Trag koji je u našem pravosuđu, pravnoj praksi i teoriji ostavio Miodrag Miki Tmušić, kako vreme bude odmicalo, biće dublji i značajniji od onog koji su mu pridavali akademski krugovi i javna politika.
Svesno su prelazili preko njegovih stavova kada god im to nije odgovaralo iz raznih razloga, bez obzira na naučnu zasnovanost onoga za šta se profesionalno zalagao. Iza njegovih prividnojednostavnih poruka, krila se duboka misao o potrebi reforme oblika javne tužbe, određivanja drugačijeg položaja javnog tužioca u krivičnom postupku, većeg integriteta i nezavisnosti javnih tužilaca, čijije strah pred organizovanim kriminalom žigosao. Njegovom zalaganjuda se javni tužilacučini gospodarom krivičnog postupka, da bude mnogo odgovorniji i samosvesniji, tek decenijama kasnije dala je za pravo reforma sistema krivičnog prava. Ali,ostalaje ona njegova primedba da su se javni tužioci nakon toga uplašili svoje značajnije uloge, da se advokatura nije dovoljno reformisala a da sud nije dobio porotu i pravo precedenta.
Miodrag Tmušić rođenje 11. februara 1935. u Berovu u Makedoniji, gdeje njegov otac radio kao učitelj. Nakon povratka porodice u Crnu Goru, osnovnu školu i višu realnu gimnaziju završio je u Ivangradu. Diplomirao je 1961. na Pravnom fakultetu u Beogradu, a pravosudni ispit položio je dve godine kasnije. Za sudiju Opštinskog suda u Ivangradu izabran je 1964. godine, a 1969. za zamenika opštinskog javnog tužioca Trećeg okružnog javnog tužilaštva u Beogradu. Od 1973. do 1984. bio je zamenik okružnog javnog tužioca u Beogradu, da bi potom četiri godine bio javni tužilac Prvog opštinskog javnog tužilaštva.
Za zamenika republičkog javnog tužioca imenovan je 1989. Tri godine kasnije postaje okružni javni tužilac u Beogradu. Sa te funkcije 1998. odlazi u penziju i posvećuje se advokaturi. Nosilac je Ordena rada sa srebrnim vencem, bio je i prvak Crne Gore u šahu, a među Tmušićeve najznačajnije radove ubrajaju se „Položaj i uloga javnog tužioca u krivičnom postupku”, „Načelo oportuniteta krivičnog gonjenja u predlogu novog zakona o krivičnom postupku” i “Javnost suđenja u funkciji zaštite slobode i prava građana”.
Istoriografija je još za njegovog života nastojala da ga zabeleži kao „Beogradskog javnog tužioca u vreme režima Slobodana Miloševića”, ali je ovo pojednostavljeno smeštanje u okvire jednog vremena i režima korigovano istorijskim događajima nakon njegovog povlačenja u advokaturu.
Da istoriografija nije posvetila dovoljno pažnje njegovoj ličnosti znaju oni koji ga se sećaju iz vremena Titove vladavine, kada je kao zamenik javnog tužioca kritikovao taj i takav autoritarni režim. Nije se ustezao da iznese svoj pravni stav bez vođenja računa o tome šta se u javnoj politici i drugim granama vlasti od njega očekivalo.
Ispoljavao je junaštvo u borbi protiv organizovanog kriminala i čojstvo prema kolegama, naročito onima koji su bili niži u hijerarhiji i tako manje zaštićeni od pripadnika organizovanog kriminala i aktera politike. I kad se trebalo povlačiti, on je isturao sebe kao najodgovornijeg. Zato su javni tužioci i svi pod njegovim rukovodstvom imali osećaj sigurnosti, neophodan da bi istrajali u svojim tužilačkim tezama pred sudovima. Ali su takođe znali da je spreman da nemilosrdno kritikuje njihova ishitrena i nedovoljno argumentovana optuženja, pogrešne postupke i akte.
Povrh svega rečenog treba odati priznanje srpskoj advokaturi jer mu je na kraju karijere dala najveće profesionalno uvažavanje time što je u Advokatsku komoru Srbije ušao na velika vrata. Konačno se pokazalo da je advokatura ono čime se bave i javni tužioci, samo je to advokatura države, za šta se zalagao i Miodrag Tmušić i zbog čega će ostati večno poštovan u srpskom pravosuđu.
Milovan Živković, advokat
