Na to pitanje odgovor možete naći u publikaciji ”Smernice za prepoznavanje i postupanje nosilaca javnotužilačke funkcije u slučajevima nedozvoljenog i neprimerenog uticaja”.
Smernice za prepoznavanje i postupanje nosilaca javnotužilačke funkcije u slučajevima neprimerenog uticaja su, po mom uverenju, dobar pokušaj da se u okviru postojećeg zakonskog okvira, koji ne pruža potpune i efektivne garancije za zaštitu od neprimernog uticaja, javnim tužiocima i zamenicima javnih tužilaca pokažu putevi i prikaže uporedna praksa zaštite od neprimerenog uticaja i samim tim oni ohrabre u odbrani sopstvene samostalnosti.
dr Goran Ilić
Poverenik za samostalnost javnog tužilaštva
Predgovor
Daleke 1946. godine, povodom rasprave o predlogu Zakona o javnom tužioštvu (tada se tužilaštvo nazivalo tužioštvo), u ono vreme opozicioni političar dr Dragoljub Jovanović, održao je čuveni govor. Za skupštinskom govornicom Jovanović je rekao i sledeće: „U našem današnjem sudstvu tužilac je nešto mnogo više nego stranka, on je svemoćan organ u suđenju… javni tužilac je danas sveprisutan, svestručan. On je političar i privrednik, književnik i umetnik, lekar i veterinar. On sve zna, on razume sve, sve može i hoće… On je u mestima velikim i malim, a naročito malim strah i trepet. Mnogi su vlast, ali je on prava vlast u očima naroda“. Podosta je vremena prošlo od tog čuvenog govora, tužilac odavno nije „strah i trepet“, sve u pravosuđu se promenilo, ali ipak se čini da se javno tužilaštvo otima vremenu. Otkuda utisak da se javno tužilaštvo otima vremenu? Zato, jer se čini da je u Srbiji sve podložno promenama, da svaka institucija u pravosuđu može da se reformiše osim javnog tužilaštva. Stroga hijerarhija, centralizacija, javni tužilac kao jedini pravi tužilac i zamenik javnog tužioca kao neka vrsta surogat tužioca, sve to skoro da je nepromenjeno od daleke 1946. godine.
Međutim, iako nema spremnosti da se tužilaštvo institucionalno promeni, ne bi trebalo potcenjivati spremnost javnih tužilaca i zamenika da promene sebe. Smernice za prepoznavanje i postupanje nosilaca javnotužilačke funkcije u slučajevima neprimerenog uticaja su, po mom uverenju, dobar pokušaj da se u okviru postojećeg zakonskog okvira, koji ne pruža potpune i efektivne garancije za zaštitu od neprimerenog uticaja, javnim tužiocima i zamenicima javnih tužilaca pokažu putevi i prikaže uporedna praksa zaštite od neprimerenog uticaja i samim tim oni ohrabre u odbrani sopstvene samostalnosti. U dokumentu koji su sačinili Mirjana Visentin i Ivan Jovanović objašnjava se da nezavisnost tužilaštva nije nekakva „jeres“ i da praksa Evropskog suda za ljudska prava kazuje da nezavisnost nije rezervisana za sud, već za organ koji vrši pravosudnu funkciju (a to je prema novom ZKP-u, javni tužilac, van svake sumnje). Autori objašnjavaju da javno tužilaštvo deluje u javnom interesu koji se nikako ne može poistovetiti sa interesom vlade koja je u nekom trenutku na vlasti. Objašnjava se da pretnje po samostalnost i nezavisnost tužilaštva mogu da potiču od medija, posebno onih bliskih vlastima i da se putem nefer kritike ili klevetničkih članaka često želi ostvariti neprimereni uticaj ili da vlast na taj način pokušava odluke javnog tužioca da dovede u pitanje. Smernice jasno pokazuju da neprimereni uticaj može da potiče i iz samog tužilaštva i u tom smislu se javni tužioci ohrabruju da koriste postojeće mehanizme za zaštitu od nedozvoljenog uticaja pre svega da se obrate Državnom veću tužilaca i Povereniku za samostalnost.
U vezi sa ovom temom evo i još jednog podsećanja. Javni tužilac FNRJ, svega par godina nakon govora Dragoljuba Jovanovića, u svom raspisu upozoravao je javnog tužioca NR Srbije i na „nedostatake“ u radu organa isleđenja. Radnje koje su vršili isledni organi odvijale su se u „sugestivnoj formi“, konstatuje javni tužilac FNRJ. To se naročito odnosilo na izjave koje su uzimane od okrivljenih tokom isleđenja i u kojima su okrivljeni neretko sebe „izvanredno teretili“, čime je rad organa isleđenja gubio dokaznu snagu, a čitav postupak isleđenja stavljan „pod sumnju“. Javni tužilac FNRJ je tražio da javni tužilac NR Srbije preduzme mere kako bi otklonio uočene nedostatke u radu javnog tužilaštva i njima potčinjenih organa na teritoriji NR Srbije. Odavno se u Srbiji saslušanja i ispitivanja ne sprovode u „sugestivnoj formi“. Zakonodavni okvir, javni tužioci i branioci obezbedili su da se predistražni postupak i istraga odvijaju uz puno poštovanje prava okrivljenih.
Preostaje, još samo da i sami javni tužioci i zamenici spreče „sugestivnu formu“ prema sebi, da slobodno i po profesionalnoj savesti odlučuju, bez obzira da li se radi o „visoko profilisanom okrivljenom“, ili okrivljenom za koga niko nije zainteresovan. Zato su Smernice važne, jer predstavljaju prvi celovit dokument namenjen nosiocima funkcije u javnom tužilaštvu koji bi trebalo da olakša tužiocima i zameni-cima da prepoznaju neprimereni uticaj i istovremeno da ih obodri da mu se suprotstave.
Za kraj, iskrena zahvalnost Mirjani Visentin i Ivanu Jovanoviću autorima ovog za javno tužilaštvo neophodnog dokumenta, kao i projektu „Jačanje pravnih garancija nezavisnih i nepristrasnih sudova“ SE na podršci pri njegovoj izradi.
U Beogradu 19.2.2019. godine
dr Goran Ilić
Poverenik za samostalnost javnog tužilaštva
————–
PREUZMITE PUBLIKACIJU
*Ova publikacija objavljena je u okviru Zajedničkog programa Evropske unije i Saveta Evope „Horizontal Facility“ za Zapadni Balkan i Tursku, a finansirana od strane projekta „Jačanje pravnih garancija nezavisnih i nepristrasnih sudova“.
Pročitajte i: NEZAVISNOST TUŽILAŠTVA NIJE JERES
