Danas, online prostor predstavlja neizostavni deo života svakog pojednica, nevezano za godine starosti. Postoji više termina koji se pojavljuju u javnosti i služe kao opis digitalnog okruženja u kojem se, prvenstveno, odvija komunikacija. Online prostor, sajber prostor…. Sve su to termini koji će biti korišćeni prilikom pisanja bloga. Online prostor dozvoljava razmenu informacija, međusobnu interakciju, razmenu ideja, upuštanje u socijalnu komunikaciju putem društveni mreža, aplikacija, vođenje poslova, finansija, školovanje kao i mnogo drugih aktivnosti kojima je samo mašta i kreativnost čoveka granica. Takvo okruženje je promenilo društvo. Revolucija informacionih tehnologija koja napreduje svakog dana, časa, svake sekunde menja i nastaviće da menja svaku sferu društvenih odnosa i samog funkcionisanja društva. Ubrzani razvoj računara, mobilnih telefona, društvenih mreža, računarskih programa, aplikacija za komunikaciju, interneta, veštačke inteligencije nesporno je doveo do ekonomskog napretka, unapredio svaki aspekt života, koji se ne može zamisliti bez pristupa digitalnom svetu. Takav pristup više nije privilegija, već je postao osnovno ljudsko pravo koje omogućava trenutnu razmenu i pristup informacijama, idejama i znanju. Nažalost, postoji mračna strana digitalnog razvoja, koja se može ogledati u dalekosežnim posledicama, upravo zbog preplitanja stvarnog i digitalnog života, jer tehnologija radi za nas kao i protiv nas, čak i dok spavamo. Ta njena sveprisutnost postaje meta različitih zlupotreba, odnosno prostor za vršenje krivičnih dela od strane pojedinaca. Ružna strana utiče na žrtve (punoletne i maloletne), baš zbog realne zavisnosti od korišćenja tehnologija. Jedan pametni mobilni telefon sadrži sve podatke o njegovom korisniku, ceo život, od komunikacije, mesta gde se kreće, mesta gde živi, radi, šta voli, šta ga interesuje, ko su mu prijatelji, porodica, raspolaganje finansijama i druge skrivene tajne.
Stalni razvoj tehnologija omogućio je porast visokotehnološkog kriminala, a pogotovo doprineo razvoju novih načina izvršenja, koja zbog svoje brojnosti ne mogu biti obuhvaćena samo u jednom blogu.
Pođimo od toga da izvršenje krivičnih dela, putem informacionih tehnologija, ne zahteva veliku pripremu i ulaganja, u smislu sredstava neophodnih za izvršenje krivičnih dela već je dovoljno posedovati računar, odgovarajući softver i pristup internetu. Dovoljno je da imate samo mobilni telefon koji ima pristup internetu. Učinilac može delovati sa bilo koje tačke u svetu. Mesto pripremanja krivičnog dela i mesto njegovog izvršenja ne moraju se nužno poklapat,i kao i mesto gde se posledica ostvaruje.
“Anonimnosti” internet se kao izazov uvek javlja prilikom istraga visokotehnološkog kriminala. Kroz primer možemo objasniti kakav problem anonimnost može stvoriti. Sa druge, ukazaćemo da je anonimnost i prividna, odnosno da brzom reakcijom i pravovremenim prikupljanjem dokaza, problemi koje stvara anonimnost u izvesnoj meri mogu se prevazići.
Kada žrtvi stigne pretnja, ona je upućena od strane nekog lica putem društvene mreže ili aplikacije za razmenu poruka i drugog sadržaja. Kod takvih naloga možemo napraviti razliku između očigledno lažnih naloga (skoro kreiranih, bez pratioca, bez fotografija i objava i sl) i naloga koji po svom izgledu predstavljaju prave naloge, odnosno po objavljenom sadržaju se može pretpostaviti identitet lica i da je to lice koje je po imenu i prezimenu sa svojom fotografijom uputilo pretnju zaista i jeste to lice. Kažemo pretpostavka jer može doći i do zloupotrebe tuđih podataka, zatim preuzimanja tuđih naloga, kao i u nekim slučajevima korišćenja tuđeg mobilnog telefona, internet konekcije i pristupa društvenim mrežama od strane nekog trećeg, da bi se nekom nanelo zlo.
Biti „online“ daje pristup društvenim mrežama, platformama za razmenu audio video sadržaja i drugim sredstvima elektronske komunikacije, te raznim čarima elektronskog doba, ali i izlaže osobu kriminalnom ponašanju drugih ljudi, te se korsnici najčešće javljaju kao žrtve pretnji, proganjanja, deljenja njihovih fotografija, zloupotrbe ličnih podataka, prevara, ucena, zloupotrebe platnih instrumenata, a sve u pravcu ugrožavanja sigurnosti i drugih radnji čiji je cilj da se nanese neko zlo ili pribavi protivpravna imovinska korist.
S tim u vezi se moraju kao dokazi pronaći podaci (URL adrese, IP adrese, brojevi telefona korišćeni za verifikaciju, adrese elektronske pošte, podaci o lokaciji, komunikacija i dr.) koji bi učinioca stavili iza tog naloga u vreme i mesto izvršenja dela.
Te podatke o korisniku, najčešće, poseduju multinacionalne kompanije koje su pružaoci usluga i najčešće se radi o kompanijam kao što su Facebook, WhatsApp, Viber, Twitter, YouTube, TikTok i dr. To u istragama neizostavno dovodi do direktnog obaćanja takvim kompanijama i traženja dostave njihove elektronske evidencije o korisniku (zadržane podatke). Zavisno od jurisdikcije zemlje u kojoj se nalazi sedište kompanije, može doći do različitih odgovora. Odgovor koji najviše doprinosi brzoj i efektivnoj istrazi javnog tužioca je odgovor dobijen direktno od kompanija. Ali problem nastaje kad javni tužilac primi odgovor da je za dostavljanje takvih podataka potrebno upućivanje zamolnice za pružanje međunarodne pravne pomoći, jer takav postupak je često dugotrajan i dobijeni podaci, ukoliko budu i dostavljeni, na kraju zbog protoka vremena često budu neupotrebljivi.
Ovde ćemo navesti da sve vodeće kompanije privatnog IT sektora su voljne da dostave podatke koje poseduju o učiniocima krivičnih dela ukoliko je zahtev obrazložen i u istom je precizno navedeno u čemu se sastoji izvršenje krivičnog dela i njegove posledice. Pretnje, iskorišćavanje maloletnika i dece, proganjanje, trgovina ljudima, trgovina opojnim drogama, prevare, pranje novca i dr. predstavljaju kriminalne aktivnosti koje se univerzalno mogu prepoznati kao opasnost koja treba biti sankcionisana. Greške nastaju kada se zahtevi dovoljno ne obrazlože, budu paušalni, neodređeni i tada se kod privatnog sektora javlja mehanizam zaštite privatnosti svog korisnika koji se ogleda u nedostavljanju podataka i u upućivanju na postupak međunarodne pravne pomoći za pribavljane istih.
Svaki kontakt u digitalnom okruženju ostavlja trag, ali ti tragovi su skloni nestajanju kao što je brisanje naloga, email adrese, uklanjenje pretećih poruka i drugih podataka, njihova izmena i dr, te je zato veoma važno da li se ti podaci dobijaju direktno od provajdera usluge ili se pribavljaju putem međunarodne pravne pomoći, koje je kako smo naveli često usporen i strogo formalni postupak i ne dovodi do željnih rezultata istrage. Internet servis provajderi u Srbiji prema Zakonu o elektronskoj komunikaciji su dužni da podatke o komunikaciji čuvaju 12 meseci od dana obavljanja komunikacije, te podaci dobijeni nakon toga, što je čest slučaj nakon pribavljanja IP adresa putem međunarodne pravne pomoći, postaju neupotrebljivi, jer podaci više nisu sačuvani. Takođe jedan od problema kod pojedinih provajdera u Srbiji, a i u svetu, je to što isti ne čuvaju podatke u zakonskom predviđenom roku usled korišćenja tehnologije CG NAT ili NAT koja im omogućava dodeljivanja jedne IP adrese više stotina korisnika, nekad čak i hiljada. Ta tehnoligija predstavlja ekonomsku isplativost za provajdere i omogućava pružanje jeftinijih usluga većem broju korisnika (internet za sve), ali sa druge strane veoma otežava dokazivanje krivičnih dela. Stavite se na mesto žrtve, kojoj je saopšteno da su pribavljeni podaci o IP adresama sa kojih je izvršeno krivično delo, ali da zbog nepoštovanja zakonske regulative, odnosno korišćenja specifične tehnologije ne postoje dokazi da se u digitalnom prostoru išta i dogodilo. Ništa nije zabeleženo. Ovaj problem nije karakterističan samo za Srbiju, već se sa istim suočavaju u celom svetu. Delimično rešenje problema različitih jurisdikcija i primene različitih pravnih okvira je rešila Konvencija Saveta Evrope o visokotehnološkom kriminalu (tzv. Budimpeštanska konvencija o visokotehnološkom kriminalu) čije odredbe predstavljaju sastavni deo pozitvnog prava Republike Srbije, i gde je na jedan sistematski način uređen mehanizam pribavljanja dokaza, kao i razmena svih relevnatnih podataka i informacija vezanih za istrage visokotehnološkog kriminal, kao i definisanje krivičnih dela između zemalja koje su ratifikovale konvenciju, a što je omogućilo uspešnu transnacionalnu borbu protiv visokotehnološkog kriminala.
Takođe, u prevazilaženju ovog problema može pomoći prikupljanje informacija i podataka iz otvorenih izvora koji su važni za istragu i objavljeni su na internetu. Tu dolazimo da javni tužilac, laički rečeno, prilikom „surfovanja“ svetskom mrežom može prikupiti i obezbediti dokaze i tragove krivičnog dela ukoliko je ono počinjeno ili pokušano, ne čekajući zvanično podnošenje krivične prijave. Često krivične prijave podnete od strane oštećenog, koji je sa punim pravom neuka stranka, pogotovo kod ovakvog vida kriminala, sadrže podatke da je izvršeno krivično delo na njegovu štetu, ali ne sadrže te tehničke tragove i digitalne dokaze koji su od velikog značaja za dalje procesuiranje. Da bi se taj problem izbegao savet je da ukoliko ste postali žrtva viskotehnološkog kriminala, dokumentujte sve, makar vam to izgledalo i beznačajno. Snimite ekran, sačuvajte poruke, sačuvajte nazive profila, URL adrese, svako slovo, svaki znak nekada može biti od koristi, zabeležite tačno vreme i mesto. Informacije koje sam oštećeni može da pruži su nekad od vitalnog značaja za dalje procesuiranje, baš zbog samog načina funkcionisanja novih tehnologija, gde dokazi mogu biti uništeni jednim klikom miša, tastature ili dodirom ekrana.
Nakon što smo identifikovali i locirali učinioca krivičnog dela došli smo do faze istrage kada se od istog oduzimaju svi elektronski uređaji koji su dalje predmet informatičkog veštačenja, što u većini slučajeva dovodi do toga da se pribavljaju nepobitni digitalni dokazi da je zaista i učinio konkretno krivično delo. Ali i tu mogu nastati problemi koji prate trendove razvoja informacione tehnologije. Telefon, računar, je oduzet, poslat na veštačenje, radi pribavljanja digitalnih dokaza, ali isto nije obavljeno jer se radi o najnovijem telefonu ili računaru poznatog svetskog proizvođača, sa najnovijim operativnim sistemom koji je podrazumevano zaštićen najnovijom enkripcijom, a izvršilac se ne seća lozinke, odnosno ima pravo da se brani ćutanjem. Tehnologija se razvija u svrhu zaštite privatnosti podataka svih nas. Ono što je zaštita za savesnog korisnika tehničkih uređaja postaje oružje izvršioca krivičnog dela. Veštačenje će se čekati više meseci, a možda i godina, dok se ne ovlada novim tehnologijama, odnosno dok privatna industrija ne izbaci specijalizovani forenzički alat, čija se licenca nakad meri u milionima evra, koji izdaci su prevliki za javni sektor. Kod ovakvih slučajeva na scenu stupaju tradicionalne istražne metode i veštine (lozinka zabeležena na papiru, u svesci i sl., koja se pronalazi prilkom pretresa lica ili stana) koje su i dalje neophodne kako bi se osumnjičeni doveo u vezu sa identifikovanim računarom, telefonom ili internet nalogom.
Visokotehnološki kriminal u stopu prati ubrzani razvoj informacionih tehnologija, zloupotrebljava sva najnovija tehnološka dostignuća, veoma je opasan, sveprisutan, čist, profitabilan i zato primamljiv. Pogađa svaku sferu društva, nema tendenciju da uspori, a kamoli da stane, već da proguta i takozvani klasični kriminal. Možda provedete ceo životni vek da ne budete žrtva klasične krađe, makar i džepne dok ste u javnom prevozu, ali može da vam se dogodi i to sa sigurnošću da dok ste u javnom saobraćaju – internetu, budete žrtva nekog oblika visokotehnološkog kriminala, makar i nabezazlenijeg. Primićete spam poruku, phishing poruku, ili jednostavno zlonamernu i uznemirujuću poruku. Kliknućete na običnu reklamu, a telefon ili računar će vam se čudno ponašati. Kupovaćete online, možda vaša fotografija bude skinuta sa vašeg profila i objavljena bez vašeg pristanka ili se na društvenoj mreži otvori vaš profil, a da to niste vi. Borbu protiv viskotehnološkog kriminala potrebno je započeti dok se taj kriminal nije još desio i to prevencijom koja podrazumeva edukaciju i javnu kampanju o svim opasnostima koje neizistavno vrebaju i čekaju svoju priliku, a kad iskoriste tu priliku dolazi do činjenja krivičnih dela, gde je potrebno osnažiti institucije koje su na prvoj liniji. Snaga bi se ogledala u adekvatnoj zakonskoj regulativi koja bi mogla efikasno da odgovori na postojeće i nove pojave visokotehnološkog kriminala, jačanje kapaciteta javnih tužilaštva i sudova specijalizovanih za ovakav vid borbe, a koju će neizostavno i obavezno pratiti saradnja sa akademskim i privatnim sektoroma, a sve u cilju pružanja blagovremene i kvalitetne zaštite građana.
Tekst je nastao u okviru projekta Otvorena vrata pravosuđa
Piše: Vladimir Živković – Javni tužilac u Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu i član Udruženja tužilaca Srbije
