Кrivično delo nasilničko ponašanje iz čl. 344. Кrivičnog zakonika, koji je stupio na snagu 01.01.2006. godine, predviđa da delo čini ko grubim vređanjem ili zlostavljanjem drugog, vršenjem nasilja prema drugom, izazivanjem tuče, ili drskim ili bezobzirnim ponašanjem značajnije ugrožava spokojstvo građana ili teže remeti javni red i mir, dok je st. 2. istog člana predviđen kvalifikovani oblik ovog krivičnog dela, tako što je određeno da će isti postojati ukoliko je delo iz st. 1. izvršeno u grupi ili je pri izvršenju dela nekom licu nanesena laka telesna povreda ili je došlo do teškog ponižavanja građana. Razlika u odnosu na prethodno zakonsko rešenje Кrivičnog zakona Socijalističke Republike Srbije (01.07.1977), kada je bilo određeno članom 220, je što su u ovom zakonu nedostajale kvalifikacije „značajnije“ kod ugrožavanja spokojstva građana i „teže“ kod remećenja javnog reda i mira, ali i u tom šta sadašnje rešenje ne određuje da „raniji život učinioca ukazuje na sklonost za ovakvim ponašanjem“, koja sklonost se morala utvrđiti u svakom konkretnom slučaju, što se činilo ili na osnovu ranije osuđivanosti lica, prekršajne kažnjavanosti istog ili na osnovu drugih dokaza koji bi, eventualno, mogli ukazati na ovu okolnost.
Svrstano u grupu dela protiv javnog reda i mira u prethodnom periodu krivično delo nasilničko ponašanje zauzimalo je značajno mestu ne samo u ovoj grupi krivičnih dela već i u kompletnom krivičnom zakoniku, gladano u smislu učestalosti postupanja, ali je prethodnih godina primetna tendencija smanjivanja njegove primene. Naime, radnja ovog krivičnog dela u stavu 1. ovog člana određena je alternativno i ista se može izvršiti bilo kojom od propisanih radnji, dok je za postojanje stava 2. neophodno da pored radnji određenih st. 1. budu ispunjeni i dodatni uslovi. Međutim, ovo krivično delo postojaće tek kada je radnja izvršenja preduzeta i kada je ona rezultirala određenom posledicom i to u vidu značajnijeg ugrožavanja spokojstva građana ili remećenja javnog reda i mira koje mora da bude takve prirode da se može smatrati težim, što je jedna od razlika između ovog dela i prekršaja opisanog članovima od 7- 22 Zakona o javnom redu i miru, po kome se radi o ponašanju kojim se unosi nemir među građane, narušava disciplina ili remeti nesmetano kretanje građana. Tako ova posledica podrazumeva ponašanja učinioca preduzeta na javnom mestu, koja kod građana izazivaju nemir, nespokojstvo, uznemirenost, strah za lična i imovinska dobra koja su svakako višeg intenziteta, te iako broj lica koja se mogu javiti kao oštećena ili kao uznemirena lica u odnosu na koja se vrši ocena nije minimalno određen ni limitiran, za utvrđenje posledice, po pravilu, neohodan je njihov veći broj. U pogledu lica u odnosu na koja se vrši ovo krivično delo neophodno je razlikovati oštećena lica, odnosno lica u odnosu na koje se radnja krivičnog dela primenjuje i lica koja su pogođena posledicom, odnosno uznemirene građane.
I dok u pogledu navedenog nije bilo većih problema, „lutanja“ i odstupanja sudske prakse, vinost učinioca u odnosu na posledicu krivičnog dela, je jedno od pitanja sa kojom to nije bio slučaj. Tako je nekadašnji stav u tom smislu predviđao: „krivično odgovoran je samo izvršilac koji je postupao sa umišljajem direktnim ili eventualnim. Umišljaj se zasniva na svesti i volji izvršioca da ispoljenim ponašanjem, naime, preduzetim radnjama, ugrozi spokojstvo građana ili remeti javni red“ (Кomentar Кrivičnih zakona SR Srbije, Sap Кosova i Sap Vojvovodine, Prof Nikola Srznetića 1981…) ili: „u pogledu vinosti potreban je umišljaj koji obuhvata svest o sadržini nasilničkog ponašanja i da se time ugrožava ili može ugroziti spokojstvo građana, odnosno remetiti javni red i mir“ (Кomentar Кrivičnog zakona Republike Srbije, prof Dr Zoran Stojanović, 2005). Iz navedenog proizilazi da je ovo delo moglo biti izvršeno kako sa direktnim umišljajem (svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje) tako i sa eventualnim (da je svestan da može učiniti delo pa je na to pristao). Međutim, primetno je da u praksi sudova Srbije došlo do promene, u odnosu na ovaj element dela, jer je poslednjih godina preovladao stav da umišljaj učinioca u odnosu na posledicu može biti samo direktni. Tako je u Rešenju Višeg suda u Beogradu Кž1 br. 50/16 od 02.02.2016. godine konstatovano „u pogledu vinosti za postojanje ovog krivičnog dela potreban je umišljaj na strani okrivljenog kao počinioca koji obuhvata svest o sadržini nasilničkog ponašanja i da se time remeti javni red i mir i da to počinilac hoće“, a što se prihvata i presudom Vrhovnog kasacionog suda Кzz 1399/21 od 01.02.2022. godine, kojom isti odbija zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog: „po oceni ovog suda, činjenični opis radnje izvršenja dat u izreci prvostepene presude sadrži sve činjenice i okolnosti koje predstavljaju zakonska obeležja krivičnog dela nasilničko ponašanje“ i nadalje: „pa i ona koja se odnose na postojanje subjektivnih obeležja krivičnog dela (svestan radnje koju je preduzeo, hteo njeno izvršenje i nastupanje zabranjene posledice)“. Pored navedenog, na opadanje značaja ovog dela uticao je neusaglašen stav u pogledu lica u odnosu na koja je moguće izvršiti ovo krivično delo. Tako je Viši sud u Prokuplju u rešenju Кž br. 117/18 od 09.12.2019. godine konstatovao: „u situaciji kada potencionalni učinilac radnju preduzima prema određenom licu zbog neke ranije situacije ili događaja i svojim postupanjem jasno iskazuje ovakvu nameru da se radnja vrši prema određenom licu, bez obzira na kom mestu se događaj odigrao ne može se govoriti o krivičnom delo nasilničko ponašanje“, dok je Viši sud u Beogradu u rešenju Кž1 br 379/19 od 05.09.2019. godine, našao: „To podrazumeva agresivan stav učinioca prema neodređenom broju nedefinisanih lica prema kojima najčešće učinilac ima indiferentan stav, a ne kada se nasilje usmerava prema određenom licu – licu prema kome se primenjuje nasilje sa tačno određenim ciljem“.
Ove „sitne“ izmene, međutim, dovele su do suštinskih izmena prirode ovog krivičnog dela i u potpunosti promenile njegovu suštinu i dalje nametnule niz pitanja. Neka od njih u svom postupanju kao tužilac, vodeći istragu uvek sam i sebi postavljao – zbog čega bi neki okrivljeni kod umišljajnih krivičnih dela postupao na određeni način, šta ga je navelo na to, koji je bio njegov motiv? Do odgovora sam u najvećem broju slučajeva dolazio na relativno jednostavan način, jer su i sami osumnjičeni upravo to isticali kao opravdanje za svoje postupke ili to jednostavno nisu umeli vešto da sakriju, jer sve nas u životu pokreću osećanja i vode ka određenim ciljevima, ma koliko se trudili da racionalno delujemo. Suprotno tome, ovakvo shvatanje krivičnog dela, ostavilo bi čitavo jedno ponašanje izvršioca van mog razumevanja za ceo član krivičnog zakonika, odnosno za jedno kompletno krivično delo. Smatram da je praksa sudova, kao neformalan izvor prava, tumačenjem zakona, u ovoj situaciji delovala negativno na zakonski tekst i uspela da izmeni formalni izvor prava i van krivičnog regulisanja ostavi situacaju koja jeste životna – da neko vrši nasilje prema drugom licu, a za to ima razloge, da ga pritom ne interesuje činjenica da na tom mestu ima ljudi koji će zbog ovoga osetiti uznemirenje, strah ili druga negativna osećenja i ustupila mesto situaciji da neko vrši nasilje bez razloga, ali sa ciljem da uznemiri ljude koje ne poznaje. Iako je nesporno da se radi o krivičnom delu koje spada u grupu krivičnih dela protiv javnog reda i mira, za svoje ponašanje učinilac ima racionalno objašnjenje, a posledica u vidu uznemirenja građana, nije svrha i cilj njegovog ponašanja. Ukoliko bi se u suprotnom prihvatilo da neko deluje nasilno prema nekom licu koje ne poznaje, ali sa isključivim ciljem da izaziva teško uznemirenje ljudi koje, takođe, ne poznaje i sa njima nije ni u kakvom odnosu, ovakav umišljaj, morao bi da prevaziđe okvire ovog krivičnog dela i uputi nas, verovatno, u grupu krivičnih dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije.
Кonstatacija iz naslova nije tačna – krivično delo nasilničko ponašanje nije dekriminalizovano. Međutim, smatram da je prilikom tumačenja ovih zakonskih normi sud značajno i bez potrebe, suzio prostor primene ovog krivičnog dela, ne sagledavajuće najcelovitije namere zakonodavca i životnu logiku, na kojoj se pravo mora zasnivati i koja mora biti utkana u suštinu postojanja i primene prava. Кvalifikacija krivičnih dela podrazumeva podvođenje jednog životnog događaja pod određenu pravnu normu. U konkretnoj situaciji, u slučaju prihvatanja tumačenja datog od strane suda, dolazimo do toga da, iako su i jedna i druga situacija životno moguće, kada se radi o licima koja su uračunljiva, drugu (direktan umišljaj) – koja je malo verovatna, je praktično nemoguće podvesti pod pravnu normu, jer nije životna i jedan od elemenata krivičinog dela (vinost) neće odgovarati događaju koji se odigrao, a uz sve navedeno motiv najšire većine izvršioca ostaje nepoznanica, lišen svakog racionalnog razmišljanja i pobuda.
Tekst je nastao u okviru projekta Otvorena vrata pravosuđa
Piše: Nikola Nasković –
