Štrajk advokata razdire javnost Srbije ovih dana. Jedni smatraju da ”bauk štrajka kruži” Srbijom i pogađa ”nedužne” građane, kao i da je trebalo da Advokatska komora Beograda i Srbije potraže neki umereniji način ”iskazivanja nezadovoljstva” zbog previsokih poreza i problema koji je advokaturi doneo Zakon o javnom beležništvu i izmene Zakona o prometu nepokretnosti.
Drugi, opet, smatraju da je štrajk izraz ”nemoći” i krajnje nužde. Kažu, vlasti nisu reagovale na štrajk iz jula meseca koji kao osnovni zahtev ima snižavanje visine poreza za advokate, nije bilo reakcije ni na stav stručne javnosti da monopol notara za sastavljanje pojedinih vrsta ugovora ostavlja bez posla advokate i ugrožava ustavnu poziciju advokature kao službe pravne pomoći, tako da Komori ništa drugo nije preostalo nego da se posegne za krajnjim sredstvom.
Uverenja sam da je postojala šansa da se izbegne štrajk da je bilo istinskog dijaloga Ministarstva i Advokatske komore. Na izostanak suštinskog dijaloga u pravosuđu, uostalom, ukazuje i Evropska komisija u nedavno objavljenom Izveštaju o skriningu za poglavlje 23 (stanje u oblasti pravosuđa i bezbednosti). Evropska komisija kaže da bi probleme u pravosuđu Srbije trebalo rešavati stvarnim dijalogom sa profesionalnim organizacijama – Advokatskom komorom, Udruženjem tužilaca i Društvom sudija.
Uprkos oprečnim stavovima o opravdanosti štrajka nema sumnje da su komore, nakon dužeg vremena unutrašnjih razmirica, nanovo u prvi plan svog delovanja stavile profesionalni i materijalni položaj advokata. Tako nešto je logično kada se ima u vidu da su komore advokata i u opasnim posleratnim vremenima imale kuraži da se suprotstave napadima na profesiju advokata. Primera je bezbroj. Daleke, 1945. godine, 18. maja, ministar pravosuđa Srbije odlukom br. 3235 postavio je delegata u Advokatskoj komori Beograda koji je imao zadatak da vrši ovlašćenja svih organa Komore. Odluka ministra bila je reakcija na rad privremene uprave Advokatske komore Beograda.
Privremena uprava Advokatske komore Beograda koja je postavljena odlukom posleratne Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja od 2.2. 1945. godine, naime, nije ispunila očekivanja novih vlasti. Iako je bila sastavljena od članova Advokatske komore ”bliskih” novoj vlasti, ispostavilo se da advokati iz privremene uprave nisu bili ”bliski” koliko su vlasti očekivale. Privremena uprava nije ”shvatila smisao i načela narodnooslobodilačke borbe” i nije brisala iz imenika advokate čiji je ”izdajnički rad” bio opštepoznat.
Tačnije, privremenoj upravi je zamereno što iz imenika advokata nije izbrisala Dragišu Vasića i još ponekog advokata. Zanimljivo je i to da je Komora odbila da izbriše iz imenika advokata Dragišu Vasića, sa lakonskim obrazloženjem da ”ne može pronaći argumentaciju” za takvu odluku. Sve u svemu, privremena uprava je smenjena i postavljeni delegati, čime je praktično prestalo postojanje advokatske komore Beograda kao autonomne staleške organizacije advokata.
Opiranje vlastima se nastavlja i nakon obnavljanja rada Advokatske komore Beograda. Izvršni odbor Komore je na 125. sednici, održanoj 19. oktobra 1949. godine, doneo odluku da zahteva od javnog tužioca NR Srbije da se otkloni praksa neosnovanog i nezakonitog krivičnog proganjanja predstavnika advokature. O razmerama ovih postupaka govorila je činjenica da se ”veći broj advokata” ne pojavljuje u krivičnim procesima uprkos zahtevima okrivljenih za pružanje stručne pravne pomoći, jer se pribojavaju ”javnog tužilaštva i njegovih mera ako bi osporavali osnovanost optužnice”, stoji u zapisniku sa ove sednice.
Kao što je Advokatska komora nekada zarad principa znala i umela da brani pojedine advokate, zarad principa bi trebalo da brani većinu advokata. Od koga bi trebalo braniti većinu advokata? Od njihovih kolega u političim partijama. U advokaturi Srbije danas sve izgleda kao u jednom aforizmu o nekoliko jahača i gomili posmatrača.
Da razmišljam o ovoj temi potaklo me jedno istraživanje provedeno među sudijama i javnim tužiocima (115 ispitanika). Istraživanje je sprovodila organizacija Birodi i rezultati istraživanja su bili iznenađujući. Znatan broj anketiranih sudija i tužilaca smatrao je da advokati članovi političkih partija ostvaruju jak ili umeren uticaj na tok sudskog postupka za koji su zainteresovani. Sudije i tužioci u tom istraživanju kažu ono što svi znamo, da je uspostavljena praksa da pojedini advokati utiču na izbore u pravosuđu i to preko partija kojima pripadaju. Advokati u političkim partijama i skupštinskim odborima nisu doneli bog zna šta politici, ali su advokaturi naneli štetu. Šteta po advokaturu je što su neki od tih advokata umesto pravne pomoći klijentima pružali mogući politički uticaj na utučeno i preplašeno pravosuđe. S druge strane, advokati u Skupštini i u političim partijama nisu doprineli da dobijamo bolje zakone, tako da i sa nekolicinom politički uticajnih advokata Srbija ostade pravno zapuštena zemlja.
Autor je predsednik Udruženja tužilaca Srbije
(Izvor: Danas)
