U momentu u kome pisac ispisuje ove redove, narodni poslanici su usvojili set izmenjenih tužilačkih zakona. I dobro, sada će se čitalac zapitati šta će usvajanje ovih zakona njemu značiti i od kakvog je to uticaja na njegov život?
Čini mi se da tek kada se građani susretnu sa nekim pravnim problemom, te dođu u neposredniji kontakt sa tužiocem i sudom, shvate da su ljudima, osim hrane, potrebne i vrednosti. Često se tada, prema njhovim rečima, osećaju da u tom trenutku počinju potragu za “pravdom za kojom pravo stalno juri, ali je nikad ne sustiže…”
Možda bi u odgovoru na gore postavljeno pitanje, ponajbolje pomogao jedan primer iz sudnice. Naime, negde na samom početku mog tužilačkog vojevanja protiv kriminala, jedna od žrtava krivičnog dela, zahtevala je da odlučno progonim učinioca krivičnog dela, koji joj je pričinio nenadoknadivu bol. Rekla mi je jednu rečenicu koju nikada neću zaboraviti i koja možda najbolje opisuje nasušne potrebe ljudi na ovom svetu. “Znate tužioče!”, obratila mi se ta gospođa, “ja se do sada nisam susretala sa pravosuđem, već sam, zaokupljena svojim porodičnim problemima, vodila računa samo o tome da moja porodica i ja guramo napred i ništa drugo me nije interesovalo, do momenta kada mi se dogodila ova nevolja koju sam godinama zbog sramote krila i prećutkivala, što od sebe, što od sveta oko sebe, da bih shvatila da treba da potražim institucionalnu pomoć, jer je i taj svet oko mene ignorisao problem koji se samo zaoštravao i produbljivao…”
Lako će čitalac izvući zaključak da se radilo o žrtvi nasilja u porodici koja je na kraju uspela da se izbori sa “svojom sramotom” koju joj je zapravo nametala društvena sredina u kojoj je živela. Ona je u javnom tužilaštvu videla slamku spasa, te se toj instituciji obratila za pomoć. Zaista, to je bila poslednja linija odbrane njenog dostojanstva. U razgovoru sa oštećenom, kao mlad pripravnik, shvatio sam koliko je važan posao koji obavljam i koliko su zapravo velika ovlašćenja koja su mi poverena, ali najpre kolika je moja odgovornost, te pravo značenje reči javni, a koja ponosno stoji ispred imena svakog tužioca. Tada uvidite da niste samo puki obrađivač predmeta koji ima svoj broj, nego i da u rukama držite sudbinu čoveka koji je potražio pomoć. Od tog trenutka, predmete više nisam posmatrao isključivo od korice do korice, samo kao nešto što treba birokratski rešiti, već sam im počeo davati širi društveni kontekst, posmatrajući ih i kroz prizmu javnog interesa.
Elem, u tom predmetu, osumnjičeni je bio “uticajna osoba”, te sam se ubrzo suočio sa svim blagodetima tužilačke hijerahije. Moje starije kolege su me dobronamerno savetovale da “povedem računa, jer mogu da imam problema u karijeri i da treba da razmišljam o napredovanju”, zatim da “pitam šefa šta treba da radim”, a onda me je i šef “zamolio da malo obratim pažnju na tu osobu!”.
U tom momentu shvatite da ste ipak samo jedan mali šraf u okviru nomenklature, koja vas suptilno opominje da ne treba da talasate. Upravo tada, na samom početku tužilačke karijere, morate da odlučite da li pristajete na to da budete mali zavrtanji u tom zarđalom društvenom mlinu koji mora da melje ili ćete svima reći da NE PRISTAJETE i tako postati “pobunjeni ljudi”. Ja sam svoju odluku doneo, ne kajem se zbog načina na koji sam odlučio, ali se i dan danas pitam šta bi bilo da sam odlučio drugačije…
Zato su važne promene tužilačkih zakona!
Novi Zakon o javnom tužilaštvu će ojačati ličnu autonomiju tužilaca, s obzirom na to da im daruje više unutrašnje slobode, što bi dodatno trebalo da učvrsti i njihovu eksternu samostalnost. No, ruku na srce, novi zakoni će odista vredeti onoliko koliko budu vredeli ljudi koji ih budu primenjivali, stoga je promena zakona samo normativni oslonac za promenu individualne i kolektivne svesti javno tužilačke organizacije. Zakonodavac je na tom planu napravio nesumnjive iskorake kako bi zaštitio tužilački individuum, pružajući budućim javnim tužiocima mnogo bolje pravne mehanizme za odupiranje pseudo pravnim autoritetima, koji se vešto kriju iza tužilačke hijerahije i pod njenim je plaštom zloupotrebljavaju. Zbog toga tužioci, a naročito mlađi naraštaji saradnika koji stasavaju da jednoga dana budu birani na najodgovornije javno tužilačke funkcije, treba da prigrle ove promene, kako bi formatirali svoju svest u pravcu jednog drugačijeg i modernijeg tužilaštva.
Do sada smo imali “surogat tužioce” koji su u ime starešina tužilaštava obrađivali predmete, tako da građani koji u predmetu imaju neko procesno svojstvo, nisu ni znali da ispred sebe imaju neku vrstu “fake” tužioca, jer ih po slovu zakona, zapravo krivično goni ili ih štiti neko drugi. Zato će građani, izmenama zakona, dobiti pojedinca koji direktno odgovara za svoj rad i više ne može da se sakrije iza svog šefa, već jedino može da se zaogrne kvalitetom svoje odluke. Uistinu, jedino stvarno samostalan, a ne samo formalno proklamovan tužilac, građaninu može biti garant da se na njega neće moći vršiti neprimeren uticaj spolja od strane izvršne i zakonodavne vlasti i još važnije iznutra od strane tužilačkog establišmenta (podvukao i podebljao autor).
Takođe, u predmetima u kojima postoji zainteresovanost javnosti, javni tužilac koji postupa u konkretnom slučaju će biti daleko vidljiviji oku javnosti. Reflektor će osvetljavati njega, a ne nadređenog tužioca. A šta sada imamo? Jedan svojevrstan paradoks, da za svaki predmet odgovara Republički javni tužilac!? To naprosto nije moguće, jer izmiče zdravoj logici stvari da jedna osoba može imati efektivnu kontrolu nad hiljadama predmeta. Zato je to moralo biti promenjeno, a ostaje žal što do toga nije došlo i ranije.
Na kraju, i sam priznajem da se pitam kuda će usvajanjem tužilačkih zakona otploviti tužilački brod? Da li će se u osvit, nadam se jednog avangardnijeg društva, ta strukturno okoštala organizacija, zarobljena u nekom davnom pređašnjem vremenu sistema jedinstva vlasti, izbaviti iz tog duhovnog anahronog geta, te vinuti se i okrilatiti, u slobodu, koju će joj makar na papiru podariti novi zakoni.
Jedno je sigurno. U našem nemirnom moru, to će isključivo zavisiti od mornara koji će mu odrediti pravac. Ostaje nam samo da se uzdamo da će se mornari služiti mapom puta koju je iscrtao kapetan, odnosno zakonodavac, te da će taj brod upraviti ka slobodnom tužilaštvu, koga neće biti bez slobodnih tužilaca!
Tekst je nastao u okviru projekta Otvorena vrata pravosuđa
Izvor: Otvorena vrata pravosuđa, piše: Predrag Milovanović – član Udruženja tužilaca Srbije, izborni član Državnog veća tužilaca i zamenik javnog tužioca u Drugom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu
