Politika, 28. novembar 2011.
Najčešće su one po osnovu rase, boje kože, etničkog porekla, nacionalne pripadnosti, starosne dobi i prema osobama sa invaliditetom
Više od polovine građana Srbije smatra da je diskriminacija u našoj zemlji prisutna u velikoj meri i da Zakon o zabrani diskriminacije, usvojen u martu 2009. godine, ne štiti diskriminisane osobe. Isto toliko stanovnika Srbije smatra da se ovaj Zakon ne poštuje, kao i da prekršioci ne snose nikakve posledice.
Sprovedene ankete pokazuju i da građani naše zemlje smatraju da su diskriminaciji najviše izloženi Romi, siromašni ljudi i osobe sa fizičkim i mentalnim invaliditetom. Odmah iza njih, prema mišljenju građana Srbije, slede starije osobe, žene i seksualne manjine.
Nešto manje od dve trećine ocenilo je da se država ne bavi dovoljno ovim problemom, ali tek nešto više od trećine smatra da problem diskriminacije država treba da uvrsti među svoje prioritete.
Goran Ilić, predsednik Udruženja tužilaca i zamenika tužilaca Srbije, koje je izdalo priručnik za primenu antidiskriminacionog zakonodavstva, za „Politiku“ objašnjava da se pod diskriminaciju mogu podvesti najrazličitiji oblici nedozvoljenog ponašanja prema licima koja se zasnivaju na njihovim određenim ličnim svojstvima zbog kojih se stavljaju u gori položaj od ostalih.
– Postoji više vrsta diskriminatorskog ponašanja. Jedan od najstarijih i najrasprostranjenijih oblika diskriminacije jeste onaj prema polu. Po pravilu, pod ovim pojmom podrazumeva se diskriminacija žena, kojima određeni poslovi, društvene aktivnosti i angažovanja tokom dugog perioda nisu bili dostupni. I danas, kada su žene formalnopravno izjednačene sa muškarcima, postoje određene predrasude prema tome koliko će kvalitetno žena moći da obavlja određene poslove, pa se poslodavci često odlučuju da primene diskriminatornu politiku i faktički „zatvore“ ženama pojedine profesije, zvanja ili funkcije. Žene su u naročito nepovoljnom položaju kada je reč o ugovaranju uslova rada, a naročito zarada – objašnjava Ilić.
Nastavak problema diskriminacije prema polu, navodi naš sagovornik, može da se nađe u drugom, sličnom obliku i to prema činjenici da li je neka osoba (bez obzira na pol) vezana bračnim, odnosno porodičnim obavezama. U Srbiji se ovakav vid diskriminacije uglavnom svodi na nedozvoljeno ponašanje prema mlađim ženama koje konkurišu za posao neposredno pre i posle udaje. Slično se događa i kada za posao konkurišu majke neposredno posle porođaja, dok su u najnepovoljnijem položaju kandidatkinje koje su trudne.
– Česta je diskriminacija po osnovu rase, boje kože, etničkog porekla i nacionalne pripadnosti. Kada je reč o nacionalnoj pripadnosti kao razlogu diskriminacije, česti su primeri uskraćivanja prava kvalifikovanim radnicima – imigrantima. Kao i u slučajevima rasne diskriminacije, njima se često uskraćuje mogućnost da se adekvatno obrazuju ili profesionalno usavršavaju. Kada je reč o zapošljavanju, jako je izražena diskriminacija starijih osoba. Ono što je indikativno jeste da starija lica daleko teže nalaze novo zaposlenje. Teško je reći šta tačno opredeljuje poslodavce da čine ovu vrstu diskriminacije pri zapošljavanju. Istraživanja su pokazala da su troškovi zaposlenja starijih lica niži, pa samim tim poslodavci imaju ekonomsku opravdanost da zaposle lica sa više iskustva – kaže predsednik UTS.
Zabeležena je i diskriminacija po osnovu političke, sindikalne, ideološke ili verske pripadnosti. Zajedničko za ove slučajeve diskriminacije jeste da diskriminisana osoba ne ostvaruje neko od svojih prava na organizovanje, izražavanje mišljenja, religijskih ubeđenja i slično. Posebni oblici diskriminacije postoje kada se od nekog lica traži da istupi iz određene politički ili sindikalne organizacije kako bi ostvarilo neko svoje pravo, ili da se učlani u neku određenu organizaciju tog tipa.
– Sada je aktuelna diskriminacija po osnovu seksualnog opredeljenja. Ukoliko seksualne manjine javno izraze svoju pripadnost, dolazi do njihove mnogostruke diskriminacije, najpre u odnosu na pojedina porodična prava, kao i pravo na zapošljavanje, pa i na pravo na pružanje medicinskih usluga – objašnjava naš sagovornik.
Pobrojani oblici diskriminacije, svakako, nisu jedini. Postoje, navodi naš sagovornik, i brojni drugi kao što je uskraćivanje zdravstvenih usluga, zloupotreba testiranja prilikom prijema u radni odnos, takozvana asocijativna diskriminacija kada do diskriminacije dođe zato što je neko lice u zabludi o osobi koja je diskriminisana. Primer bi bila situacija kada lekar odbije da pregleda pacijenta misleći da je homoseksualac iako ta osoba nije homoseksualnog opredeljenja …
– Procesuiranje i kažnjavanje onih koji diskriminišu nije jedini način sa se ova pojava svede na razumnu meru. Svaki oblik diskriminacije zahteva drugačiji odgovor društva i sigurno je da se na isti tip diskriminacije ne može reagovati u Srbiji i Holandiji. Greške čine i oni koji se javno suprotstavljaju diskriminaciji. Ponekad njihova neodgovarajuća reakcija na konkretan slučaj diskriminacije proizvede novu štetu diskriminisanoj osobi – zaključuje Ilić.
Statistika
Kada je u pitanju izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje među optuženima u 2008. godini najviše je bilo Srba, u 2009 – stranih državljana, a u 2010 – takođe Srba. Među optuženima najviše je đaka, studenata i radnika, a potom slede radnici, zemljoradnici, preduzetnici….
Isto toliko stanovnika Srbije smatra da se ovaj Zakon ne poštuje, kao i da prekršioci ne snose nikakve posledice. Sprovedene ankete pokazuju i da građani naše zemlje smatraju da su diskriminaciji najviše izloženi Romi, siromašni ljudi i osobe sa fizičkim i mentalnim invaliditetom. Odmah iza njih, prema mišljenju građana Srbije, slede starije osobe, žene i seksualne manjine.Miroslava Derikonjić
