Kako će ustavni amandmani uticati na izbor tužilaca, ako budu usvojeni? Koja je razlika između sada aktuelnih ustavnih rešenja i onih koje su sada predložene? Zašto je važno to što, po novom rešenju, zamenici javnih tužilaca postaju – javni tužioci, nosioci svoje funkcije, samostalni u radu i odgovorni za svoj rad, bez mogućnosti da šefovi tužilaštva utiču na njih? Kako nova rešenja smanjuju moć Vrhovnog javnog tužioca (sadašnjeg Republičkog javnog tužioca)? Šta su zamerke UTS na sastav budućeg Vrhovnog saveta tužilaštva?
O ovim i brojnim drugim pitanjima, koja mogu biti korisna u razumevanju ustavnih rešenja u oblasti pravosuđa pisala je za „Politiku“, naša koleginica dr Svetlana Nenadić, članica našeg Predsedništva.
U nastavku pročitajte ceo tekst.
Referendum i tužilaštvo
Pitanje ustavnih odredbi koje se tiču pravosuđa do sada je zanimalo samo nekolicinu naučnika, pokojeg sudiju i tužioca. Na referendumu će se tražiti od svih građana da se ovim pitanjem pozabave. Brojne nepoznanice građane mogu da odvrate od izlaska na referendum. Sa druge strane, udaljenost pravnih pojmova i formulacija kod građana mogu da proizvedu osećaj da se radi o „političkoj stvari“. Ovome doprinosi i zaoštrena društvena i politička atmosfera koja podgreva pitanje legitimiteta vlasti u pogledu raspisivanja referenduma.
Ustav ima dva lica. Jedno je pravno, a drugo političko-vrednosno. Kada je u pitanju pravosuđe vrednosti se kreću u dva suprotstavljena pravca. Prvi se zalaže za kontrolu procesa izbora sudija i tužilaca od strane parlamenta kao odraza volje građana. Drugi pravac polazi od toga da sudije i tužioci svoj legitimitet izvode iz same pravosudne profesije, a učešće zakonodavne i izvršne vlasti u postupku njihovog izbora je potencijalna pretnja nezavisnosti i nepristrasnosti. EU baštini vrednosti koje su bliže drugom pravcu. Upravo zbog ovoga, EU je zatražila od Srbije da u procesu pridruživanja promeni Ustav u delu koji se odnosi na pravosuđe.
O čemu građani treba da se izjasne na referendumu kada je u pitanju tužilaštvo?
Da bismo na ovo pitanje odgovorili, ukratko ćemo objasniti sadašnje ustavno rešenje. Javno tužilaštvo je samostalan državni organ koji goni učinioce krivičnih i drugih kažnjivih dela. Funkciju javnog tužilaštva vrši javni tužilac (šef tužilaštva), a zamenik javnog tužioca je dužan je da postupa po njegovim nalozima. Javnog tužioca bira Narodna skupština prostom većinom na predlog Vlade. Zamenike javnog tužioca bira Narodna skupština na predlog Državnog veća tužilaca.
Iz ovog kratkog prikaza ustavne arhitekture javnog tužilaštva u važećem Ustavu jasno se vidi ogroman uticaj političke volje na izbor tužilaca i posredno na njihove odluke. Naime, javni tužioci birani su u par excellence političkom procesu i nemoguće je da na to mesto budu izabrani oni kandidati koje vladajuća stranka ili koalicija ne vidi kao „svoje“. Zamenici javnih tužilaca ne mogu doneti nijednu odluku koja nije prethodno odobrena od strane šefa tužilaštva, jer oni nisu originerni nosioci funkcije javnog tužilaštva. Državno veće tužilaca je takođe pod kontolom parlamentarne većine, jer sve članove bira Narodna skupština. Istini za volju, šest izbornih članova iz reda javnih tužilaca ili zamenika javnih tužilaca po zakonu biraju svi tužioci na izborima i do sada se nije desilo da Narodna skupština te kandidate nije potvrdila. Međutim, Ustav dozvoljava mogućnost da ove izborne članove Skupština bira neposredno, odnosno bez prethodnog izbora od strane kolega.
Dakle, tužilaštvo predstavlja uštimovan mehanizam koji nema instrumente sprečavanja nedozvoljenog političkog uticaja. Od vrha do dna tužilačkog piramidalnog sistema nema mesta za odluke koje nisu „na liniji“ ideja i interesa vladajuće partije ili koalicije. Ovaj problem je uočen od strane EU i prepoznat je kao prepreka nezavisnosti i nepristrasnosti pravosuđa i borbi protiv korupcije.
Koje pozitivne promene nude amandmani u odnosu na javno tužilaštvo?
Amandmani predviđaju da tužioce više ne predlaže Vlada, niti ih bira Skupština. Vrhovnog javnog tužioca i dalje bira Skupština, ali to ne čini na predlog Vlade, već Visokog saveta tužilaca i to kvalifikovanom, a ne prostom većinom. Ministar pravde ostaje član Visokog saveta tužilaca, ali sa krnjim pravom glasa. Član Visokog saveta tužilaca ne može da bude član političke partije, a izborne članove Veća iz reda tužilaca biraju neposredno kolege tužioci na izborima.
Jačanje autonomije tužilaca je ključni element u ustavnim izmenama. Amandmani ukidaju princip monokratije, po kome je nosilac tužilačke funkcije samo šef tužilaštva dok svi ostali postupaju po njegovim nalozima. Ovaj princip, svojstven tužilaštvima tipa sovjetske prokurature, više decenija je služio kao mehanizam distribucije političke moći od vrha do na tužilačke piramide. Ujedno, imunitet tužilaca je ojačan, tako da obuhvata ne samo izraženo mišljenje, već i donetu odluku.
Amandmani predviđaju i slabljenje moći Vrhovnog javnog tužioca koji više neće moći da bude predsednik Visokog saveta tužilaca, a isključena je i mogućnost njegovog/njenog reizbora čime se sprečava interesno povezivanje centralne tužilačke figure sa predstavnicima vlasti zarad dobijanja još jednog mandata. Ukidanje ovlašćenja Vrhovnog javnog tužioca da odlučuje u statusnim pitanjima javnih tužilaca slabi unutrašnju moć vrhovnog tužioca prema svim nižim tužiocima čime se jača autonomija tužilaca u odnosu na vrh tužilačke piramide.
Udruženje tužilaca i zamenika javnih tužilaca postoji 20 godina. Od osnivanja se zalažemo za ukidanje monokratije uvereni da je ovaj mahenizam ključ uticaja politike na rad tužilaštva. Udruženje je imalo svog predstavnika u radnoj grupi za izradu nacrta amandmana koja je formirana letos. Rad na tekstu amandmana bio je konstuktivan, iako su stavovi članova radne grupe u pogledu uređenja tužilaštva bili različiti. Navedenom je doprinela i činjenica da, za razliku od sudstva, u odnosu na tužilaštvo ne postoje uvek jasni međunarodni standardi, tim pre što je u brojnim uporednim pravnim sistemima tužilaštvo vezano za izvršnu vlast.
Iako smo tekst amandmana podržali, jasno smo istakli da Udruženje ima primedbe na odredbe koji se tiču sastava Visokog saveta tužilaštva, s obzirom da u odnosu na važeći Ustav ova odredba predviđa jednog člana manje iz redova javnih tužilaca, kao i da imamo rezerve u odnosu na tzv. anti deadlock mehanizam koji se uspostavlja u slučaju nemogućnosti postizanja kvalifikovane većine u Skupštini. Razlozi za zabrinutost prepoznati su i od strane Venecijanske komisije koja je sugerisala da ove odredbe treba izmeniti, iako one „nisu u nesaglasnosti sa međunarodnim standardima kao takvim“.
Amandmani koji su pred građanima predstavljaju kompromis između dve suprotstavljene vrednosti o tome ko treba da bira sudije i tužioce. Kako kompromis podrazumeva izvesna odricanja i ustupke, amandmani su izazvali brojna negodovanja. Ne ulazeći u političke argumente protiv amandmana, ukazujemo na one argumente koji dolaze od ideološki suprotstavljenih predstavnika. Tako, sa jednakom strašću, ali dijametralno suprotnim argumentima, amandmanima se protive predstavnici liberalne političke misli, kao i oni bliski ideologiji suverenističke provinijencije. Za prve amandmani nude previše kontrole zakonodavne vlasti, a za druge ove kontrole je nedopustivo malo. Naše stanovište je da amandmani u celosti, i pored primedbe u pogledu sastava Visokog saveta tužilaca predstavljaju rešenje bolje od postojećeg, dobru osnovu za jačanje samostalnosti tužilaštva i značajan iskorak ka nezavisnosti sudstva. U pogledu izrade budućih zakonskih tekstova amandmani ostavljaju mogućnost za dodatno unapređenje mehanizama zaštite od političkog uticaja na pravosuđe, ukoliko za to bude političke volje.
dr Svetlana Nenadić
Član predsedništva Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije
Izvor: Politika
