Već više od 10 godina izborni proces u Srbiji pratim isključivo kao posmatrač. Ovo ne činim iz razloga što me izbori ne interesuju – naprotiv, pripadam onom delu društva koje ih smatra izuzetno važnim, te sam saglasan sa mišlju: „okreni se prema politici ili će se politika okrenuti prema tebi“, već zbog toga što je moj izbor profesije, delom ograničio tu moju slobodu. Naime, odredbom člana 55 stav 5 Ustava Republike Srbije određeno je da javni tužioci ne smeju biti članovi političkih stranaka, a ja lično smatram da ovu odredbu treba posmatrati šire i da se ona odnosi na sve aktivnosti u vezi političkog delovanja koje mogu dovesti u pitanje nepristrasnost i objektivnost nosilaca javnotužilačke funkcije, a ne samo na članstvo u političkim organizacijama.
Tako sam, posmatrajući predizbornu kampanju, sebi postavio pitanje: da li je u borbi za glasove sve dozvoljeno, odnosno gde prestaje politička kampanja, a stiču se pojam i elementi krivičnog dela Davanje i primanje mita u vezi sa glasanjem iz čl. 156 st. 1 Krivičnog zakonika? U pogledu izborne kampanje, definiciju je dao Zakon o finansiranju političkih aktivnosti koji, između ostalog, navodi „izborna kampanja predstavlja skup aktivnosti političkih subjekata koje počinju od dana raspisivanja izbora i okončavaju se danom donošenja ukupnog izveštaja o rezultatima izbora, u svrhu javnog predstavljanja učesnika u izborima i njihovih izbornih programa i pozivanje birača da za njih glasaju, odnosno da ne glasaju za druge učesnike na izborima…“. Predmetnim krivičnim delom predviđeno je da delo čini ko drugome nudi, daje, obeća nagradu, poklon ili kakvu drugu korist da na izborima ili referendumu glasa ili ne glasa ili da glasa u korist određenog lica, odnosno predloga, stavom 2 da ovo delo čini i ko zahteva ili primi poklon ili kakvu drugu korist da na izborima ili referendumu ne glasa ili da glasa u korist ili protiv određenog lica, odnosno predloga, dok je stavom 3 istog člana propisano da delo postoji ukoliko radnje iz stava 1 čini član biračkog odbora ili drugo lice u vršenju dužnosti u vezi sa glasanjem. Kazne predviđene za ovo delo su u slučaju stava 1 i 2 novčana kazna ili kazna zatvora do 3 godine, dok je kod stava 3, to kazna zatvora od 3 do 5 godina. Poslednjim stavom određeno je da će se poklon ili druga korist oduzeti. Ovo krivično delo spada u krivična dela protiv izbornih prava i nalazi se u glavi 15 Krivičnog zakonika kojima se štiti legitimnost same države i društva, s obzirom da se ista zasniva na političkoj volji izraženoj na osnovu izbornog procesa, a za cilj ima suzbijanje pojedinačnih akata i kršenje izbornih prava. Proizilazi da se njegovim propisivanjem želelo osigurati da birači slobodno izražavaju svoju volju na izborima. Može se zaključiti da se radi o jednom posebnom obliku krivičnog dela Davanje i primanje mita iz čl. 368 Krivičnog zakonika, za koje je takođe propisana nadležnost Viših javnih tužilaštava – posebnih odeljenja za suzbijanje korupcije, sa više razlika i ključnom, što je ovde krajnji cilj uticaj na političku volju i ukupan izborni proces i rezultat, tako što će birač glasati ili ne onako kako ne bi, da ovog uticaja nije bilo. Delo je dovršeno preduzimanjem bilo koje radnje, pa tako i obećavanjem nagrade, poklona ili bilo kakve druge koristi, odnosno nije neopohodno da lice kojem je to ponuđeno, prihvati poklon i glasa na način kako je od njega zahtevao izvršilac dela, samo što će u tom slučaju oba lica biti izvršioci dela. Pokušaj praktično nije moguć, niti je kažnjiv, osim za st. 3, a za izvršenje je neophodan direktan umišljaj. Izvršava se bilo kojom od alternativno propisanih radnji, a stavovi razlikuju izvršioce dela, te je kod prvog to lice koje nudi određenu korist, kog drugog lice koji treba da ostvari biračko pravo, dok je kod trećeg to lice koje vrši neku dužnost u vezi sa glasanjem.
Pripremajući se za pisanje ovog teksta, kao u ostalom i u svakoj drugoj situaciji pre nego što započnem sa pisanjem, između ostalog, pretražio sam sudsku praksu radi upotpunjavanja svog znanja ili barem informisanja. U ovom slučaju ta metoda, nije mi donela neki značajni rezultat – praktično nisam našao sudsku praksu iz ove oblasti. Sa druge strane, prateći predizbornu kampanju, primetio sam česte optužbe stranaka jedne na račun druge koje se upravo odnose na pojam i elemente ovog krivičnog dela. Sledom navedenog, nameće se pitanje, gde „nestaju“ ove optužbe od postajanja najnižeg nivoa sumnje do konačnog utvrđenja od strane suda? Bitniji razlozi za tako nešto, po meni su, to što ovo krivično delo jeste jedno od retkih iz nadležnosti Posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije za koje nije predviđena primena posebnih dokaznih radnji, ali i prilično neodređeno zakonsko rešenje u pogledu poklona, nagrade ili druge koristi, koja se može steći izvršenjem ovog dela, s obzirom da je zakon dao dosta široku definiciju, odnosno to što zakon nije bliže i jasnije odredio sredstva i radnje neophodne i dovoljne za postojanje dela i druge nelogičnosti.
Tako, ukoliko bi krenuli od sredstava, nije sporno da ovo krivično delo, pored ispunjenja ostalih neophodnih elemenata, uvek postoji ukoliko bi se za to koristio novac, dok bi deljenje reklamnog materijala ili predmeta manje vrednosti bez obzira što imaju upotrebnu vrednost, uvek predstavljalo predizbornu kampanju, pri čemu, da bi se nešto smatralo reklamnim materijalom neophodno je da prenosi određenu poruku, upućuje na program ili bar sadrži oznaku učesnika na izborima. U pogledu predmeta manje vrednosti i primerenog sadržaja potrebno je da preuzimanje istih kod birača ne stvara osećaj obligacije ili „poslovnog odnosa“, odnosno da zbog prijema koristi on za uzvrat ima obavezu da izmeni svoju političku volju. Što se tiče manje vrednosti i primerenosti sadržaja, ove kategorije se moraju ceniti ponaosob u svakom konkretnom slučaju, jer jedan isti poklon, za različita lica ima drugačiji značaj – paket humanitarne pomoći nema isti značaj za lice koje je socijalno ugroženo i za lice koje je ekonomski situirano.
U vezi sa radnjom ovog krivičnog dela, za razliku od nuđenja i davanja, čini se da i pojam obećavanja može biti sporan. Naime, obećanja da će nešto, za čim postoji objektivna potreba, biti finansirano javnim sredstvima, ukoliko birači budu glasali na određeni način, opšte su prisutna, uglavnom se upućuju neodređenom broju lica, upitne ozbiljnosti i bez preciziranja ispunjenja preuzete obaveze. Imajući u vidu sve navedeno, zaključuje se da bi se u ovoj situaciji teško moglo govoriti o postojanju radnje ovog krivičnog dela, jer cilj političkih organizacija jeste upravo preuzimanje vlasti i sprovođenje svog političkog programa, a to podrazumeva i trošenje javnih finansija u skladu sa zakonom. U slučaju prihvatanja suprotnog stava, svi birači koji promene volju usled izbornog obećanja bili bi izvršioci dela, a sud bi bio u obavezi da oduzime obećanu koristi, recimo asfaltni put, seoski dom kuture ili autobusko stajalište.
U svakom slučaju smatram da bi za obimniju primenu ovog dela Krivičnog zakonika (ukoliko za tim postoji potreba) ili uopšte ispoljavanje bar nekih efekata zakona, pored izmene zakona, od suštinske važnosti bilo i jačanje svesti pojedinaca o značaju prava da biraju i budu birani. Moj utisak je da, ogroman broj birača i uopšte aktera izbornog procesa, ovo pravo ne doživljava kao vrednost koju treba braniti i koja je od odlučujućeg značaja za budućnost svih. U takvoj situaciji, organi koji treba da brane ova prava, a to su policija, tužilaštvo i sud ostaju bez ključnog saveznika u toj borbi – svesti da se pokušava kupiti nešto što nije na prodaju i što se ne može platiti.
Tekst je nastao u okviru projekta Otvorena vrata pravosuđa
Piše: Nikola Nasković –
