"Politika", 14. avgust 2012.
Kako reformisati reformu pravosuđa – Milan škulić
Reformatori su džabe krečili
Pravosuđe je jedan od stubova pravne države. Nekada je i kod nas, slično kao i u većini evropskih država, profesija sudije smatrana jednom od najčasnijih. Kasnije su došla neka druga vremena i već dugo,nažalost, to nije tako. Više se veruje Crkvi, policiji, Vojsci…
Nekada, a cinici bi rekli u vreme kada su te profesije bile uglednije u građanstvu, sudije i javni tužioci su bili podložni redovnim reizborima. Ustavom iz 1990. sudijska funkcija postaje stalna, što je važilo i za javne tužioce, ali ne i za zamenike javnih tužilaca. Stalnost svih nosilaca pravosudnih funkcijaproklamuje i novi Ustav iz 2006. godine. Vladajuća politička elita tumači da je time omogućen novi izbor svih nosilaca pravosudnih funkcija.
Veliko je pitanje da li je opšti izbor bio u skladu sa Ustavom, jer Ustav iz 1990. proklamuje stalnost sudija i javnih tužilaca, a Ustav iz 2006, koji to takođe garantuje, donet je po proceduri za ustavne promene propisanoj ranijim Ustavom. Dakle, postojao je ustavni kontinuitet. Dilemu formalno razrešava Ustavni sud Srbije, koji smatra da opšti izbor nije neustavan. Nijedna značajnija politička stranka se tada tome nije protivila, a Narodna skupština je donela odgovarajuće zakone kao podlogu za opšti izbor. Dakle, postojala je odgovarajuća scenografija i kao kod Čehova, „pištolj koji stoji na zidu u prvom činu – mora da opali u poslednjem”. I opalio je u vidu skorašnjih odluka Ustavnog suda, kojima je pravosudna reforma u delu izbora sudija i javnih tužilaca vraćena na početak. Džabe su reformatori krečili!
Ispravno tumačenje bi bilo da je svakom sudiji i javnom tužiocu koji nije biran u postupku opšteg izbora funkcija prestala po sili zakona, samim tim što nije izabran. Nije trebalo donositi posebne odluke o neizboru, koji se, kao i prestanak funkcije, podrazumeva izborom drugih na ista mesta za koja su konkurisali i neizabrani. To nikako ne znači da se neizbor nije morao pojedinačno i detaljno obrazložiti. To je trebalo učiniti u odlukama o izboru drugih kandidata kojima je data prednost. Idealno bi bilo da je pravljena i rang-lista.
Ako bi smatrao da je time što nije izabran povređeno njegovo ustavno pravo, poput prava na pravni lek, neizabrani sudija, odnosno javni tužilac bi mogao da podnese ustavnu žalbu, a ukoliko ni sa njom ne uspe, da se obrati Sudu u Strazburu. Suprotno ovome, jednim svojim „stavom”, iako po zakonu on može donositi jedino „odluke, rešenja i zaključke”, Ustavni sud je stao na stanovište da neizabranim nosiocima pravosudne funkcije ta funkcija prestaje na dan 31. decembra 2009. godine, i to na osnovu pojedinačne i obrazložene odluke Visokog saveta sudstva, odnosno Državnog veća tužilaca, protiv koje se može izjaviti žalba Ustavnom sudu. Iako zvuči slično, to nije isto što i ustavna žalba, a ceo galimatijas se nastavlja naknadnom zakonodavnom intervencijom, kojom se sve prethodno uložene žalbe „volšebno pretvaraju” u prigovore o kojima odlučuje Visoki savet sudstva, odnosno Državno veće tužilaca. Time je stvorena osnova za preispitivanje „prvog kruga” izbora, odnosno neizbora, i to ovog puta bez strogog limita u pogledu broja sudija i javnih tužilaca, kao u prvom ciklusu opšteg izbora, kada je broj onih koji su mogli biti birani čvrsto „zakovan” novom prilično loše kreiranom pravosudnom mrežom, kao i nepotrebnim smanjenjem broja sudija i tužilaca. Mogao se „vratiti” svaki sudija, odnosno javni tužilac u pogledu kojeg nije oborena pretpostavka stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti.
Oba pravosudna tela „propuštaju šansu” i umesto da „glatko” izaberu najveći broj sudija i tužilaca, odlučuju da „ne skaču sebi u usta”, te rutinski odbijaju najveći broj prigovora, često se rukovodeći veoma elastičnim kriterijumima, poput ocene ažurnosti kod javnih tužilaca vrednovanjem postupanja u takozvanim instruktivnim rokovima.
Odluka Ustavnog suda se mora poštovati. Sledi „povratak otpisanih”, i vraćanje neizabranih. To će biti praćeno i formiranjem nove adekvatnije mreže sudova. šteta je što naš „čuvar ustavnosti i zakonitosti”, svojim odlukama nije znatno ranije doprineo rešavanju nastalih i budućih problema. Uglavnom, reizbor reizbora i reformisanje reforme se nastavljaju…
*Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Milan škulić
