"Politika", 9. avgust 2012.
Kako reformisati reformu pravosuđa – Goran Ilić
Od svih loših poteza u reformi možda je najgora bila odluka da se uspostavi nova mreža sudova i tužilaštava
Posle dve i po godine od takozvane reforme pravosuđa „evropski mediji u Srbiji” ukinuli su cenzuru evropskih institucija i pružili priliku škiljavoj javnosti Srbije da sazna šta su Evropska komisija, Savet Evrope i drugi iz Evrope zaista zamerali „reformi”.
Sada se svakog dana može čuti da su reizbor pratili ozbiljni nedostaci, da mreža sudova i tužilaštava ne odgovara potrebama građana i da brzopleto donete zakone nije trebalo donositi.
Nekako u isto vreme i Ustavni sud se razigrao i doneo mnoge odluke o vraćanju nereizabranih sudija i tužilaca u sudstvo i tužilaštvo. Reforma se srušila sama od sebe i po ko zna koji put se obistinila ona rečenica slavnog pesnika: „Ništa nije palo, što padu nije sklono”.
Od svih loših poteza u reformi možda je najgora bila odluka da se uspostavi nova mreža sudova i tužilaštava. Da podsetimo, svega dan ili dva pre upućivanja seta pravosudnih zakona vladi, pojavila se nova verzija nacrta zakona o sedištima i područjima sudova i tužilaštava koja je predviđala drastično smanjenje njihovog broja tako da praktično ostaju „u životu” samo sudovi u sedištima okruga. Tom verzijom zakona, koja je u međuvremenu postala Zakon o sedištima i područjima sudova, menjaju se i nazivi sudova: najniži sudovi su dobili naziv osnovni umesto opštinski, a sudovi iznad ovih viši umesto dosadašnjeg naziva okružni.
Sve to je uređeno brzo tako da su štetne posledice bile neizbežne. Zbog čega? Zato što su novi sudovi podrazumevali da se izvrši nova raspodela predmeta u te nove sudove. Raspodela je trajala mesecima, posebno zato što je nova organizacija sudova podrazumevala i fizičko premeštanje pojedinih sudova, samim tim i sudskih spisa. U nekim slučajevima nova mreža sudova podrazumevala je započinjanje postupaka iznova, recimo u slučaju da nova mreža za posledicu ima promenu sastava sudskog veća. Povrh toga, ukrupnjavanje sudova proizvelo je opasnost od dezorganizacije sudskog sistema jer je povećan broj sudija, činovnika i nameštenika otežao kontrolu svake vrste.
Ukidanje sudova i uspostavljanje nekakvih sudskih odeljenja ili sudskih dana imalo je i druge negativne posledice. Naime, sud u malim gradovima nije samo organ sudske vlasti, već je i jedan poseban, lokalni, društveni fenomen. To je institucija koja okuplja najuglednije i najobrazovanije ljude u toj sredini. Ukidanje sudova u malim gradovima u unutrašnjosti imalo je za posledicu i odlazak sudija i tužilaca iz tih sredina, što je dalje pojačalo utisak ljudi u pojedinim delovima Srbije da su „ostavljeni od Beograda” i prepušteni sami sebi.
I na kraju trebalo bi kazati da organizacija sudova u Srbiji desetlećima nije ozbiljnije menjana, tako da je ona jednim delom imala tradicionalni karakter. Drugim rečima, teško je objasniti da se bez ozbiljnog povoda ukidaju sudovi koji postoje decenijama, a negde i čitav vek, ili da se ukida sud u Mionici, tamo gde je u Prvom srpskom ustanku nastalo novovekovno srpsko sudovanje. Istini za volju nije ovo jedini udar na sudsku tradiciju. I promene naziva sudova proizvode sličan efekat. Naime, naziv okružni sud je u upotrebi u Srbiji gotovo neprekidno od 1835. godine. U vezi s tim pravo je pitanje da li postoje dobri razlozi da se jedan takav tradicionalni naziv, tek tako, izbriše i zameni nekim drugim.
Ukrupnjavanje sudova imalo je za posledicu i uvećavanje tužilaštva. Ta činjenica, takođe, imala je negativne posledice po efikasnost rada ovog organa. Naime, Ustav se opredelio za monokratski sistem uređenja tužilaštva. To znači da je u tužilaštvu jedna osoba nosilac, posednik zvanja – javni tužilac, dok su svi ostali „instant tužioci”, osobe koji postupaju u ime tužioca – zamenici javnog tužioca. Takav tip organizacije naročit je problem u tužilaštvima sa velikim brojem zamenika, kada imate trideset ili četrdeset zamenika koji imaju ovlašćenje da postupaju u ime tužioca, ali sa druge strane javni tužilac jedini odgovara za rad tužilaštva, pa samim tim i zamenika.
Trebalo bi imati u vidu i to da se stvaranju nove organizacije sudstva pristupilo u uslovima ekonomske krize, što je dodatno stavilo pod sumnju smislenost odluke da se vaspostavi nova mreža sudova i tužilaštava i tako potroši novac koga inače nije bilo.
Posle svega, a imajući u vidu način na koji je uspostavljena nova mreža sudova i tužilaštava i štetu koju svi trpe zbog te ishitrene odluke, popravljanje mreže i vraćanje sudova i tužilaštava u pojedine gradove trebalo bi da bude najvažniji zadatak u postupku reforme „reforme pravosuđa”.
Predsednik Udruženja tužilaca Srbije
Goran Ilić
