U Srbiji pravdu danas traže i građani na ulicama i roditelji u štrajku glađu, ali i pravnici iz institucija koji upozoravaju na urušavanje vladavine prava. Istovremeno, Skupština posebnim zakonima – lex specialis – zaobilazi postojeće propise, pritvori sve češće traju kao kazna, a brojni slučajevi od javnog interesa ostaju bez epiloga. O tome da li je pravosuđe i dalje treća grana vlasti ili je postalo politički podanik, u emisiji Insajder debata razgovarali su profesor ustavnog prava i sudija Ustavnog suda Vladan Petrov, profesorka ustavnog prava i poslanica Jelena Jerinić, sudija Vrhovnog suda u penziji i potpredsednica Međunarodne komisije pravnika Radmila Dičić i tužilac Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu i član Predsedništva Udruženja tužilaca Srbije i predsednik UO CEPRIS-a Radovan Lazić.
Polazna tačka debate bili su višemesečni protesti i sve češći štrajkovi glađu – od građana do narodnih poslanika i roditelja žrtava.
Profesor Vladan Petrov ocenjuje da težnja za pravdom nije nova, već univerzalna i stalna, ali naglašava da ne podržava „pravdu na ulici“ van okvira Ustava i zakona. Ukazuje da su protesti legitimna forma političkog izražavanja, sve dok su mirni i prijavljeni, ali insistira da institucije treba da budu mesto gde se sporovi konačno rešavaju.
S druge strane, profesorka Jelena Jerinić smatra da je ključni problem osećaj nejednakog tretmana pred zakonom – posebno u slučajevima u kojima učestvuju funkcioneri vlasti ili njima bliski ljudi. Podseća na niz nerešenih ili sporno završenih slučajeva, poput pogibije radnika u Namenskoj, saobraćajne nesreće u kojoj je sin Željka Mitrovića usmrtio devojčicu, pada helikoptera ili slučaja „dva minuta na naplatnoj rampi“.
„Ljudi vide nejednak tretman i to proizvodi nepoverenje“, rekla je Jerinić, dodajući da građani danas u mnogo većem broju reaguju tek kada problem „dođe na njihov prag“, kao što je bio slučaj sa padom nadstrešnice.
Sudija u penziji Radmila Dičić posebno skreće pažnju na štrajk majke stradalog mladića posle pada nadstrešnice: po njenoj oceni, to je izraz očaja posle godinu dana čekanja da institucije urade svoj posao – bez ijednog okončanog postupka.
„Pritisci“, „autocenzura“ i progon sudija i tužilaca
Tužilac Radovan Lazić naglašava da nepoverenje u pravosuđe nije posledica samo sporosti postupaka, već dugotrajnog procesa urušavanja institucija i neprimerenog uticaja izvršne vlasti na sudije i tužioce.
On ocenjuje da su najopasniji pritisci oni koji dolaze od najviših državnih funkcionera. Kao ilustraciju navodi nastupe predsednika Srbije, koji je tužioce i sudije nazvao „korumpiranom bandom“, „mafijašima“ i „plaćenicima“, što, prema Laziću, predstavlja svojevrsni progon:
„To već prelazi sve granice. Sudije se vređaju, njima se preti. Poruka građanima je da će sudovi raditi onako kako je rečeno u političkim izjavama.“
Lazić dodaje da se većina „običnih“ krivičnih predmeta radi profesionalno, ali da upravo u onih 10 odsto slučajeva koji su politički osetljivi pravosuđe pokazuje nemoć, pa otuda i gubitak poverenja.
Profesor Petrov priznaje da postoji problem „autocenzure“ u institucijama – unutrašnjeg straha od posledica odluka. Navodi primer odluke Ustavnog suda kojom je ukinuta uredba o litijumu, donete pod pritiskom protesta i blokada, ali naglašava da formalnih direktnih pritisaka lično nije imao. Istovremeno, tvrdi da je obaveza institucija da više komuniciraju sa javnošću, posebno u predmetima koji izazivaju veliko interesovanje.
Lex specialis i Generalštab – kad zakon postaje instrument političkog interesa
Poseban deo debate odnosio se na upotrebu specijalnih zakona (lex specialis) kojima se zaobilaze postojeći propisi i institucije, pre svega u vezi sa slučajem kompleksa nekadašnjeg Generalštaba u Beogradu.
Profesorka Jerinić podseća da je model lex specialis već korišćen kod projekta „Beograd na vodi“ i da, prema njenoj oceni, ti zakoni služe prvenstveno za sticanje koristi privatnim investitorima, a ne za opšti interes. Najnoviji lex specijalis o Generalštabu vidi kao „plan B“ vlasti, nakon što nisu uspeli drugi mehanizmi.
Tužilac Lazić upozorava da je „poplava lex specijalisa“ znak ozbiljnog poremećaja pravnog sistema, jer zakon, umesto da bude opšti akt, počinje da rešava pojedinačne slučajeve – konkretne parcele i zgrade – umesto da to čine upravni i sudski organi.
„Lex specijalis postaje pravilo, a ne izuzetak. Tako se ruši pravni poredak i ustavno uređenje“, ocenjuje Lazić.
Profesor Petrov uzvraća da je ipak zakon „viši“ od uredbe i da je, načelno, bolje da se važne odluke donose zakonom, a ne podzakonskim aktima. Ipak, priznaje da Ustavni sud mora mnogo brže da odlučuje o ustavnosti ovakvih propisa, posebno kada imaju široke političke i društvene posledice.
Pomilovanja kao nova linija podele – „diskreciono pravo“ ili zloupotreba?
Još jedna tačka sporenja u emisiji bila je primena instituta pomilovanja u poslednjih godinu dana, posebno u predmetima koji se tiču protesta i nasilja nad učesnicima protesta.
U pomenutim slučajevima pomilovani su, između ostalih, studenti protiv kojih su vođeni postupci posle demonstracija, kao i aktivisti SNS-a i vozačica koja je kolima udarila studente na protestu. Profesorka Dičić smatra da je takva praksa u suprotnosti sa svrhom pomilovanja:
„Pomilovanje bi trebalo da ispravi nepravdu koja se više ne može ispraviti u redovnom postupku, a ne da unapred poništava rad suda i tužilaštva.“
Tužilac Lazić ide korak dalje i tvrdi da je predsednik, unapred najavljujući pomilovanja i obrazlažući ih ličnim stavom, praktično sebe stavio iznad sudske vlasti i time zloupotrebio svoje diskreciono pravo, suprotno standardima Evropskog suda za ljudska prava i preporukama Venecijanske komisije.
Profesor Petrov, koji je ranije bio član i predsednik komisije za pomilovanja, ne slaže se sa tvrdnjom da je suština instituta isključivo „ispravljanje nepravde“ i insistira da je reč o široj ustavnoj prerogativi predsednika. Međutim, saglasan je da način na koji se takve odluke obrazlažu u javnosti može da naruši poverenje građana u pravosuđe.
Uloga Ustavnog suda i odgovor institucija
U završnici debate nametnulo se pitanje – ko štiti ustavna prava građana kada sudovi, tužilaštvo i Ustavni sud kasne ili ćute?
Profesor Petrov priznaje da Ustavni sud radi sporo i da postoje predmeti koji godinama čekaju odluku, ali tvrdi da je, makar u pojedinim slučajevima, Sud pokazao da može da reaguje efikasno, navodeći odluku o vanrednom stanju 2020. godine koja je doneta u roku kraćem od dva meseca.
Ipak, sudija u penziji Dičić smatra da Ustavni sud nije uspeo da se nametne kao institucija u koju građani imaju poverenja, upravo zbog nedostatka blagovremenih odluka u slučajevima zlostavljanja, mučenja i drugih teških povreda prava.
Na pitanje da li sudije i tužioci imaju obavezu da javno brane nezavisnost pravosuđa kada je sistem uzdrman, Dičić podseća na međunarodne standarde prema kojima je to i profesionalna i moralna dužnost sudija, naročito onih na najvišim funkcijama.
Između vlasti i pravde
Debata u studiju Insajdera pokazala je da se jaz između formalno dobrog normativnog okvira i stvarne primene zakona produbljuje. Dok vlast lex specijalisima i pomilovanjima šalje snažne političke poruke, građani sve češće pravdu traže na ulici i u štrajkovima glađu, a sudije i tužioci upozoravaju na pritiske, autocenzuru i urušavanje institucionalnog poretka.
Odgovor na pitanje da li je pravosuđe u Srbiji treća grana vlasti ili politički podanik za sada ostaje otvoren – i zavisiće, između ostalog, od toga hoće li institucije preuzeti odgovornost, delovati u razumnim rokovima i javno braniti sopstvenu nezavisnost. Dok se to ne desi, pravda će se, kako se čini, i dalje tražiti na tankoj liniji između ulice, sudnice i politike.
Izvor: Insajder, UTS
