Zbog širenja zarazne bolesti COVID-19, vanredno stanje u Srbiji je proglašeno 15. marta i ukinuto 6. maja 2020. godine. Osim ograničavanja prava građana i potpuno izmenjeni režim svakodnevnog života, ovaj događaj je imao značajne implikacije i na već temeljno uzdrmani princip podele vlasti.
Za proglašenje vanrednog stanja, bez dovoljno uverljivog razloga, iskorišćen je ustavni izuzetak. Umesto Narodne Skupštine, koja navodno nije mogla da se sastane, odluku
o proglašenju vanrednog stanja su zajednički doneli Predsednik Republike, predsednica Skupštine i predsednica Vlade. Ovim činom zakonodavna vlast je suspendovana, a njenu funkciju su u preuzele dve„glave“ izvršne vlasti – Predsednik i Vlada. Ovo se odnosi ne samo na sam čin proglašenja, već i na sve akte usvojene tokom vanrednog stanja.
To je omogućilo da Uredbe o ograničavanju ljudskih i manjinskih prava i sloboda narednih nedelja usvaja Vlada, uz supotpis Predsednika, bez ikakve javne ili institucionalne diskusije. Naročito važne bi bile one diskusije koje bi uključile preispitivanje sadržine propisanih ograničenja. Ovo je potrebno naglasiti imajući u vidu da Ustav postavlja dozvoljene okvire ograničenja prava građana, koja ne mogu biti proizvoljna. Na isti način nedostajale su konsultacije o rešenjima novog režima rada pravosudnih organa.
Rad sudstva i tužilaštva tokom vanrednog stanja zato moramo posmatrati u širem kontekstu užurbanog i nejavnog donošenja izuzetno važnih odluka.
Šta se u okolnostima suspenzije Narodne skupštine desilo sa trećom granom vlasti, sudstvom? A šta sa tužilaštvom, koje je blisko povezano sa sudstvom, a formalno je odgovorno upravo Narodnoj skupštini?
Pročitajte ceo tekst u Tužilačkoj reči br. 35
Sofija Mandić
pravnica i članica
Centra za pravosudna istraživanja
CEPRIS
