Tužilac Predrag Milovanović uspeo je da dokaže krivicu u osetljivom predmetu paljenja kuće novinara Milana Jovanovića, a onda je onemogućen da vodi ovaj proces do pravosnažnosti. Da li je kažnjen zbog poverenja javnosti, koje je stekao
Prvostepena presuda za napad na novinara Milana Jovanovića bila je kratkotrajna nada za sve profesionalne novinare u Srbiji da institucije konačno rade svoj posao. Nada je brzo razvejana, kada je smenjen nadležni zamenik tužioca Predrag Milovanović, koji je uspešno vodio predmet. Glavna tužiteljka Srbije Zagorka Dolovac, o kojoj se već dugo govori da nije stvarna ličnost, jer se ne meša u svoj posao, ovog puta je istupila sklonivši kolegu sa slučaja koji je uspešno vodio. Taj postupak nije samo na štetu novinara već i poziva koji je izabrala – tužilačkog, jer je tužilac Milovanović zadobio ono što ona godinama nema – poverenje javnosti. Iako sklanjanje tužioca Milovanovića ima formalno pravno obrazloženje, ne deluje ni najmanje pravedno, jer napušta slučaj, kako i sam kaže, protiv svoje volje i kada je završeno „samo prvo poluvreme“.
„Na predlog predsedavajuće Državnog veća tužilaca (DVT) i ujedno republičkog javnog tužioca Zagorke Dolovac, odlukom većine članova tog veća oslobođen sam vršenja funkcije zamenika javnog tužioca u Drugom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu, koje je kao institucija vodilo slučaj protiv okrivljenog Dragoljuba Simonovića i drugih. Ne želim da svojatam ovaj predmet kao lični uspeh, nego da ukažem da je ishodovanje prvostepene osuđujuće presude u ovom izuzetno složenom i obimnom predmetu, pre svega uspeh institucije tužilaštva, spram čijeg rada, nažalost, prema sprovedenim anketama javnog mnjenja, kod građana postoji veliko nepoverenje. Ipak, u ovom predmetu pokazalo se da tužilaštvo, u saradnji sa policijom, jednim profesionalnim pristupom, istinskom voljom i proaktivnošću tužioca, može doći do rezultata“, kaže tužilac Milovanović za NIN.
On ističe da se isključivo rukovodio razlozima profesionalne prirode kada je na sednici DVT-a napomenuo da postoji predmet u kome je do sada postupao, za koji postoji zainteresovanost javnosti, te je izrazio nedvosmislenu želju da nastavi rad u tom predmetu do pravosnažnosti. „Čak sam se kao tužilac stavio na raspolaganje državi, koja je najavila oštru borbu protiv svih oblika kriminala, da radim i na drugim predmetima. Tada mi se lično obratila predsedavajuća Dolovac i navela da će moj predlog razmotriti, te da će biti doneta odluka koja će biti najbolja za javnotužilačku organizaciju. Na kraju, iako je postojalo zakonsko utemeljenje za drugačiju odluku, da pored obaveza u Veću, koje sam takođe prihvatio, nastavim rad u krivičnom predmetu koji sam vodio ispred Drugog osnovnog tužilaštva, doneta je odluka da budem oslobođen vršenja funkcije zamenika javnog tužioca“, kaže tužilac Milovanović.
Podsetili smo ga na reči optuženog Dragoljuba Simonovića koje mu je uputio: „Može se desiti da više uopšte ne radite kao tužilac.” Tužilac kaže da je, nažalost, javnost stekla utisak da su se reči Simonovića obistinile. „Gospodin Simonović je ovo izjavio tokom glavnog pretresa još u decembru 2019. Zbog velike medijske pažnje koju su njegove reči izazvale, očekivao sam da će se oglasiti republički javni tužilac Zagorka Dolovac, ne iz razloga kako bi zaštitila mene kao postupajućeg zamenika tužioca, već kako bi se zaštitila javnotužilačka organizacija. Kako je takva, za mene očekivana, reakcija izostala, osetio sam potrebu da se sam oglasim u javnosti i objasnim o čemu se radi. Tada sam izjavio, a stojim pri tome i danas, da reči koje mi je uputio okrivljeni nisu bile pretnja u krivičnopravnom smislu, to je izrečeno u afektu i žaru odbrane na glavnom pretresu, kada je okrivljeni, kako sam to više puta u medijima naglašavao, izašao iz funkcije delotvornosti svoje odbrane.
U mom obraćanju javnosti podržalo me je Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, tadašnji poverenik za samostalnost javnog tužilaštva Goran Ilić, pojedini mediji, ali i neka strukovna udruženja. Iza mene je u poslovnom smislu jedna teška i burna godina, koju je, između ostalog, obeležila i moja kandidatura, a potom i izbor za člana DVT-a, pa da budem iskren, nisam ni imao prilike da razmišljam o rečima okrivljenog, jer sam bio predan svom poslu“, navodi tužilac Milovanović.
On podseća da je za napad na novinara Jovanovića u februaru izrečena prvostepena presuda. „Za mene je to bilo samo prvo poluvreme, zbog čega sam i ponudio da ostanem da postupam kao zamenik javnog tužioca, ali je odlučeno suprotno mojim očekivanjima. Tek sada i iz ove perspektive, a u svetlu aktuelne odluke DVT-a, kojem predsedava republički javni tužilac Zagorka Dolovac, shvatam koliko je posle tih reči okrivljenog i nereagovanja republičkog javnog tužioca u datom trenutku, teško uveriti javnost da je takva odluka doneta isključivo u interesu javnotužilačke organizacije“, kaže tužilac Milovanović.
Kolega Milovanović je u tom predmetu uspeo ono što tužilaštvu Srbije po pravilu ne uspeva. Stekao je poverenje javnosti, a opštepoznato je da se tužilaštvo Srbije suočava sa hroničnim nedostatkom poverenja građana” – Goran Ilić
On napominje da pre nego što je na predlog predsedavajuće Zagorke Dolovac oslobođen vršenja funkcije zamenika tužioca, blagovremeno i u zakonskom roku uložio žalbu na donetu presudu za napad na novinara. „Bio sam nezadovoljan presudom u delu koji se ticao odluke prvostepenog suda o visini krivičnih sankcija. Predložio sam Apelacionom sudu u Beogradu da pooštri izrečene kazne okrivljenima, gde sam za prvookrivljenog Simonovića kao inspiratora predmetnog krivičnopravnog događaja zatražio da mu drugostepeni sud izrekne maksimalnu kaznu zatvora za krivično delo teška dela protiv opšte sigurnosti i to od osam godina zatvora. Rukovođen isključivo profesionalnim namerama, želeo sam još da završim postupanje i u prvostepenom postupku koji je razdvojen u odnosu na jednog od okrivljenih i još uvek nije okončan. Nalazio sam za celishodno i da odgovorim na žalbe svih branilaca i okrivljenih koje su oni uložili na prvostepenu presudu. Zapravo, želeo sam da do kraja, odnosno do donošenja pravosnažne odluke suda, odgovorim izazovu tog predmeta“, kaže tužilac Milovanović.
On kaže da jedini problem vidi u obimnosti i složenosti predmeta, pa će se njegov kolega ili koleginica, koji bude određen da postupa, veoma brzo naći u nezahvalnoj poziciji. „U roku od svega osam dana moraće da odgovori na žalbe okrivljenih i njihovih branilaca, dakle da se u jednom izuzetno kratkom roku upozna sa ogromnom količinom činjenične građe. Ovo naravno, ukoliko novi zamenik javnog tužioca bude smatrao da na žalbe druge strane treba odgovoriti, na to ja ne mogu da utičem. Pisanje odgovora na žalbu je pravo, ne i obaveza, ali sam ja u svim važnim predmetima, kakav je nesumnjivo i ovaj, koristio to svoje pravo. Profesionalno, ali i lično, biće mi žao ukoliko izostane odgovor Drugog osnovnog tužilaštva na žalbe suprotne strane. Iako ne mora neizostavno da bude štetna odluka da mi se oduzme predmet, to izmiče logici“, navodi tužilac Milovanović.
On kaže da je Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, čiji je član, u više navrata ukazivalo na neophodnost promene ustavnog i zakonskog okvira po kome je ustrojeno tužilaštvo. „Moj utisak je da Srbiju na evropskom putu, posebno u pogledu poglavlja koje se tiče vladavine prava, a na kome članice EU naročito insistiraju, neminovno čeka implementiranje međunarodnih standarda kada je u pitanju uređenje javnog tužilaštva. Ideja o nezavisnosti ili nekom vidu ne deklarativne, nego istinske funkcionalne samostalnosti tužilaštva, o kojoj se sramežljivo pričalo s početka ovog veka, polako sazreva, budući da tu temu stalno legitimizuju stručna i laička javnost. Mislim da su prethodne političke elite imale tu istorijsku šansu, ali su je nažalost propustile, pa je tako tužilaštvo ostalo da počiva na konzervativnim postulatima strogo vojničke hijerarhije. Ono danas, suprotno modernim tendencijama, odslikava društveno-političke odnose iz prošlog veka. U osvit ustavnih reformi koje najavljuje Vlada Srbije, ponovo nam se pruža prilika da izgradimo jedno bolje i modernije tužilaštvo“, navodi tužilac Milovanović.
Goran Ilić, zamenik republičkog tužioca i nekadašnji predsednik Udruženja tužilaca Srbije, kaže za NIN: „Kolega Milovanović je u tom predmetu uspeo ono što tužilaštvu Srbije po pravilu ne uspeva. Stekao je poverenje javnosti, a opštepoznato je da se tužilaštvo Srbije suočava sa hroničnim nedostatkom poverenja građana. Uspeo je i da dokaže krivicu u politički osetljivom predmetu, što se, takođe, veoma retko dešava. Kada sve to imate u vidu, onda zaista deluje neobjašnjivo odluka republičke tužiteljke Dolovac da ne dopusti Milovanoviću da okonča rad na predmetu. Možda upravo uspeh Milovanovića u tom predmetu smeta, jer je zamenik tužioca na osnovnom nivou uspeo sve ono što svim tim ’velikim i važnim’ tužiocima na najvažnijim pozicijama u tužilaštvu, uključujući i republičku tužiteljku, nikako ne uspeva“, kaže tužilac Ilić.
Izvor: NIN, autor: Vuk Z. Cvijić
