"Danas", 9. april 2013.
Povodom teksta „Promena Ustava zbog sudija“ (Danas 2. april 2013)
Autor: dr Goran Ilić
Držeći se zaveta da uvek nešto prokomentarišem ili dodam kada spazim tekst Aleksandra Roknića, odlučio sam da sročim dodatak na njegov članak objavljen u listu Danas 2. 4. 2013. godine, pod naslov „Promena Ustava zbog sudija“.
Mada autor pomenutog teksta tvrdi da je „ekskluzivno“ imao uvid u Mišljenje Venecijanske komisije o nacrtima pravosudnih zakonima, ipak, to nije baš tako.
Očigledno je da je autor imao uvid u Mišljenje o Nacrtu zakona o sudijama, ali da nije video Mišljenje dato povodom Nacrta zakona o javnom tužilaštvu usvojeno na 94. sednici.
šta to sadrži Mišljenje Venecijanske komisije (pun naziv je Evropska komisija za demokratiju putem prava) na Nacrt zakona o javnom tužilaštvu? Prvi utisak u pogledu sadržaja Mišljenja jeste da Komisija, donekle, izlazi iz okvira svog mandata i osim mišljenja o Nacrtu daje i preporuke o tome u kom smeru bi trebale da idu naredne izmene Zakona o javnom tužilaštvu. Jedna od preporuka sadržana je u tački 20. Mišljenja. Tu se kaže da to što Ustav Srbije ne određuje javno tužilaštvo kao nezavistan organ samo po sebi ne znači da nezavisnost „ne može da bude predviđena Zakonom“ i da bi to bilo opravdano jer je „opšta tendencija uvođenje nezavisnosti“ u javno tužilaštvo. Dakle, Komisija preporučuje da se razmotri mogućnost da se Zakonom „popravi“ ustavni položaj tužilaštva i da se tužilaštvu garantuje nezavisnost, premda je Ustavom Republike Srbije nezavisnost isključivo rezervisana za sudove.
Pažnju zaokupljaju stavovi Komisije u pogledu obima predloženih izmena i mogućnosti izjavljivanja prigovora na izdato obavezno uputstvo nadređenog. U pogledu opsega izmena navodi se da su izmene Zakona o javnom tužilaštvu ograničene po obimu, a u pogledu prigovora da bi trebalo proširiti mogućnost izjavljivanja prigovora na uputstvo i uvođenje tzv. prigovora „savesti“. Prigovor „profesionalne savesti“ praktično bi značio da tužilac ili zamenik koji primi uputstvo može da prigovori uputstvu i da bude oslobođen od daljeg postupanja po njemu, ne samo ako je uputstvo nezakonito, već i ako smatra da je suprotno njegovom profesionalnom uverenju kako bi trebalo rešiti konkretan predmet.
Venecijanska komisija je i pohvalila niz odredaba Nacrta. Odredba, prema kojoj se garantuje pravo na profesionalno udruživanje i u radno vreme, ako se time ne remeti proces rada, ocenjena je kao razumna i preporučeno je da se takva odredba unese i u Nacrt zakona o sudijama. Za obavezu da se objavi rang-lista kandidata za funkciju ocenjeno je da je „dobrodošla“ i tako redom.
U zaključnom delu Mišljenja dominiraju dva stava. Jedan je da je tekst Nacrta u celini pozitivan, a drugi je da su potrebne dalje reforme javnog tužilaštva i da Venecijanska komisija poziva vlasti da u tom smislu nastave zakonodavni rad. Pozabavićemo se ovim drugim stavom.
Govoreći o javnom tužiocu na Prvom redovnom zasedanju Saveznog veća i veća naroda daleke 1945. godine opozicioni poslanik Slobodan Jovanović reče za sebe da je on „političar i privrednik, književnik i umetnik, lekar i veterinar“. On sve zna, on razume sve, sve može i hoće… On je u mestima velikim i malim, naročito, malim strah i trepet“. Odavno tužilac ne vrši opšti nadzor književnosti, veterine, nije on više „svemoćan organ“ kao neposredno nakon Drugog svetskog rata. Nije javni tužilac „ni strah i trepet“, već državni organ koji primenjuje zakon i goni učinioce krivičnih dela.
Međutim, sve te promene nisu bile praćene promenama načina organizovanja tužilaštva, koje kao da je zarobljeno u nekoj „vremenskoj kapsuli“. Možda je Mišljenje Komisije i činjenica da je Ministarstvo pravde izrazilo stav da bi trebalo nastaviti sa radom na izmenama pravosudnih zakona šansa da se tužilaštvo izbavi iz tog zatočeništva.
Autor je predsednik Udruženja tužilaca Srbije
