, nije nikakav organ gonjenja. A nijednom zakonskom odredbom za postupak opšteg izbora tužilaca i njihovih zamenika obrada podataka kandidata od strane BIA nije predviđena, niti su za BIA utvrđena u tu svrhu potrebna zakonska ovlašćenja.“ Inače, i pre godinu dana pojavila se ista sumnja, ali u kontekstu izbora sudija od strane VSS.
Uvidom i nadzorom nad svim raspoloživim relevantnim dokumentima, poverenik je tada morao da konstatuje da „nema dokaza da su tada korišćeni podaci BIA“. Ni ombudsman nema drugačiji stav. I sam će slično postupiti i sa zaključkom izaći u javnost. Kao i pre godinu dana. On upozorava da su podaci koje BIA prikuplja dostupni pojedinim članovima i DVT-a i Visokog saveta sudstva po sasvim drugom osnovu.
Janković navodi odgovor direktora BIA koji podseća da je Agencija u obavezi da postupa po zahtevima tužilaštava ali da „ne odlučuje o načinu korišćenja tih podataka“, kao i svoje zapažanje da je predsednica VSS istovremeno i predsednica Vrhovnog kasacionog suda, i da na toj funkciji odobrava tajnoj službi prisluškivanje iz razloga nacionalne bezbednosti i ima uvid u sadržaj presretnutih razgovora.
Za dr Gorana Ilića, zamenika Republičkog tužioca i predsednika Udruženja tužilaca, glavni problem je u odsustvu transparentnosti rada DVT, naročito odluka DVT da sve podatke, saznanja, izneta mišljenja prilikom razmatranja kandidata proglasi za službenu tajnu, što je, kako kaže, u suprotnosti sa relevantnim međunarodnim dokumentima, zaključcima Venecijanske komisije.
Ukoliko dileme postoje na ovako visokom nivou, kao što je pravosuđe i njegovi najviši organi, može samo da se zamisli kako to izgleda na nižim nivoima i društvu uopšte. Skoro svakodnevno smo svedoci ugrožavanja privatnosti i povrede prava na zaštitu podataka o ličnosti, najčešće putem medija, gde se ne poštuju ni najelementarnije norme. S jednom razlikom, što su nekadašnje ljubavne afere političara (seća li se neko Maršićanina) zamenjene mnogo ozbiljnijim zloupotrebama.
Treba podsetiti da je teška povreda privatnosti učinjena i tako što je u tekstu posvećenom pregovorima o štrajku radnika pravosudne administracije, objavljeno više podataka o kažnjavanju sina jedne sindikalne predstavnice. Udruženje novinara Srbije drži otvoren poziv ministarki pravde Snežani Malović da pokrene istragu o tome kako su ovi podaci dospeli u redakciju „Kurira“, pošto su dostupni samo uz potpis suda, a objavljivanje podataka o maloletniku je krivično delo za koje je zaprećena i kazna zatvora. Čak su na internet društvenoj mreži Fejsbuk, u kontekstu političkog sukoba oko (ne)izgradnje nove sportske dvorane u Nišu, uz imena nekolicine ljudi objavljeni i brojevi njihovih ličnih mobilnih telefona.
Čudi li, onda, što se svojevremeno govorilo da Željko Mitrović, vlasnik TV Pink, u traganju za onima koji su pokušali da ga otruju, raspolaže i stenogramima telefonskih razgovora zaposlenih, što predstavlja kršenje ljudskih prava, odnosno njihove privatnosti, ili što banke podatke o svojim klijentima ustupaju privatnim uterivačima dugova.
„Mi nismo ni svesni dimenzija problema koji se javlja“, upozorava poverenik šabić, uz opasku da se kod nas o zaštiti podataka ličnosti govori kao o nečemu potpuno apstraktnom. „Najnormalnije je da bilo ko zatraži kopiju lične karte i ljudi je bez pogovora daju. Pre svega ostaloga mora da se poradi na mentalitetu i ukaže na raskorak sa svetom kojem težimo“, kaže šabić.
U Izveštaju EU o napredovanju Srbije za 2008. godinu navodi se da je: „ostvaren određeni napredak po pitanju zaštite podataka o ličnosti… Međutim, zakon nije u potpunosti usklađen sa standardima EU. Generalno, Srbija je umereno napredovala u oblasti zaštite podataka o ličnosti“.
A bilo je to pre pravosudne lakrdije sa reizborom sudija i tužilaca.
CENA PRIVATNOSTI U SVETU
Odšteta fašisti
Predsednik Svetske automobilske federacije (FIA) Maks Mozli dobio je na sudu spor protiv britanskog tabloida „News of the World“, koji je svojevremeno objavio da je funkcioner FIA učestvovao u „nacističkim orgijama s prostitutkama“. Odlukom suda u Londonu britanski tabloid je morao da plati Mozliju 60.000 funti, što je najveća odšteta isplaćena zbog povrede privatnosti u Engleskoj poslednjih godina.
Maks Mozli je sin bivšeg lidera britanskih fašista Osvalda Mozlija, kome je Adolf Hitler bio gost na venčanju 1936. godine. Tokom Drugog svetskog rata vlada Vinstona Čerčila držala je Osvalda Mozlija u kućnom pritvoru.
Siroti Grimaldijevi
Svojevremeno je naš poznati slikar i francuski akademik Vlada Veličković ispričao zanimljivu anegdotu iz svog pariškog života. Kada je oko tek useljenog stana instalirao brojne kontrolne, bezbednosne kamere, na vrata mu je pozvonila njegova komšinica, francuska filmska diva Katrin Denev i sasula u oči: „Mene niko ne može besplatno da snima“!
Neke francuske javne ličnosti, praktično, žive naplaćujući „povređen“ privatni život. Tu se posebno ističe prinčevska porodica Grimaldi iz Monaka, inače poznata po brojnim odštetama koje je dobila od štampe. Samo u 2008. godini na ovaj način su inkasirali 127.000 evra, a godinu pre 175.000 evra.
Uzurpatorka Bjonse
Većina muškaraca bi „ćutala i uživala“ kada bi im se Bionse Nouls doselila u komšiluk, ali ne i izvesni Filip Marković, stanovnik Holivud Hilsa koji je „presavio tabak“ i tužio poznatu zvezdu.
Protiv poznate bluz pevačice, glumice i plesačice Marković je u Los Anđelesu podneo tužbu, tereteći Bionse da mu je ugrozila privatnost kad je snimala spot preko puta njegove kuće. Marković traži 25.000 dolara zbog ometanja poseda i privatnosti u losanđeleskoj četvrti Holivud Hils, kad je Bjonse sa svojom ekipom snimala spot od jutra do 11 sati uveče, a on, pored ostalog, tokom celog dana nije mogao da izveze automobil iz garaže.
(autor: Slobodan Ikonić)
