Ekološki problem u Srbiji je do skoro bio posledica nemara, odsustva svesti o štetnosti zagađivanja životne sredine i danak ubrzanom razvoju tehnologija. Decenijama unazad okolinu su zagađivali i građani i privreda, stvarajući divlje deponije i otpuštajući otpad u reke i prirodu, uopšte. U stvaranju kolosalnog ekološkog problema svi smo učestvovali. Generacijama.
Kako smo, međutim, došli do pojma – ekološki kriminalitet i ko je u stvaranju ovog fenomena učestvovao?
Pođimo malo unazad, u vreme društvene svojine i socijalističke privrede. Ko se tada „ozbiljno“ bavio privrednim kriminalom, nije ni pomišljao da se bavi i ekološkim kriminalom, nije ni znao da postoji.
Ekološki kriminalitet je u to vreme bio nus produkt proizvodnih procesa. Računalo se da zagađenje životne sredine nije velikog obima i ta „šteta“ je prihvatana kao cena proizvodnje.
Suštinska karakteristika eko kriminaliteta tog doba je činjenica da nije omogućavao ni protivpravnu, ni zakonitu korist ni jednom privatnom vlasniku. Zbog toga niko nije imao razloga da negoduje. Nije bilo lopova na vidiku!
Razvojem tehnologije i njenim uključivanjem u proizvodnju, povećavao se štetni uticaj na čovekovu okolinu. Mislilo se da je čovekove životna sredina neiscrpna i da je nemoguće ugroziti je. Od zagađenja niko nije direktno umro i ljudima je to bilo dovoljno.
Tako smo stigli do dananjše tačke, do ekološkog kriminaliteta koji nije posledica neznanja i nemara nego planskog i organizovanog rada, takoreći organizovanog zelenog kriminala.
Današnje masovno zagađenje životne sredine više nije ekološki problem – to je problem i pojavni oblik političke korupcije.
Danas je životna sredina na meti onih koji žele da nekom privrednom aktivnošću ostvare što veću imovinsku korist, tj. profit. Žele da im ulaganja u privrednu aktivnost budu što manja a profit što veći. Da li se time nanosi šteta životnoj okolini, to im nije nikakav problem. I tu na scenu stupa zloupotrebljena politička moć. Ona preuzima stvari u svoje ruke. Daje podršku takvim investicijama, utiče na medije da ne štete investitorima, time utiče i na javno mnjenje, kako bi ostalo mirno; dalje investitorima obezbeđuje zaštitu od državnih organa koji treba da zaštite životnu sredinu. Ceo zločin se blagovremeno „uzakonjuje“, jer zakonodavni organi donose zakonske i podzakonske akte kojima se ceo zločin štiti pravom.
Zašto je tako ažurna i servilna zloupotrebljena politička moć? Da li sve to radi zbog nekog, ili nečijeg interesa? Da li sve to radi besplatno?
Tu stupa na scenu politička korupcija. Tačnije, ona je vezivno tkivo koje je još na početku, kao prvi korak, povezalo investitore sa kriminalnim namerama i zloupotrebljenu političku moć. Ono što te dve karike zla drži zajedno je novac. Što ga više ima jedna strana, to ga više daje drugoj, a time je veza između njih sve jača.
To je obrazac po kome politička korupcija postaje dominatan činilac korpusa ekološkog kriminaliteta. Sva druga, do tada dominantna krivična dela eko kriminaliteta, padaju u drugi plan i gube bitku sa političkom korupcijom. Nadamo se da bitku protiv političke korupcije neće izgubiti društvo. Naša je obaveza da radimo na tome.
Siniša Janković – penzionisani inspektor za privredni kriminal, aktivista organizacije “Kareja” koja učestvuje u projektu UTS “Krivičnopravna zaštita životne sredine – jačanje kapaciteta javnih tužilaca i osnaživanje građana za preduzimanje pravnih mera”, uz podršku Švajcarske agencije za razvoj i saradnju SDC.
