Pod društvom podrazumevamo grupu ljudi koja živi zajedno u istoj državi.
Na prvi pogled ništa nije logičnije od toga da se građani, u skladu sa svojim interesovanjem i mogućnostima usmere na obavljanje društvenih poslova.
Skup tih poslova formira obruč u kome pojedinci mogu da stiču imovinu, čuvaju slobodu i da „tragaju za srećom“.
Koncentracija društvenih okvira u državama kao što je Švajcarska čini ih sinonimom slobode i prosperiteta.
I drugi sistemi, koje možemo uzeti za negativne primere, takođe mogu da zahvale sveukupnosti društvenih aktivnosti koji su ih pozicionirali na Planeti.
Ostvarivanje pojedinca u društvu nije važno samo zbog zajednice kao entiteta.
Od antičke Grčke upoznati smo o značaju društvene aktivnosti jedinke zbog nje same. Aristotel je čoveka video kao društveno biće („zoon politikon“) koje može da postoji samo u odnosu sa drugim članovima društva.
Da bi mogao da bude sam sebi dovoljan, čovek mora da bude ili zver ili Bog, zaključio je ovaj filozof. Ljudska priroda je takva da su čoveku društvenopolitičke aktivnosti potrebne za duhovnu egzistenciju.
Etimologija današnje reči idiot (nekada se koristila za pojmove kao što su „privatnik“, neznalica..) nastala je takođe u ovom periodu.
Grci su idiotima nazivali ljude koji se nisu bavili društvenim pitanjima tj. politikom, već su se zanimali isključivo za privatne poslove.
Nakon sloma komunizma kod nas i njegovih interesovanja za prava „malog čoveka“ tj. radnika (koje je Milovan Đilas demaskirao u „Novoj klasi“) nastaje era liberalnog kapitalizma.
Grčke polise i gradove koji su nastajali vekovima nakon njih u zapadnoj civilizaciji, postepeno zamenjuju megalopolisi.
Takvi sistemi iziskuju dobru organizaciju i strogu disciplinu, te je sve manje prostora za slobodu jedinke.
S druge strane u velikim sistemima raste potreba za specijalizacijom koja se reflektuje ne samo na ekonomska već i na politička prava svih građana.
Aristotelov čovek („zoon politikon“) u budućnosti će morati da usmeri veliku snagu a možda i žrtvu kako bi bio delovao kao društveno biće.
U Srbiji egzistira kategorija građana (službenika države) koje je Zakon o državnim službenicima podelio na „državne službenike“1 , „funkcionere“2 i lica koja obavljaju pomoćno tehničke poslove tj. „nameštenike“.
Prve dve kategorije službenika, iako su različite po vokaciji, za potrebe teksta objedinili smo zajedničkom kovanicom „službenici države“.
Obe kategorije vrše mnogo važnih poslova za državu.
Zbog toga savremeno društvu, koje teži profesionalizaciji, pored mnogih prava nameće ograničenja i ovoj kategoriji građana. Jedno od pitanja je i postavljanje granice društvenog tj. političkog angažovanja službenika države u društvu.
Društveni angažman podrazumeva različite, formalne i neformalne kategorije aktivnosti.
Cilj društvenog angažovanja je boljitak društva. To je jedna od važnih činjenica koja je navela poznavaoca problematike građanskog društva – Dr. Berni Ronana da izvede zaključak da se društveno učešće najčešće prepliće sa političkim iz jednog razloga: „brojni problemi se ne rešavaju ako ne dođe do promena određenih politika koje opet donose političari“.
Srpski pravni sistem na više načina ograničava službenike države da se bave politikom. Zakon o državnim službenicima (član 5.) zahteva od državnih službenika da delaju po pravilima struke i politički neutralno, odnosno da u radu ne izražavaju i na zastupaju svoja politička uverenja. Ustav Srbije (član 55.), izdvaja pojedine funkcionere (sudije Ustavnog suda, sudije, javne tužioce, Zaštitnika građana, pripadnike policije i pripadnike vojske) i zabranjuje im da budu članovi političke stranke.
Treći, kombinovani sistem u potpunosti ograničava sudije (član 30. Zakona o sudijama) javne tužioce i zamenike javnih tužilaca (član 49. Zakona o javnom tužilaštvu) da se na bilo koji način bave politkom.
Pravosudni funkcioneri ne mogu da budu članovi političkih stranka (što im je zabranjeno po Ustavu), a ne mogu ni da politički deluju na bilo koji drugi način. Zakon o policiji, između ostalog zabranjuje službenicima policije da u „uniformi prisustvuju stranačkim i drugim političkim skupovima, izuzev ako su radno angažovani“. (član 169)
Svaki oblik političkog poretka zasniva se na sopstvenoj filozofiji, u okviru koje svoje mesto pronalaze i službenici države.
Ogoljenost politike totalitarnih sistema omogućava im da brzo i lako sprovode svoje ciljeve u delo.
Nije nepoznanica da totalitarne države (komunističke, fašističke…) pretenduju da u državne organe prime samo „pravoverne“.
Partijska država, na kojoj počivaju ovi sistemi, državne resurse koristi pretežno u interesu članova stranke koja upravlja državom.
O položaju sudija u Hitlerovoj Nemačkoj slikovito svedoče reči člana Akademije za nemačko pravo Hedemana (Justus W. Hedemann). Naime, Hedeman je smatrao da nemački „sudija ima da vodi računa samo o vernosti koju duguje Vođi“.
Političko razračunavanje sa nepodobnim pojedincima (ostrakizam) nastao je u već pomenutoj antičkoj Atini, upravo kao mera za očuvanje uspostavljene demokratije.
Međutim, savremena demokratska društva povremeno takođe pribegavaju ovoj političkoj meri.
Demokratski sistemi, u želji da ostanu nepromenjeni, spremni su u određenim okolnostima da „ispale topovski plotun na komarca“.
Težinu sopstvenog društvenog angažmana, iskusile su sedamdesetih godina prošlog veka nemačke učiteljice, gospođe Vogt i Glasenap.
Gospođa Vogt, članica Komunističke partije Nemačke (u daljem tekstu: KPN) izgubila je posao jer je bila član Partije čiji su ciljevi protivustavni. Učiteljica Glasenap je ostala bez posla jer se „otvoreno divila Komunističkoj partiji Nemačke, uprkos što nije bila član te stranke.
Sudovi Nemačke zauzeli su stanovište da svaki javni službenik ima obavezu vernosti ustavnoj demokratiji, i to kako prilikom vršenja javne službe, tako i u privatnom životu.
Vernost podrazumeva, nedvosmisleno odricanje od politike svih grupa i pokreta, koje vlasti smatraju štetnim po Ustav, bez obzira na sopstveno mišljenje o njima.
Proizlazi da su učiteljice bile kažnjene zbog svog političkog stava izraženog u postupcima, koji sami po sebi nisu bili kažnjivi.
Naime, KPN je u vreme kada se sprovodila ova politika (poznata kao Berufsverbot) već bila reosnovana i svoju politiku je nesmetano zagovarala.
Specifično nemačko poimanje prirode službeničke odanosti državi i ustavnoj demokratiji, dovelo je do toga da ove dve državne službenice ostanu bez posla.
Službenik države, a posebno „državni službenik“ pre svega je prepoznatljiv po stalnosti i nepristrasnosti.
Korektni uslovi rada, uspostavljeni sistem napredovanja, sigurnost i navika su među najjačim argumentima za trasiran put državnog službenika.
Osim dugovečnosti, za društvo je od suštinske važnosti njegovo profesionalno postupanje i zadovoljenje potreba celokupnog građanstva.
S druge strane imamo političku arenu koja je nepostojana, nesigurna i u kojoj nema trajnih saveznika.
Slobodan Jovanović je u svom traktatu o „poluintelektualcu“ svojevremeno izneo niz opservacija na račun politike, koji bi službenike države trebalo da drže daleko od političke aktivnosti, baš zbog posla koji obavljaju.
Ukoliko državne službenike Srbije poistovetimo sa „slugama celokupnog naroda“ koji ih izdržava, zaključujemo da za ovu grupaciju građana nema mesta u (stranačkoj) politici jer su javnom službom svakako posvećeni društvenom razvoju.
Autor je zamenik javnog tužioca u Trećem osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu i član Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije
Izvor: Danas, autor: Nikola Pantelić
