Stara tužilačka izreka da “malim lopovima skidamo glavu, a velikim kapu” dobila je punu potvrdu. Sada vlast zahteva akciju, mobilizaciju svih organa represije a predsednik države preti tužiocima. Zabijanje glave u pesak i ćutanje javnog tužilaštva više nije dovoljno. Šta je naš odgovor?
Nije neophodno završiti pravni fakultet da bi se znalo da vladavine prava ne može biti bez institucija. Nećemo izmisliti toplu vodu ni ako se složimo da bez vladavine prava nema ni demokratskog društva slobodnih građana. Međutim, samo postojanje institucija nije dovoljno, neophodno je i da one efikasno sprovode svoju nadležnost, da rade svoj posao. A kako funkcionišu institucije u našem društvu, kakvo je poverenje građana u institucije?
Pre nepunih pet godina, portal Istinomer je sproveo anketu pod nazivom „Koje institucije najviše škripe?“. Anketa je sprovedena tako što su pozvani čitaoci Istinomera da izaberu četiri institucije koje, po njihovom mišljenju, u najvećoj meri ne obavljaju svoje zakonske funkcije i najslabije služe javnom interesu. Čitaoci Istinomera su izabrali četiri „najgore“ institucije. Ubedljivo je „pobedilo“ javno tužilaštvo sa 668 glasova (24,35%). Ni u drugim sličnim anketama javno tužilaštvo ne prolazi mnogo bolje. Danas, posle skoro pet godina, nema potrebe za sprovođenjem ankete. I bez bilo kakve ankete, svakome ko ume da čita (čak ni to nije neophodno ako gleda televiziju) jasno je da javno tužilaštvo može samo da sanja ovakav, tada poražavajući rezultat, jer je ovaj procenat danas mnogo veći.
Izvršna vlast pravosuđe doživljava kao svoje potčinjene
Ovakvo (ne)poverenje građana u javno tužilaštvo (a ni sudstvo ne prolazi ništa bolje) u stvari traje mnogo duže i direktna je posledica servilnog odnosa najviših javnotužilačkih funkcionera, na prvom mestu vrhovne javne tužiteljke (ranije republičke javne tužiteljke) prema nosiocima izvršne vlasti – članovima Vlade i predsedniku Republike Srbije. Mnogim predstavnicima izvršne vlasti se „gledalo kroz prste“ kada su se pojavljivali u brojnim koruptivnim aferama, a slučajevi visoke korupcije ne samo da nisu dobili pravosudni epilog, nego najčešće nisu ni pokretani. Stara tužilačka izreka „da malim lopovima skidamo glavu, a velikim kapu“ je dobila punu potvrdu, a posao tužilaštva i policije su preuzeli istraživački novinari.
Glavni javni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, spreman je da ispuni svaki zahtev koji mu se postavi. Koga treba hapsiti – hapsiće, koga treba goniti – goniće. Na njega nema potrebe vršiti pritisak, niti bilo kakav uticaj, dovoljno je da gospodar samo kaže
Javno tužilaštvo, i pravosuđe u celini, svojom dugogodišnjom praksom su dali za pravo izvršnoj vlasti da doživljava sudove i javna tužilaštva kao svoj servis, kao sebi potčinjene, koji su tu da sprovode njenu volju. Iako, siguran sam, najveći broj sudija i javnih tužilaca na to nije pristajao, ova poslušnička praksa je prilično dobro funkcionisala. Kompromitacija pravosuđa se događala, uglavnom posredstvom šefova pravosudnih organa, a preko istih sudija i javnih tužilaca koji su postupali u tzv. osetljivim predmetima. To su predmeti za koje je zainteresovana izvršna vlast, javnost, ili interesne grupe povezane sa političkim ili ekonomskim centrima moći. Odluke bi se donosile „kao po narudžbi“, što je dovelo do potpunog ponižavanja i urušavanja pravosudnog sistema, a poverenje građana u pravosuđe je palo na najnižu tačku.
Iako je najveći broj sudija i javnih tužilaca s mukom svedočio opisanom propadanju pravosuđa, nije bilo spremnosti i volje da se tome suprotstave. Bilo je svega nekoliko sudija i javnih tužilaca koji su bili spremni da o tome javno govore. Većina kolega je smatrala da to treba da rade institucije kao što su Visoki savet sudstva i Visoki savet tužilaštva (ranije Državno veće tužilaca), kojima je to ustavna i zakonska obaveza, te da nije na pojedincima da „ispravljaju krive Drine“. To je moglo biti i opasno, jer postoji više mehanizama za „disciplinovanje“ neposlušnih ili „glasnih“, a u najgorem slučaju moglo se ostati i bez posla.
Međutim, u poslednjih mesec dana se događa nešto sasvim novo i sasvim drugačije. Radom javnog tužilaštva ne samo što nisu zadovoljni građani, već nije zadovoljan ni predsednik. Otkud sad to. Pa okolnosti su se promenile. Studentski protesti su pustili opasan virus vladavine prava i elementarne pravde koji se masovno proširio na sve slojeve društva. Zabijanje glave u pesak i ćutanje javnog tužilaštva više nije dovoljno. Zahteva se akcija, mobilizacija svih organa represije koje vlast ima na raspolaganju, a javno tužilaštvo je jedan od najvažnijih, ako ne i najvažniji (nije toliko bitno kako će se presuditi, bitno je sada uhapsiti, pritvoriti i tako poslati jasnu poruku svima). Vrhovna javna tužiteljka se u novim okolnostima ne snalazi, ili ne želi da se snalazi, pa je neophodno bilo pronaći novog favorita u redovima javnog tužilaštva. Tako se nametnuo glavni javni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, spreman da ispuni svaki zahtev koji mu se postavi. Koga treba hapsiti – hapsiće, koga treba goniti – goniće. On uvek zna kako treba da se postavi, šta se od njega očekuje i šta i kako treba da radi. Na njega nema potrebe vršiti pritisak, niti bilo kakav uticaj, dovoljno je da gospodar samo kaže, ili čak samo pomisli pa će upravo tako postupiti. Šta piše u zakonu i nije toliko bitno, bitno je da se zakon primenjuje (ili ne primenjuje) u skladu sa voljom gospodara.
Poslednji je trenutak da sudije i tužioci dignu glas
Ipak, pojavili su se i neki javni tužioci kojima položena zakletva i tekst zakona nisu samo mrtvo slovo na papiru. To se predsedniku nije dopalo pa je, prvo iz Niša, zapretio „da će oni tužioci koji ne budu želeli da štite poredak i zakon biti promenjeni“. I onda se dogodilo nešto što niko nije očekivao. Ne, nije reagovala vrhovna javna tužiteljka, nije reagovao ni Visoki savet tužilaštva, kao ni poverenik za samostalnost. Javili su se javni i tužioci i sudije, voljni da prekinu višegodišnju praksu pristajanja na ponižavanje i urušavanje pravosuđa. Sudije i javni tužioci su se oslobodili straha i nelagode i rešili da javno istupe sa imenom i prezimenom pa je više od šest stotina sudija i javnih tužilaca javno poručilo:„Izjavom da će ’oni tužioci koji ne budu štitili poredak i zakon biti promenjeni’, predsednik Republike je ispisao novu stranicu u dvanaestogodišnjem porobljavanju i ponižavanju pravosuđa. Nakon nebrojenih klevetanja i targetiranja malobrojnih sudija i tužilaca koji nisu pristajali da ćutke posmatraju devastaciju pravosuđa, predsednik Republike je ovaj put otišao i korak dalje obznanjujući da će u skladu sa sopstvenom procenom, sada i neskriveno, kadrovski uticati na sastav tužilačkih organa.
Mnogim predstavnicima izvršne vlasti se „gledalo kroz prste“ kada su se pojavljivali u brojnim koruptivnim aferama, a slučajevi visoke korupcije ne samo da nisu dobili pravosudni epilog, nego najčešće nisu ni pokretani
Danas se predsedniku Republike ne sviđaju tužioci koji ne postupaju u skladu sa njegovim očekivanjima, a već sutra to mogu biti i sudije i advokati pa i svi drugi građani koji ne pristaju na ispunjavanje političkih naloga nenadležne institucije. Zato smatramo da je poslednji trenutak da sudije i tužioci koji su do sada ćutke posmatrali proces porobljavanja pravosuđa dignu svoj glas i suprotstave se ovakvom i sličnom delovanju.“
Nedugo nakon toga, predsedniku se nije dopalo ni što je jedna druga javna tužiteljka pokrenula predistražni postupak povodom dovoženja velikog broja traktora u centar Beograda i njihovog postavljanja ukrug oko Pionirskog parka, pa je zapretio koleginici da će lično podneti krivičnu prijavu protiv nje. Na ovu predsednikovu pretnju su prvo odgovorili kolege prozvane koleginice iz Prvog osnovnog javnog tužilaštva, njih dvadeset šest od ukupno trideset šest javnih tužilaca, zahtevajući reakciju poverenika za samostalnost i Visokog saveta tužilaštva. Njima se pridružilo još više od dvesta šezdeset sudija i javnih tužilaca (ovaj broj nije konačan jer u trenutku pisanja ovog teksta potpisivanje saopštenja još traje) koji su svojim saopštenjem ocenili da se ovakvim izjavama predsednika narušava ugled javnog tužilaštva i suda i podsetili da se njima prevazilazi dosadašnje zadiranje u nadležnosti pravosudnih organa i neukusno komentarisanje postupaka u toku, te da iste sadrže obeležja krivičnog dela ometanje pravde.
I pored stotina sudija i javnih tužilaca koji su javno rekli da neće više pristajati na poniženja i na potčinjavanje sudstva i javnog tužilaštva vladajućim političarima, nadležne institucije su i dalje u dubokoj hibernaciji
Iako Zakon o javnom tužilaštvu nedvosmisleno zabranjuje uticaj na javno tužilaštvo, svaki oblik pretnje ili prinude, kao i svako korišćenje javne vlasti i medijskog istupanja u svrhu korišćenja neprimerenog uticaja, Visoki savet tužilaštva, institucija čija je ustavna i zakonska obaveza da obezbeđuje i jemči samostalnost javnih tužilaca, ne reaguje. Ne reaguje ni poverenik za samostalnost Visokog saveta tužilaštva, ni vrhovna javna tužiteljka. I pored stotina sudija i javnih tužilaca koji su javno rekli da neće više pristajati na poniženja i na potčinjavanje sudstva i javnog tužilaštva vladajućim političarima, nadležne institucije su i dalje u dubokoj hibernaciji.
Radovan Lazić
član predsedništva Udruženja tužilaca Srbije i član Upravnog odbora CEPRIS-a
