Gledajući treću sezonu omiljene mi serije Državni službenik bila sam pomalo ozlojađena ponašanjem smenjenog direktora Stanoja Milojevića koji je odjednom promenio stranu i postao negativac kojeg je nova struktura oprezno držala na oku. Međutim, kako se ova priča dalje odvijala shvatili smo da je Stanoje kao i Lazar ustvari bio na pravoj strani i da je na kraju postao heroj koji se žrtvovao za državu.
Tada sam se zapitala odakle mi je ova priča sa (ne)očekivanim obrtom sudbine jednog državnog službenika bila poznata? Odakle mi je poznat taj scenario u kojem se pozicija državnog službenika menjala u vrtlogu političkih i društvenih promena od uspona do njegovog (ne)skrivljenog pada kada bi svi drugi od njega odustajali? Odakle mi je poznat taj samoubilački hod državnog službenika po tankoj žici razapetoj između visokih zgrada državnih institucija i njegovog grčevitog pokušaja da se na njoj održi da ne bi bespovratno pao u ambis?
Ah da, setila sam se! Taj državni službenik je svaki od nas tužilaca, sudija i svih onih koji su se zakleli na Ustav uz obećanje državi da će svoju funkciju vršiti savesno i nepristrasno i štititi ustavnost i zakonitost, ljudska prava i građnske slobode.
I čini se da su svi ovu zakletvu ozbiljno svatili, ali na različite načine. Neki savesnim radom i čestitošću ne obazirući se na društveni kovitlac koji je u proteklim decenijama često pretio da ih odvuče u zaborav, a neki vešto sakriveni ispod kancelarijskog stola gde su strpljivo čekali da oluja prođe, osluškujući sa koje će strane vetar prestati da duva.
Jednom, prilikom saslušanja okrivljenog, inače bivšeg visokog državnog funcionera, obratio mi se rečima: „Znate, čudo je u Srbiji biti državni službenik. Ja sam nekada bio, a eto sada nisam..“
Ostajući tako nedorečen sa neizgovorenom rečenicom koja bi u nastavku glasila „..a jednom ni vi nećete biti..“, bila sam lako iznervirana pretećim tonom koji se nazirao u toj njegovoj ispovesti. Ali nisam mu zamerila, jer u svojoj pogrešnoj percepciji o svojoj krivici on je u stvari negde bio u pravu, podsećajući me na poznati princip da smo svi mi državni službenici i smenljivi i zamenljivi. Ali ono što on nije shvatio je da se toga ne plaše oni koji su savesno radili i koji mirno spavaju, jer kako je rekao jedan indijski mudrac –uspeh čoveka se ne meri visinom njegovog postignuća nego težinom prepreka koje je na tom putu trebao da savlada.
Retoričko pitanje u naslovu ovog teksta, da li je državni službenik žrtva ili heroj, postavilo mi je dilemu da li je između ove dve reči možda trebalo da stoji znak jednakosti? Jer u stvari on je vremenom bio i jedno i drugo i to je dosledno pokazao. Bio je heroj, jer je u proteklim decenijama dostojanstveno podnosio svoj oskudni materijalni položaj praveći se da ne primećuje svoje nerešeno stambeno pitanje, polovne automobile, neplaćene račune, ali ipak ponosan na ukazanu čast da služi narodu i državi. Ali istovremeno je bio i žrtva jer je podneo teško breme države opterećene sankcijama koja ga nije cenila i godišnje mu isplaćivala devet plata kao da je stanovnik devetog kruga Danteovog pakla.
Ali nije svaki državni službenik bio žrtva niti je svaki postao heroj. Zakonom o lustraciji koji je donet 2003. godine država je pokušala da u sklopu demokratskih promena postavi temelje društva u kojem će svaki državni funkcioner u vršenju javne funkcije biti odgovoran za kršenje ljudskih, građanskih i politčkih prava. Međutim za državu je to očito bio preveliki zalogaj i nije bilo hrabrosti da se on sprovede, te je ovaj zakon ostao samo mrtvo slovo na papiru i istekom roka od deset godina je kao neupotrebljen otišao u zaborav. I umesto njegove primene, desila se ona nesretna „reforma pravosuđa“ o kojoj svi već sve znamo i koja je možda imala ispravne ciljeve, ali koji su sprovedeni na pogrešan način, pa umesto da se kao u Jevanđelju po Mateji odvoji žito od kukolja, klasje je brutalno pokošeno, a kukolj je opstao i uspeo slavodobitno da sudskim putem naplati svoju duševnu patnju koja je državu koštala kao Svetog Petra kajgana.
Danas državni službenik živi mnogo bolje, ima lepše i stanove i automobile i ima bolje uslove za rad i sve ono što dostojanstvo profesije zahteva. A da li bolje rasuđuje, da li brže i bolje donosi odluke i valjano primenjuje zakon bez osluškivanja onih koji mu kao u pozorištu, neometajući predstavu skriveni iza kulisa tiho došaptavaju tekst? Ima li državni službenik ličnu hrabrost da jednoga dana bez pognute glave bude samo heroj, a ne žrtva svoga vremena?
Tekst je nastao u okviru projekta Otvorena vrata pravosuđa
Izvor: Otvorena vrata pravosuđa, piše: Dubravka Dmitrović – članica Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije
