Da li su etički kodeksi i pravila postupanja u službama samo mrtvo slovo na papiru ili je na njih potrebno stalno se dodatno podsećati
Poznati engleski pisac Oskar Vajld je u 19. veku napisao čuvenu komediju “Važno je zvati se Ernest”, koju su kritičari nazvali trivijalnom komedijom za ozbiljne ljude. Likovi u komediji zamenjuju svoje identitete kako bi izbegli teške društvene obaveze.
Često se zapitam da li se i mi kao nosioci pravosudnih funkcija ponašamo kao likovi iz Vajldove komedije? Da li se presvlačimo u kostime i stavljamo u uloge koje ne odražavaju naše prave ličnosti i naša prava emocionalna stanja? Na ovo razmišljanje me je navela činjenica da građani uglavnom imaju primedbe da sudije i tužioci u postupcima koje vode ne pokazuju dovoljno saosećanja prema njihovim životnim problemima koji su ih doveli do sudskih, bilo parničnih bilo krivičnih sporova kojima je povređeno neko njihovo lično pravo ili interes.
U Etičkom kodeksu javnih tužinaca i zamenika Javnih tužilaca u delu koji je naslovljen kao Lični integritet stoji da je tužilac dužan da se prema učesnicima u postupku ophodi sa uvažavanjem i poštovanjem
U Etičkom kodeksu sudija u delu koji je naslovljen kao Dostojanstvo navodi da je sudija dužan da čuva ugled suda i sudijske funkcije kroz pisanu i izgovorenu reč. U Etičkom kodeksu javn ih tužilaca i zamenika javnih tužilaca u delu koji je naslovljen kao Lični integritet stoji da je tužilac dužan da se prema učesnicima u postupku ophodi sa uvažavanjem i poštovanjem. U sudovima i tužilaštvima su oformljene Službe za podršku oštećenim i svedocima. Da li su etički kodeksi i pravila postupanja u službama samo mrtvo slovo na papiru ili se na njih stalno trebamo dodatno podsećati? U priručnicima za tužioce o veštinama vođenja postupka navode se samo efikasne tehnike ispitivanja i saslušanja i svih aktivnosti koje trebaju da doprinesu da se kod osumnjičenog ili svedoka utvrde istinite ili obmanjujuće činjenice. Međutim, u ovim priručnicima koji su svakako korisni i pragmatični izostala su bilo kakva uputstva o emocionalnom aspektu ovih postupanja, sa pretpostavkom da smo svi dobro upoznati sa etičkim kodeksima koji se navodno podrazumevaju. A da li smo ih dovoljno sagledali i shvatili njihovu suštinu?
Da se sudije i tužioci ponašaju uvek dostojanstveno i sa ličnim integritetom prema strankama u postupku ne bismo bili suočeni sa tolikim pritužbama koje se često odnose na neljubaznost čak i grubost i nedostatak primerene empatije, a neretko se iznose i mnogo ozbilj nije optužbe u kojima se navodi da su oštećeni i žrtve tokom postupaka izloženi dodatnom omalovažavanju i traumama kao da im nije dovoljno njihove muke. Važno je napom nuti da se ovo zapažanje ne odnosi na one nedobronamerne predstavke koje su česte i uglavnom manipulativnog karaktera i kojih će uvek biti mnogo od strane nezadovoljnih stranaka, već na one primedbe koje su naslovljene isključivo na ličnost sudije i tužioca i njihovo postupanje bez poštovanja i uvažavanja ličnosti koja je sa druge strane.
Tako često na forumima građani iznose sledeće primedbe (citati sa raznih foruma): ”kome se žaliti kad kadija te tuži, kadija ti sudi”… ”sudije ne odgovaraju za loše vođenje postupka… Apelacija je ista, jedino rešenje je Ustavni sud ili Strazbur”, ”tužilac je bio neljubazan i loše se ponašao prema mojoj majci” itd.
Da li nam je zaista toliko teško uputiti lepu reč i izraziti podršku koja svakako ne bi izašla iz okvira profesionalnog postupanja? Da li nam je teško da pokažemo saosećajnost i u ”stranci” koja je pred nama vidimo čoveka i njegovu sudbinu, a ne samo broj predmeta
Kao i svi normalni ljudi često se zaplačemo na tužnu scenu iz nekog filma ili spota, potreseni nekom izmišljenom životnom pričom. Ta fikcija nam omogućava da otpustimo svoje emotivne ventile koji nam kasnije mobilišu pozitivnu energiju i pročiste naše etičke stavove. Međutim, ulazeći u toge sudija i tužilaca kao u kostime iza kojih ne stojimo mi sami, nego likovi kojima su dodeljene ove teške uloge, u sebi često ne pronalazimo takve emocije pravdajući se da tako čuvamo svoju dušu da je ne oštetimo ovim odgovornim poslom koji nam je poveren.
Da li nam je zaista toliko teško uputiti lepu reč i izraziti podršku koja svakako ne bi izašla iz okvira profesionalnog postupanja?
Da li nam je teško da pokažemo saosećajnost i u ”stranci” koja je pred nama vidimo čoveka i njegovu sudbinu, a ne samo broj predmeta? Da li smo za ovakvo postupanje dovoljno edukovani i osposobljeni? Ima li u svakom od nas dovoljno kapaciteta ili treba raditi na tome i dodatno se razvijati kako bi javnost mogla da promeni lošu sliku o ovoj temi?
Mislim da pored ličnog razvoja na sebi na kojem treba da radi svaki mladi sudija i tužilac pred kojim predstoji radni vek, možda treba češće organizovati razne etičke radionice na kojima bi učestvovali eminentni psiholozi, psihijatri, viktimolozi, defektolozi, koji bi dodatno podstakli i osposobili onaj najbolji deo ličnosti u njima bez koje nema uspešnog nosioca pravosudne funkcije.
Svako pravdanje da o tome sve znamo, treba da izbegnemo i budemo osposobljeni da na adekvatan način izađemo iz forme i paragrafa i shvatimo da pred nama stoji biće o čijoj sudbini odlučujemo, jer ipak je važno zvati se – čovek!
Tekst je nastao u okviru projekta Otvorena vrata pravosuđa
Izvor: NIN, piše: Dubravka Dmitrović – članica Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije
