Iza tužilačke organizacije u celini nalazi se veoma burnih godinu dana. Pored Mrdićevih zakona koji su u značajnoj meri ispreturali organizacionu strukturu tužilaštva, stručna javnost je sa velikom pažnjom pratila peripetije oko izbora članova Visokog saveta tužilaštva i epilog istraga koje su obuhvatale neke od najviših državnih funkcionera. O funkcionisanju tužilaštva u ovim turbulentnim okolnostima za Insajder govorio je Predrag Milovanović, član Visokog saveta tužilaštva koji je i sam bio u fokusu javnosti zbog odluka koje je donosio u Savetu.
Milovanović se našao na meti kritika dela javnosti kada je u martu bio uzdržan tokom glasanja o upućivanju četvoro tužilaca u Javno tužilaštvo za organizovani kriminal (TOK). Ovo glasanje, proistaklo iz završnih odredbi takozvanih Mrdićevih zakona, dovela je do toga da u TOK-u prestanu da rade tužioci koji su, između ostalog, radili na istragama slučaja „Konjuh“ i „Nadstrešnica“. Ubrzo je osim kritike domaće javnosti, odluka VST-a kritkovana i u mišljenju Venecijanske komisije.
Nakon tog mišljenja, Visoki savet tužilaštva je na naknadnim sednicama vratio neupućene tužioce u TOK, a pritom je upućeno i još troje novih tužilaca.
Upitan zašto je inicijalno bio uzdržan po pitanju ponovnog upućivanja svih tužilaca u TOK, da bi kasnije promenio mišljenje, Milovanović je istakao da se javno izvinio zbog toga i u više navrata pokušao da objasni svoje postupke.
„Jedan deo kritičke javnosti je to dočekao na nož. Ja sam na sednicama iznosio argumente zbog kojih sam bio uzdržan. Privremeno upućivanje je donedavno bilo u rukama Vrhovnog tužioca, a u nedostatku objektivnih kriterijuma, privremeno upućivanje se pretvrorilo u moć kadriranja. Ja sam smatrao i prilikom procesa izmena Ustava da je to loše rešenje i da bi nadležnost privremenog upućvanja trebalo prebaciti u kolektivno telo kakvo je VST. To je na kraju urađeno Mrdićevim zakonima, što je jedino rešenje koje je Venecijanska komisija označila kao pozitivno. Moje uzdržavanje na glasanju o privremenom upućivanju je bilo motivisano nepostojanjem objektivnih kriterijuma i standarda, nečim što bi precizno i merljivo ustanovilo zašto se neko upućuje. U odsustvu tih kriterijuma pokušao sam da pronađem neku sredinu“, kazao je Milovanović.
On je istakao da je na samim sednicama nudio kompromisno rešenje u vidu upućivanja u periodu od godinu dana, ali da to rešenje nije prihvaćeno.
Kako dodaje, zbog načina na koji je glasao je bio otvoreno kritikovan od dela javnosti.
„To je nešto sa čime morate da se nosite kada dobijete poverenje kolega za izbor u jedno kolektivno telo. Reakcije stručne javnosti su bile podeljene, a čak su i neke od kolega iz TOK-a reagovale. Neke od tih zamerki su bile opravdane i smatram da je to bilo dobro. Kada se bavite javnim poslom, i očekujete zdravu kritku i drago mi je što su pojedine kolege iz TOK-a iskoračile u javni prostor. Nadam se da će kolege iz TOK-a, sada kada je ovo tužilaštvo kadrovski pojačano, opravdati poverenje javnosti koja ih je branila u minulom periodu“, naveo je Milovanović.
On napominje da nije tajna da u tužilaštvu postoje različite struje, te da se one grupišu oko političkih ličnosti unutar Saveta.
„U Visokom savetu tužilaštva postoje političke figure. Podsećam, Vrhovni tužilac se bira u parlamentu, isto kao i članovi iz reda istaknutih pravnika. Najzad, član po položaju je i ministar pravde. Ja sam i ranije rekao, najviše bih voleo da u Savetu sedim sa popovima i akademicima, ali ne sedim. Sedim sa političarima i pravljenje određenih kompromisa i ustupaka je neophodno. Ranije su i Venecijanska komisija i Greko upozoravali da će kod nas, zbog nedostatka pravne kulture, u Savetu doći do grupisanja blokova oko političkih figura. Ja sam se u takvim okolnostima trudio da budem sredina. Pokušavao sam da uradim ono što je od mene očekivalo moje biračko telo, a da istovremeno doprinesem tužilačkoj organizaciji“ ističe Milovanović.
Komentarišući curenje informacija iz istraga Milovanović je takvu praksu ocenio kao nedopustivu.
„Nažalost, to je nedostatak profesionalnih standarda i pravne kulture. To krajnje neprimereno i neprofesionalno. Takva praksa ne narušava samo konkretnu istragu, već i MUP, a po sistemu spojenih sudova i tužilaštvo kao celinu. Time se kontaminira ceo tok postupka, jer se praktično sudi nekome u javnosti“, navodi Milovanović.
Upitan o situacijama u kojima se policija oglušuje o naredbe tužilaštva, Milovanović je podsetio da se Udruženje tužilaca Srbije, čiji je član, godinama unazad zalaže za formiranje tužilačke policije koja bi bila direktno podređena tužiocima.
„Međutim, za takav korak je potrebna politička volja. Izvršna vlast voli da ima kontrolu nad policijom. Mi smo u nacrt Zakona o policiji tokom rada radnih grupa pokušali da ubacimo neke odredbe koje bi odbijanje saradnje tretiralo kao disciplinski prekršaj, ali nažalost nismo uspeli. I tokom donošenja pravosudnih zakona smo nastojali da se omogući formiranje pravosudne policije, ali smo dobili odgovore da to nije u skladu sa našom tradicijom. I ostaje nam ovaj ping-pong odnos gde se odgovornost konstantno prebacuje između policije i tužilaštva“, zaključuje Milovanović.