“Mržnja je, sa intelektualnog stajališta, večita negacija, a posmatrana sa gledišta osećanja, mržnja je oblik atrofije koji ubija sve osim same sebe.” – Oskar Vajld.
Govor mržnje i mržnja na sudu
Usvojene definicije govora mržnje, prihvaćene širom evropskih i svetskih pravosudnih i naučnih poprišta najčešće označavaju komunikaciju koja omalovažava pojedinca ili grupu.
Međutim, da bi omalovažavanje imalo karakter „govora mržnje“ (Hate speech) ono mora da usledi, uglavnom zbog nečije posebnosti po osnovu religije, etničke i nacionalne pripadnost, rase, boje kože, pola i seksualne orijentacije. Iz vrednosti koje štiti ova kovanica zaključujemo da su okviri govora mržnje postavljeni pre svega da štite vrednosti civilizacijskih tekovina. Usled toga, iz mnogih definicija su isključeni drugi, svakodnevni oblici komunikacije oličeni u nepristojnosti, nevaspitanju, besu, gnevu i pretnjama. Za razliku od termina „govor mržnje“, pojam mržnje ima drugačiji, uži karakter. Profesor Ljubiša Lazarević mržnju definiše kao „neprijateljsko osećanje prema nekome i predstavlja psihološki osnov za stvaranje konfliktnih situacija i preduzimanje određenih akcija, usled čega mogu nastati teški poremećaji….“.
Britanski filozof i političar Fransis Bekon među mnogim mudrim zaključcima izveo je i taj da “strogost rađa strah, a da grubost rađa mržnju”. Ovaj tekst odnosi se na mržnju koja se generiše i ispoljava kao sinergija strogosti sudnice, grubosti pojedinaca i sveprisutne želje učesnika postupka za ostvarenjem uspeha u istom. Pored osvrta na neke vidove ispoljavanja mržnje i sa njom povezanih ekspresija u sudnici, osvrnućemo se i na njeno kanalisanje, kao i na potencijalne odgovore pravnog sistema na ovu pojavu.
S druge strane imamo sud. Prilikom obavljanja svoje delatnosti sud treba da zaštiti svoj ugled i bezbednost, ali i ugled i sigurnost stranaka i drugih učesnika u postupku. Pred sudom niko ne sme da iznosi uvrede, pretnje, odnosno da na bilo koji način napada učesnike postupka. Tendenciju da od suda napravi „hram“ pristojnosti i bezbednosti zakonodavac je detaljno uredio Zakonom (pogledati članove 369 – 373 Zakonika o krivičnom postupku). Sudske odore i enterijer sudnica širom sveta upozoravaju sve učesnike na pravila lepog ponašanja. Srpski sistem ima puno prostora da unapredi ovaj segment i podigne nivo poštovanja suda na viši nivo. Sigurni smo da će treća grana vlasti, nakon zaokruživanja njene samostalnosti i nezavisnosti, ispoljiti izrazitije tendencije za podizanje ugleda u društvu, koji se delom ostvaruje i na ovaj način.
Procedura i ceremonija kao temelji dostojanstva suda
Dostojanstvenost suda u postupku se između ostalog ostvaruje i u spletu manjih ceremonija. Prilikom ulaska sudije ili članova veća u sudnicu i prilikom njihovog izlaska iz sudnice svi prisutni su dužni da ustanu. Takođe, prilikom obraćanja sudu učesnici su dužni da ustanu sa svoje stolice. Predsednik veća će odmah posle otvaranja zasedanja, ukoliko za to postoje razlozi, upozoriti prisutna lica da se pristojno ponašaju i ne ometaju rad suda.
Ova procedura i ceremonijal služe da omoguće normalan rad suda tj. nesmetano traganje za istinom. Međutim, u praksi se često događa da se učesnici postupka usled duševnog rastrojstva, nemara, obesti i bahatosti ne pridržavaju ovih pravila. Povišen ton do krajnjih granica pristojnosti, koji prelazi u vikanje, grubo iznošenje uvreda i kleveta o stručnosti učesnika postupka, njihovom poštenju, međusobno optuživanje za razne nečasne i nezakonite postupke, sve do upućivanja pretnji, te fizičkog nasrtaja na sudije i cepanje sudijskih akata samo su neki od slučaja verbalnog, neverbalnog, pa i fizičkog ispoljavanja mržnje u sudnici.
Napred navedenim članovima Zakonik posebno reguliše proceduru i način postupanja suda kada red u sudnici narušavaju optuženi, branilac, punomoćnik, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, zamenik javnog tužioca… Procedura koja se primenjuje u takvim slučajevima nije ista za sve učesnike postupka. Ukoliko optuženi, branilac, oštećeni, zakonski zastupnik, punomoćnik, svedok, veštak, stručni savetnik, prevodilac, tumač ili drugo lice koje prisustvuje glavnom pretresu narušava red tako što ne poštuje naređenja predsednika veća za održavanje reda ili vređa dostojanstvo suda, predsednik veća će ga opomenuti, a ako lice nastavi da narušava red, kazniće ga novčanom kaznom do 150.000 dinara. O narušavanju reda od strane javnog tužioca ili lica koje ga zamenjuje, predsednik veća će izvestiti nadležnog javnog tužioca i Državno veće tužilaca, ili će prekinuti glavni pretres i od nadležnog javnog tužioca zatražiti da odredi drugo lice da u nastavku glavnog pretresa zastupa optužnicu, uz obavezu obaveštavanja suda o preduzetim merama. Ukoliko preduzete mere ne budu ostvarile efekat, okrivljenog je moguće privremeno ili trajno udaljiti iz sudnice. Branioca ili punomoćnika koji posle izricanja kazne produži da narušava red, veće će isključiti iz daljeg postupka i pozvati stranku ili zastupano lice da uzme drugog branioca, odnosno punomoćnika i o tome obavestiti nadležnu advokatsku komoru.
Posledice iskazane mržnje
Mržnja ljude često navodi na postupke sa teškim posledicama. Naime, svojim ponašanjem učesnici postupka mogu da iznesu pretnje kojima bi ugrozili nečiju sigurnost (čak i lica koje se ne nalazi u sudnici) i to pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica („Popoviću, lažove, zapaliću te zbog ovoga“). Na taj način bi ostvarili krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. Krivičnog zakonika (KZ), za koje se goni po službenoj dužnosti. Upućivanjem uvrede („Popoviću, đubre jedno lažljivo i nemoralno, šta ti znaš o tome, pa nisi ni bio tu kada smo se tukli“) bilo bi izvršeno istoimeno krivično delo (član 170. KZ), za koje bi uvređeni mogao da podnese privatnu tužbu. Takođe, vređanjem po rasnoj ili verskoj osnovi bilo bi izvršeno istoimeno krivično delo predviđeno članom 387. KZ za koje krivično gonjenje preduzima takođe javni tužilac („Popoviću, Ustašo, marš iz našeg kraja“). Posebno apostrofiramo krivično delo Ometanje pravde (336b KZ). Njega može da izvrši lice koje, između ostalog „na drugi način ometa izvršenje postupka“. Neprimereno obraćanje sudiji, verbalni ili fizički nasrtaj (pomenuto cepanje sudijskog zapisnika tokom suđenja, koje se zaista dogodilo) može biti kvalifikovano kao ovo krivično delo, za koje se krivično gonjenje preduzima takođe po službenoj dužnosti. Krivično delo kojim se nekada štitila čast i ugled – Kleveta, više nije krivično delo. Oklevetano lice će morati da potraži građanskopravnu zaštitu. Podsetimo se da član 200. Zakona o obligacionim odnosima, predviđa da će „sud za pretprljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, ako nađe da okolnosti slučaja to opravdavaju, dosuditi pravičnu novčanu naknadu.“
Razmišljajući o mržnji, Jovan Dučić je primetio da ovo osećanje izopači i najširi um, poremeti i najbolje obrazovanje, iskvari i najčistije srce, odnosno da unosi nered u celu čovekovu prirodu. Zbog ovog mržnja napravi nekog nemogućim u društvu, a nesnosnim čak i u svojoj sopstvenoj kući. Dakle, pošto mržnja najpre pogađa onog koji je nosi, tu činjenicu moramo uvek imati pred očima i nastojati da je kako zbog sebe, tako i zbog drugih što dalje proteramo od naših srca. S druge strane, osim što uzrokuje „rane na srcu i duši“, za ispoljavanje nekontrolisane mržnje na neki od navedenih načina, zaprećene su višegodišnje zatvorske kazne.
U tekstu su izneti stavovi autora, a ne Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu.
Autor: Nikola Pantelić, Zamenik javnog tužioca u Trećem osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu i član Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije
Izvor: Otvorena vrata pravosuđa
