"Politika", 21. maj 2012.
Tužilaštvo je potčinjeno izvršnoj vlasti a u istrazi treba da bude nezavisno, ističe tužilac Goran Ilić. – Građani od krivičnog suda očekuju istinu a ne „bodovanje” dokaza, kaže profesor Milan škulić.
Izbacivanje načela istine iz krivičnog postupka u Srbiji može naneti veliku štetu, upozoravaju profesor Pravnog fakulteta u Beogradu dr Milan škulić, predsednik Udruženja pravnika Srbije, i zamenik republičkog javnog tužioca dr Goran Ilić, predsednik Udruženja javnih tužilaca Srbije.
Da bi stručnoj i laičkoj javnosti objasnili sve nelogičnosti novog Zakonika o krivičnom postupku, dr škulić i dr Ilić napisali su knjigu pod naslovom „Novi Zakonik o krivičnom postupku Srbije – Reforma u stilu ’jedan korak napred, dva koraka nazad’”. Izdavači su Pravni fakultet u Beogradu, Udruženje za krivično pravo i kriminologiju Srbije i Udruženje javnih tužilaca Srbije.
– Koncepcija novog ZKP-a je suštinski pogrešna. Ona eliminiše načelo istine i afirmiše stranački glavni pretres, koji više liči na klasičnu parnicu, nego na do sada tipičan krivični postupak. To bi u praksi moglo dovesti do ogromnih problema, jer bi stranke samo formalno bile ravnopravne, ali bi okrivljeni u postupcima bili u vrlo nepovoljnom položaju, naročito u slučajevima kada nemaju branioca, jer tada nemaju nikakve šanse u „dokaznom dvoboju” sa javnim tužiocem – kaže dr Milan škulić.
Istini se mora težiti u krivičnom postupku, a sud ne sme da ima pasivnu ulogu u utvrđivanju istine, ističe profesor. Međutim, presude se, prema novom zakonu, i dalje mogu ukidati zbog „pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja”, a to znači „zbog zasnovanosti presude na neistini”.
– To je apsurdno jer sud, po novom zakonu, uopšte nema dužnost utvrđivanja istine. Izvođenje dokaza je povereno strankama. Kakve su šanse stranke da pobija presudu zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, kada je ona sama procesno odgovorna za utvrđivanje činjeničnog stanja? – pita profesor škulić.
On ističe da je nemoralno eliminisati načelo istine u krivičnom postupku, jer se cilj krivičnog postupka ne može mehanički i veštački odvojiti od opšte povezanosti krivičnog prava i morala.
– Ako načelno smatramo da je vršenje krivičnih dela nemoralno, a da se samo u krivičnom postupku može utvrditi da je učinjeno krivično delo, onda se takvo pitanje ne sme prepuštati čisto pravno-tehničkom konstruisanju nekakvog „dokaznog dvoboja”, gde bi stranke iznosile svoje argumente i kontraargumente, dok bi sud, lišen „balasta” utvrđivanja istine ili bar težnje ka istini, jednostavno arbitrirao koja je stranka bila uspešnija u dokaznom duelu – kaže dr škulić.
– Većina građana od krivičnog suda očekuje istinu a ne nekakvo bodovanje stranačkog izvođenja dokaza. Istina utvrđena u krivičnom postupku često ima i istorijsko značenje. Zamislimo kako bi građanima zvučalo kada bi im se javno reklo da se sud koji je sudio optuženima za ubistvo premijera činđića nije bavio utvrđivanjem istine. Da je u vreme tog suđenja bio u primeni novi ZKP, koji ne poznaje načelo istine, sud zaista ne bi ni imao dužnost utvrđivanja istine, ali da li bi to bilo pravično i kakve bi bile posledice takvog suđenja? – pita dr Milan škulić.
Novi Zakonik o krivičnom postupku uvodi potpuno novi koncept istrage. Zamenik republičkog javnog tužioca dr Goran Ilić, kaže da nije protiv tužilačke istrage, ali smatra da je ona u novom zakoniku uvedena na pogrešan način.
– Nije jasno kakva je svrha razdvajanja predistražnog postupka i istrage koju vodi javni tužilac, kada se obe ove „istražne” faze vode ni nivou istog stepena sumnje, a to su osnovi sumnje i kada se istraga može voditi i protiv nepoznatog učinioca. Zakonodavac stvara i mogućnost za neku vrstu paralelne istrage koju bi vodila odbrana, ali je to veoma čudno rešenje, koje u praksi može da odgovara samo ekstremno malom broju izuzetno bogatih okrivljenih ili osumnjičenih „narko-bosova” – kaže dr Goran Ilić.
U odeljku knjige pod naslovom „Tužilaštvo sovjetsko, postupak američki”, dr Ilić govori o tome da su neke norme koje dotiču javno tužilaštvo nepotpune, protivrečne i teško primenjive u praksi.
– Zakonik nije uzeo u obzir rizike koje nosi ustavni i zakonski položaj javnog tužilaštva. Pisci Zakonika nisu imali u vidu da je samostalnost tužilaštva vitalno ugrožena ustavnim rešenjem prema kome javne tužioca na predlog vlade bira Narodna skupština, kao i činjenicom da članove Državnog veća tužilaca bira Narodna skupština. Dakle, tužilaštvo se Ustavom potčinjava izvršnoj vlasti, ali se na njega u krivičnom postupku prenose ovlašćenja nezavisnog sudskog organa, istražnog sudije. Time se dovodi u pitanje i objektivnost krivičnog postupka, a posebno istrage u kojoj tužilac zauzima centralno mesto. Iz rigidne hijerarhijske ustrojenosti javnog tužilaštva mogao bi proizići zaključak da će ubuduće sve istrage u Srbiji voditi jedan javni tužilac – onaj koji je na vrhu hijerarhije, a nije teško objasniti koliko to u praksi može da bude neefikasno i opasno – kaže dr Goran Ilić.
– Za Riplija je podatak da je novi ZKP u Skupštini Srbije već menjan i pre nego što se počelo sa njegovom primenom. Međutim, nije kasno da greške budu ispravljene pre nego što prouzrokuju teške posledice. Naša kritika novog Zakonika je dobronamerna – ističe dr škulić.
Autori knjige su detaljno analizirali sve odredbe koje su nelogične i neprimenjive u praksi, pa su sačinili i preglednu tabelu u kojoj objašnjavaju kako se manjkave odredbe mogu korigovati. Smatraju da novi ZKP ima suviše krupnih grešaka i da su nove izmene i dopune neophodne.
Aleksandra Petrović
