Međunarodni standardi, za razliku od naših propisa, prepoznaju pravo na štrajk sudija i tužilaca, gde su njihova strukovna udruženja „ključni igrači“ u artikulisanju nezadovoljstva članstva, čija mobilizacija za cilj ima unapređenje njihovog položaja i ambijenta u kome rade
U prvoj polovini oktobra održan je vrlo interesantan pravosudni skup koji je organizovao Alumni klub Pravosudne akademije. U okvirima svog redovnog godišnjeg savetovanja kome su prisustvovale brojne sudije i tužioci, kao i sudijski i tužilački pomoćnici, jedna od tema bilo je i pitanje da li pravosudni funkcioneri imaju pravo na štrajk. Priznajem, iznenadila me je količina kuraži koju su iskazali organizatori okupljanja, kandidujući da se o ovome razgovara u momentu kada se društvo zagreva za još jednu stranačku izbornu utrku. Zaista im treba odati priznanje, s obzirom na to da nosioci političke vlasti baš i nisu srećni da se o tome polemiše u redovnim okolnostima, a kamoli predizbornim, kada im ova tema sigurno ne odgovara. Premda, ruku na srce, ni u samom pravosuđu nije popularno da se o tome priča, osim šapatom, jer, ipak je bolje da se tamo nekome „ne
stane na živac“.
Otuda možda ne treba da čudi upadljivo neprisustvo konferenciji direktora Pravosudne akademije, koji je tih dana bio previše u žiži javnosti, kao i pozvanih predstavnika nadležnog ministarstva, a što je na panelu izazvalo negativne komentare pojedinih govornika. Kao da su oni, koji su među najodgovornijima za materijalno-pravni položaj nosilaca pravosudnih funkcija i njihovih pomoćnika, a posle letošnjeg značajnog uvećanja advokatske tarife, želeli da, ipak, ostanu po strani i možda izbegnu potencijalne kritike na njihov račun. Valja se podsetiti određenih stvari iz minule reforme pravosuđa. Naime, na inicijativu dva najveća strukovna udruženja, Udruženja tužilaca Srbije i Društva sudija Srbije, bilo je reči da se osnovica plate sudija i tužilaca izjednači sa republičkom prosečnom platom, kako bi sudije i tužioci zapravo „delili sudbinu svog naroda“, kroz njen porast ili pak, sa druge strane, njeno smanjenje.
U kontekstu toga treba reći da su naše plate, gledano za period od 2012. do danas, u odnosu na prosečnu platu koja je rasla, padale. Pošteno je reći da je Ministarstvo pravde inicijalno podržalo ovaj predlog, ali se od toga na kraju zbog rata u Ukrajini odustalo, uz objašnjenje da „budžet krvari“, te da će kada se steknu ekonomsko-finansijski uslovi, biti razmotrena primena tog modela. Zbog toga se nakon skorašnjeg povećanja advokatske tarife logično postavilo pitanje da li je time oslobođen prostor za izmene zakona u tom delu i da li će predstavnici ministarstva ispuniti svoje obećanje. Pošto je u vezi sa pomenutim povećanjem advokatske tarife izostala javna reakcija zvaničnika ministarstva, to je pokrenulo ljude u pravosudnim krugovima na razmišljanje o tome da kada država može da isplaćuje tolike troškove za advokatske radnje, možda su se stekli uslovi da uznapreduje i njihov materijalno-pravni položaj. Štaviše, po pravosudnim kuloarima se sa dozom neskrivene ozlojeđenosti ironično priča kako bi advokati mogli posle „povišice“ koju su dobili, malo da „pripomognu“ nosiocima pravosudne funkcije, tako što će im ostavljati bakšiš posle održanih ročišta. Zato, ne treba da čudi što je na ovom pravničkom okupljanju tema štrajka izazvala najveće interesovanje prisutnih, budući da su na taj način naše kolege u susednoj Hrvatskoj, početkom maja ove godine, dvonedeljnom obustavom rada, „održale čas profesionalne solidarnosti“, čime su uspeli da nagnaju nosioce izvršne vlasti da im povećaju lične dohotke. No, doći ću do toga, ali najpre želim da pojasnim formalno-pravni okvir naše zemlje, odnosno da li naše zakonodavstvo uopšte dopušta štrajk pravosudnim funkcionerima.
U našoj zemlji pravosudni funkcioneri nemaju pravo da štrajkuju. No, to formalno-pravno nisu mogle ni naše komšije, ali su ipak „zaobilaznim putem“ našle način kako da zaštite svoja prava. Hrvatski model, kao i drugi primeri, ukazuje koliko je neophodno jačati autentična strukovna udruženja u Srbiji, s obzirom na to da ona postaju rasadnici ideja slobode
Opštepoznato je da Ustav Republike Srbije zaposlenima jamči pravo na štrajk u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Važećim zakonom o štrajku definisano je da je štrajk prekid rada koji zaposleni organizuju radi zaštite svojih profesionalnih i ekonomskih interesa po osnovu rada. To pravo je garantovano zaposlenima, i tu nastaje problem po „zaposlene“ u pravosuđu, budući da su sudije i tužioci birani od strane pravosudnih saveta (doskoro je njihov izbor bio u nadležnosti parlamenta) da vrše svoje stalne funkcije. Dakle, nosioci pravosudnih funkcija nisu državni službenici koji zasnivaju radni odnos, pa kako taj status nemaju, onda i ne ostvaruju prava iz radnog odnosa, već prava po osnovu rada, koja se odnose na: radno vreme, odmore, odsustva, zaštitu, platu, naknadu plate… Inače, takav status im je još 1987. godine odredio jednom svojom odlukom Ustavni sud Jugoslavije, u kojoj se kaže da „nosioci funkcija imaju poseban status koji nije isti kao status onih koji zasnivaju radni odnos, pa zato i prava koja ostvaruju po osnovu rada nisu prava iz radnog odnosa“.
Sa druge strane, međunarodni dokumenti koji se bave ovom oblašću pružaju nešto drugačiju perspektivu i šire okvir prava pravosudnih funkcionera. Pa tako, u Mišljenju br. 3 Konsultativnog veća evropskih sudija iz 2002. godine, u odeljku koji se odnosi na standarde sudijskog ponašanja navodi se kako „sudijama treba da bude dozvoljeno da učestvuju u određenim debatama koje se tiču nacionalne sudske politike…, te da u okviru prava na slobodu izražavanja i slobodu misli, sudije mogu ostvarivati svoja prava članstvom u sindikatima (sloboda udruživanja), iako je moguće postaviti ograničenja u pogledu prava na štrajk“. Zatim, u jednom skorašnjem dokumentu Saveta Evrope iz avgusta meseca 2023, koji se bavio uporedno pravnom analizom saradnje između Saveta tužilaštva i stručnih udruženja, sa osvrtom na međunarodne standarde i uporedne evropske prakse, analizirano je i pravo na štrajk. Tu se navodi kako su u određenom broju država članica Saveta Evrope, stručna udruženja odigrala centralnu ulogu u organizovanju štrajkova njihovih članova u pokušaju da se zaštite i odbrane njihova prava i interesi. Kao primer je uzeta Španija u kojoj su stručna udruženja nedavno organizovala štrajk, a nakon dolaska do mrtve tačke u pregovorima sa rukovodstvom o poboljšanju finansijskog položaja tužilaca. Egzemplarno se navodi i Francuska u kojoj su 2011. stručna udruženja organizovala štrajk kao odgovor na kritike tadašnjeg predsednika Sarkozija. U maju mesecu 2023. godine, tri njihova najveća stručna udruženja pokrenula su inicijativu da proglase štrajk svih sudija, što je naišlo na reakciju ministra pravosuđa, koji je zatražio od Saveta sudstva mišljenje o obimu prava sudija na štrajk.
Iako nije bio predmet pomenute analize, vredan pažnje je i dvonedeljni „beli štrajk“ (tako su ga kolokvijalno krstili hrvatski mediji), koji je s početka maja meseca ove godine organizovala Udruga hrvatskih sudaca, eufemistički ga nazivajući „merama upozorenja zbog izostanka dijaloga s izvršnom vlasti oko povećanja plata“.
Nažalost, zbog tragičnih događaja koji su tog meseca zadesili naše društvo, o štrajku sudaca u našem susedstvu se malo zna, zbog toga što o tome gotovo da nisu izveštavali naši mediji, pa ću ga ja ovde pomenuti, jer je on važan iz više razloga. Na prvom mestu, naše komšije su pokazale zavidan nivo kolegijalne solidarnosti, s obzirom na to da je štrajk skupa podržalo oko 70 posto prvostepenih i drugostepenih sudija, iako njihov pravni okvir takođe uskraćuje sudijama i tužiocima pravo da štrajkuju. Doduše, postoji jedna vrlo bitna razlika u odnosu na naš pravni poredak. Hrvatska je članica Evropske unije u kojoj postoje posebni propisi o platama sudija i tužilaca, pa su se štrajkači pozivali na njih i još neke EU standarde. Bez obzira na to, postojao je oprez, hodalo se po tankoj žici, pa ne treba da čudi što je štrajk nazvan drugačijim imenom i gde je u prvom planu bilo gore označeno strukovno udruženje. Uveren sam da je upravo činjenica masovne profesionalne solidarnosti dovela do uspeha obustave rada, jer je izvršna vlast, suočena sa tolikim odzivom, te najavom protesta na ulicama, na kraju, ipak morala da ispuni njihove zahteve.
Na drugom mestu, demonstrirana je istrajnost u ostvarivanju štrajkačkog zahteva koji se sastojao u podizanju osnovne plate sudija osnovnog nivoa, tako da njegova plata ne može biti manja od plate savetnika (ima status državnog službenika) najvišeg suda u zemlji. Na trećem mestu, kada im je ministarstvo nadležno za pravosuđe ponudilo manji iznos, ali približan zahtevanom, nisu se pokolebali, već su principijelno ostali pri svom inicijalnom zahtevu. Na četvrtom mestu se mora potcrtati činjenica da su ih podržale kolege advokati, zatim mediji, kao i Vrhovni sud Hrvatske koji je na samom početku štrajka implicitno optužio izvršnu vlast da snosi odgovornost zbog toga što je došlo do štrajka, a dobili su podršku i međunarodne organizacije sudija i tužilaca. Na petom mestu, ništa manje važna nije ni okolnost što hrvatska opšta javnost, za razliku od naše, nema toliko negativnu percepciju o pravosuđu. Na šestom mestu, strateški su bili valjano postavljeni pravci delovanja, uz obezbeđenje minimuma procesa rada, što je u krivičnom postupku bilo ne odlaganje hitnih predmeta (u najvećem broju slučajeva to su pritvorski predmeti), a u parničnom, onih u kojima može nastupiti nenadoknadiva šteta po stranke u postupku.
Slobodno se može reći da su svi ovi razlozi kumulativno doveli do rezultata i što je najvažnije, masovnost je „vezala ruke“ izvršnoj vlasti za odmazdom prema štrajkačima, eventualnim iniciranjem disciplinskih postupaka, pride je ta elita ohrabrila sindikat pravosudnih službenika nezadovoljnih svojim položajem da stupe u štrajk posle njih, s tim da su i oni uživali široku podršku.
Učili smo da se sloboda ne dobija, nego osvaja, jer se politička vlast, odnosno izvršna, sigurno neće umesto nas samih boriti za jačanje sudske vlasti i bolji položaj sudija i tužilaca. Stoga je potrebno prigrliti učinjene normativne promene kao tačku oslonca za promenu
Iz svega gore navedenog, jasno je da međunarodni standardi, za razliku od naših propisa, prepoznaju pravo na štrajk sudija i tužilaca, gde su njihova strukovna udruženja „ključni igrači“ u artikulisanju nezadovoljstva članstva, čija mobilizacija za cilj ima unapređenje njihovog položaja i ambijenta u kome rade. Zato se na kraju postavlja pitanje, a gde smo tu mi? Kao što smo na početku ovog teksta videli, u našoj zemlji pravosudni funkcioneri nemaju pravo da štrajkuju. No, to formalno-pravno nisu mogle ni naše komšije, ali su ipak „zaobilaznim putem“ našli način kako da zaštite svoja prava. Hrvatski model, kao i drugi napred navedeni primeri, ukazuje nam koliko je neophodno jačati autentična strukovna udruženja i u Srbiji, s obzirom na to da ona kao civilno društvo postaju rasadnici ideja slobode, okupljanja i širenja znanja. Nesumnjivo je tom javnom diskursu doprineo i Alumni klub Pravosudne akademije, otvarajući pitanje popravljanja položaja nosilaca sudijskih i javnotužilačkih funkcija u svetlu reforme pravosuđa koja još uvek nije okončana, podsetivši nas na neka za sada neispunjena obećanja. Bojim se samo da smo mi kulturološki daleko od naših suseda, pa i od nekih drugih evropskih zemalja, premda se u pomrčini vide svici spremni da za opštu stvar ponesu tu baklju slobode. Uostalom, zar nismo savremenici ustavnih i zakonodavnih promena u delu koji se ticao pravosuđa, a koje su uzburkale to mirno more, da bi potom u javni prostor iskoračile hrabre koleginice u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu. One su svojim podvižničkim činom suprotstavljanja ustaljenom narativu u tužilaštvu, izvele deo građana na ulice, a tu je i malobrojna kritička javnost u Srbiji koja je sve zainteresovanija za prilike u pravosuđu. Sve to bi trebalo da vodi ka buđenju pravosuđa iz „institucionalne kome“, čime bi bili stvoreni uslovi da možda jednog dana po uzoru na Hrvatsku i ovde bude organizovano „majsko pravosudno proleće“.
Za kraj. Jedna naša stara poslovica kaže da ko hoće, nađe način, a ko neće, nađe opravdanje. Učili smo da se sloboda ne dobija, nego osvaja, jer se politička, odnosno izvršna vlast, sigurno neće umesto nas samih boriti za jačanje sudske vlasti i bolji položaj sudija i tužilaca. Stoga je potrebno prigrliti učinjene normativne promene kao tačku oslonca za promenu individualne i kolektivne svesti bića nosilaca pravosudnih funkcija, što će dovesti do napuštanja birokratske pravne kulture i formatiranja liberalno-demokratske pravne kulture. Oslobađanjem potencijala pojedinca u pravosuđu, shvatiće se kako je zaposleni koji nema pravo na štrajk zapravo kolektivni prosjak. U tom smislu, možda je onda bolje sve da stane, kako bi se ponovo pokrenulo!
Piše: Predrag Milovanović
Autor je član Udruženja tužilaca Srbije, ujedno i izborni član Visokog saveta tužilaštva
Izvor: NIN
