Nasilje u porodici je oblik diskriminacije i kršenja osnovnih ljudskih prava i sloboda. Ova pojava ne predstavlja privatnu stvar, već problem čitavog društva. Zbog toga su svi državni i drugi organi dužni da pružaju podršku suzbijanju takvih negativnih i kažnjivih društvenih pojava, kao i saniranju posledica kroz pomoć i zaštitu žrtvama porodičnog nasilja. Najčešći oblik nasilja u porodici je nasilje nad ženama. Ono predstavlja i globalni problem. Razlikujemo fizičko, psihičko, seksualno i ekonomsko nasilje. Fizičko nasilje nije samo nanošenje teških telesnih povreda i ubistvo, već i svako šamaranje, čupanje za kosu, davljenje, uništavanje stvari, bacanje stvari u pravcu ili pored žrtve, povređivanje kućnih ljubimaca. Psihičko nasilje se zbog svoje prirode (pretnje, zastrašivanje, vređanje) najteže dokazuje. Ekonomsko nasilje čine ekonomska (kontrolisanje novca, zabrana zapošljavanja) i socijalna kontrola žene (zabranjivanje viđanja rođaka i prijatelja). Seksualno uznemiravanje, kao i seksualno iskorištavanje, incest i silovanje vidovi su seksualnog nasilja, koje se zbog svojih specifičnosti posebno razmatra.
Pravni okvir za zaštitu od nasilja u porodici, u Republici Srbiji je kompletan i obezbeđen na tri nivoa: zaštita koja se omogućuje primenom Zakona o sprečavanju nasilja u porodici prema kome mogućem učiniocu mogu biti izrečene hitne mere kako bi se delovalo pre nego što se nasilje dogodi, odnosno da bi sprečilo dalje vršenje nasilja (izricanjem mere udaljenja iz stana i zabrane komunikacije), krivičnopravna zaštita (nasilje u porodici je propisano kao posebno krivično delo čl. 194 КZ) i građanskopravna zaštita.
Najveći problem u praksi nastaje zbog primene procesnog zakona, odnosno člana 94. Zakona o krivičnom postupku koji oslobađa od dužnosti svedočenja bračne partnere, najbliže srodnike, usvojenike i maloletna lica. Tužilac je u obavezi da, čim sazna za svedokov odnos sa optuženim, upozori lice da ima pravo da ne svedoči. Najčešće se oštećeni ili svedok koriste ovim pravom. Ukoliko dođe do toga da se podnese optužni predlog ili podigne optužnica pred nadležnim sudom, a kako se presuda mora zasnivati na dokazima koji se izvedu na glavnom pretresu, izjave koje su uzete tokom predistražnog postupka, ukoliko nisu potkrepljene drugim dokazima, ne uzimaju se u obzir. Tokom suđenja, žrtva može da odustane od svedočenja. Tim svojim postupkom dovodi u pitanje celu optužbu, što često rezultira oslobađajućom presudom. Nasilnik na ovaj način dobija poruku da je jači od sistema, oseća se moćnije i krug nasilja se nastavlja. Tako je M. Ž. iz okoline Aleksinca, iako je prijavila nasilje i njenom vanbračnom partneru M. R. je izrečena hitna mera zabrane kontakta i prilaženja žrtvi, u postupku pred tužiocem odbila da svedoči, pa je usled nedostatka dokaza doneto rešenje o odbačaju krivične prijave, a samo nekoliko dana kasnije nasilje se ponovilo.
Veliki broj žena u Srbiji veruje da je nasilje nad ženama normalna pojava i smatra da je ono porodična stvar u koju ne treba uključivati državne organe. Zato je važno podizati svest o tome da se osnovna ljudska prava odnose na sve ljude, kako bi se suzbila diskriminacija svake vrste i iskorenilo nasilje nad ženama. Ne smemo ćutati, nemamo pravo da žmurimo na ovu vrstu nasilja, da je smatramo mešanjem u tuđ život, niti ga smemo na bilo koji način opravdati. Od ključne je važnosti da prijavite nadležnim organima ako imate saznanje o tome da neka osoba trpi nasilje. Ako ste žrtva nasilja, nemojte trpeti ni ćutati, prijavite nasilnika i znajte da zaslužujete bolje.
Izvor: Otvorena vrata pravosuđa, autorka:
