Putem svojih ovlašćenja javni tužilac može da uzme predmet od neposlušnog zamenika tužioca i da ga dodeli nekom drugom “podobnijem”, može da preuzme predmet od nižeg tužioca i sam ga uradi ili jednostavno da “natera” nižeg tužioca ili zamenika da donese odluku suprotnu svom profesionalnom uverenju.
Za tužioca Gorana Ilića kažu da je jedan od retkih iz te profesije kome nije “ispran mozak”. Uzrok tome, vole da istaknu njegovi prijatelji novinari, možda je i činjenica što se on u mladosti jedno vreme ozbiljno bavio novinarstvom.
Jedan je od retkih nosilaca tužilačke funkcije koji nema problem da u javnosti kritikuje rad srpskog pravosuđa, a pretpostavka za to je da si od politike nezavisan, a to je ključna reč bez koje Ilić ne vidi da tužilaštvo može da radi onako kako bi trebalo.
U brojnim postupcima koji su se vodili pred Specijalnim sudom za organizovani kriminal u Beogradu donete su oslobađajuće presude, da li su tužioci u svim tim predmetima podizali optužnice bez čvrstih dokaza?
– U javnosti Srbije često se stvara halabuka oko oslobađajućih presuda. Stiče se utisak da je “normalno” samo kada sud nekoga osudi i uz to mu izrekne drakonsku kaznu. Oslobađajuće presude, kao i one kojima se okrivljeni oglašava krivim, normalna su stvar u svakom krivičnopravnom sistemu. Samo u postupcima koji se vode pred prekim sudovima svaka optužnica završi osuđujućom presudom. Na sreću, preki sudovi, revolucionarni sudovi, sudovi za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne vlasti pred kojima su svi bili krivi naša su daleka prošlost.
Niko ko nije po volji politike ne može da bude izabran ni na jedno važno mesto u tužilaštvu, a stvarni odnos između tužilaštva i policije vidi se u medijima. Već dugi niz godina u Srbiji je praksa da predstavnici policije na pres-konferencijama objavljuju rezultate predistražnog postupka, ocenjuju dokaze…
Pa valjda je potrebno imati neoborive dokaze za zaprećenu kaznu do 40 godina?
– Trebalo bi znati i to da javni tužilac ne odlučuje samostalno o tome da li će optužnica biti izneta pred sud. Svaka optužnica javnog tužioca prolazi kontrolu suda. Tačnije, sud ispituje da li dokazi koje je tužilaštvo priložilo uz optužnicu potkrepljuju sumnju potrebnu da se predmet iznese pred sud i da otpočne pretres. Prema tome, ne odlučuje tužilaštvo da li ima, kako rekoste, čvrstih dokaza za suđenje, već posebno veće suda zaduženo za kontrolu optužnih akata tužilaštava. Dakle, sve optužnice Tužilaštva za organizovani kriminal prošle su kontrolu suda i tek nakon toga je bilo zakazano suđenje. U tom smislu odgovor na vaše pitanje bio bi – tužilaštvo je imalo dokaze potrebne za suđenje jer je sud tako zaključio ispitujući optužnicu. Osim toga, u jednom broju predmeta okrivljeni su bili oglašeni krivim u prvostepenom postupku, da bi u postupku po žalbi bili oslobođeni krivice. To govori da je i prvostepeni sud bio istog uverenja kao i tužilaštvo da je okrivljeni bio kriv.
Sve te oslobađajuće presude pravosnažne su odlukama Apelacionog suda u Beogradu. Iz ovog što ste naveli proizilazi zaključak da su sudije u apelaciji učile neke druge pravne nauke u odnosu na sudije i tužioce iz Specijalnog suda?
– Odgovorio sam na to pitanje.
O čemu se radi?
– Stvar je suviše složena i mislim da se ne može objasniti samo pravnim razlozima. Evo o čemu je reč. U pogledu Tužilaštva za organizovani kriminal i Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu (tzv. Specijalni sud) postoji, po mom mišljenju, jedan drugi problem. Čini se da se prilikom osnivanja posebnih organa krivičnog pravosuđa nije shvatilo da organi krivičnog pravosuđa čiji je zadatak da se suprotstave organizovanom kriminalu i korupciji nisu posebni samo po svojoj nadležnosti. Da bi ti organi efikasno mogli da se suprotstave organizovanom kriminalu i drugim oblicima teškog kriminala moraju da im se obezbede posebne garancije nezavisnosti i samostalnosti, bez koje krivično pravosuđe za borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije neće moći da ostvaruje svoju nadležnost u punoj meri. Drugim rečima, Posebno odeljenje Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje Apelacionog suda u Beogradu i Tužilaštvo za organizovani kriminal, osim što imaju posebnu nadležnost u oblasti organizovanog kriminala i korupcije, trebalo bi da imaju i posebne garancije nezavisnosti i samostalnosti.
Šta to znači?
– To bi u prevodu značilo da postupak izbora tužilaca treba da bude izvan uticaja politike. Ključno pitanje za osiguranje samostalnosti tužilaštva jeste način na koji se biraju tužioci tj. starešine u tužilaštvu. Iz tog postupka bi trebalo isključiti politiku, pogledati primere u zemljama koje su htele i imale ambiciju da potpuno odvoje politiku od tužilaštva i samim tim povećaju kapacitet u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije. Dobar primer za to je Italija, u kojoj tužioci uživaju isti stepen nezavisnosti kao i sudije. Politika nema uticaj na njihov izbor jer ih bira Visoki savet pravosuđa sastavljen od tužilaca i sudija… Nažalost, u Srbiji organi zaduženi za suprotstavljanje organizovanom kriminalu nemaju posebne garancije stvarne nezavisnosti odnosno samostalnosti, niti sudije a ni nosioci javnotužilačke funkcije nemaju naročita jemstva lične nezavisnosti i samostalnosti. Štaviše, stiče se utisak da su ovi organi podložniji uticaju politike jer tužilaštvo, po pravilu, nije imalo kapacitet za gonjenje slučajeva korupcije ukoliko su oni povezani sa bilo kojom aktuelnom vlašću, a odluke suda su mogle da se predvide u zavisnosti od toga da li se radilo o okrivljenom koji je bio iz neke od bivšihili je blizak nekoj od sadašnjih vlasti.
Ustavnim odredbama o izboru javnih tužilaca sve je dovedeno do apsurda, tako da me sve podseća na mladalačku ambiciju jednog mog poznanika da bude centar u košarkaškom timu iako ima jedva koji santimetar više od sto sedamdeset
Da li su tužioci u tzv. Specijalnom sudu produžena ruka policije i politike?
– Tužioci nisu produžena ruka policije ili politike. To su ljudi koji rade svoj posao u teškim uslovima. Međutim, u odnosu sa policijom i politikom postoje brojni, pre svega institucionalni problemi. Po novom Zakoniku o krivičnom postupku, javni tužilac rukovodi predistražnim postupkom, pa samim tim i policijom. Odredbe ZKP-a o odnosu tužioca i policije su “mrtvo slovo na papiru” iz više razloga. Tužilaštvo ima neku vrstu formalnog uticaja na policiju, ali u suštinskom smislu ne. Tužilac je nadređen policiji kada je u pitanju pronalaženje učinilaca krivičnih dela, odnosno otkrivanje krivičnih dela. Ali, s druge strane, policija za svoj rad ne odgovara tužiocu već starešinama unutar policije i to može da dovede i dovodi do toga da u politički osetljivim predmetima ili u složenim predmeta policija otkaže poslušnost javnom tužiocu i postupa po nalozima starešina unutar policije. Uostalom, stvarni odnos između tužilaštva i policije može se videti u medijima. Već dugi niz godina u Srbiji je praksa da predstavnici policije na pres-konferencijama objavljuju rezultate predistražnog postupka, ocenjuju dokaze, sve to u postupku kojim rukovodi javni tužilac. Iz toga je jasan zaključak ko je važniji, policija ili tužilaštvo.
Koji su razlozi za nesamostalnost ili nemoć pomenutog tužilaštva u pojedinim postupcima?
– Nesamostalnost javnog tužilaštva nije problem samo Tužilaštva za organizovani kriminal, mada bih se složio da se taj problem naizrazitije pojavljuje u radu tog tužilaštva. Mogućnost uticaja politike na tužilaštvo je posledica ustavnog i zakonskog položaja javnog tužilaštva, ali i faktičkog odnosa politike prema pravosuđu uopšte, a posebno prema javnom tužilaštvu. Dakle, uzrok nesamostalnosti ili nedovoljne samostalnosti javnog tužilaštva je institucionalne i stvarne prirode. Izbor javnih tužilaca, starešina u jednom cenatralizovanom organu zasnovanom na principu nadređenosti odvija se u jednom političkom postupku, jer javne tužioce na predlog Vlade bira Narodna skupština. Istina, Državno veće tužilaca kao organ ima ovlašćenje da utvrdi listu kandidata za javne tužioce, ali to je više nego skromna uloga organa koji bi trebalo da obezbedi samostalnost javnih tužilaca, što je nemoguća misija pre svega zbog neznatnih ovlašćenja, ali i zbog sastava tog organa koji praktično onemogućava njegovo delovanje izvan uticaja politike. To znači da niko ko nije po volji politike ne može da bude izabran ni na jedno važno mesto u tužilaštvu.
Nameće li se pitanje da li više ima smisla postojanje Tužilaštva za organizovani kriminal?
– Očigledno je da je Tužilaštvo za organizovani kriminal nakon ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića dalo ogroman doprinos suzbijanju organizovanog kriminala. Stiče se, međutim, utisak da se nakon toga tužilaštvo nije u dovoljnoj meri suprotstavilo korupciji, naročito onoj koja je bila povezana sa aktuelnom političkom vlašću. To otvara pitanje smisla postojanja i opstanka Tužilaštva za organizovani kriminal i takozvanog Specijalnog suda, naročito kada se u mnogim zemljama Evrope borba protiv organizovanog kriminala i korupcije ne rešava kroz postojanje posebnih organa, već kroz specijalizaciju pojedinih tužilaštava u okviru takozvanih redovnih tužilaštava. U ovom trenutku takozvana redovna tužilaštva imaju veliki broj predmeta organizovanog kriminala i korupcije i uspešno ih rešavaju.
A težimo nezavisnom tužilaštvu?
– Kada se sve to ima u vidu, potpuno besmisleno izgleda odredba Ustava koja kaže da je Tužilaštvo samostalno jer način izbora javnih tužilaca nije u funkciji obezbeđenja samostalnosti, već naprotiv, u funkciji obezbeđenja uticaja politike kroz postupak izbora čelnih ljudi u javnom tužilaštvu. Ustavnim odredbama o izboru javnih tužilaca sve je dovedeno do apsurda, tako da me sve podseća na mladalačku ambiciju jednog mog poznanika da bude centar u košarkaškom timu iako ima jedva koji santimetar više od sto sedamdeset.
Tužilaštvo nije imalo kapacitet za gonjenje slučajeva korupcije ukoliko su oni povezani sa bilo kojom aktuelnom vlašću
Kako politika utiče na tužilaštvo?
– Problem je i unutrašnje uređenje tužilaštva. Ustav nagoveštava, a Zakon o javnom tužilaštvu razrađuje strogo hijerarhijsko uređenje javnog tužilaštva. To je način da pritiskom na jedno dugme, uticajem na nekog ko je na vrhu hijerarhije politička vlast kontroliše ceo sistem. Drugim rečima, ako kontrolišete vrh tužilaštva, onda kontrolišete ceo sistem jer putem svojih ovlašćenja javni tužilac može da uzme predmet od neposlušnog zamenika tužioca i da ga dodeli nekom drugom “podobnijem”, može da preuzme predmet od nižeg tužioca i sam ga uradi ili jednostavno da izda obavezno uputstvo i tako “natera” nižeg tužioca ili zamenika da donese odluku suprotnu svom profesionalnom uverenju.
Šta još vidite kao problem?
– Osim uticaja politike i ustrojstva tužilaštva koje kao da je zarobljeno u nekoj “vremenskoj kapsuli”, čini mi se da je ogroman problem tužilaštva nedostatak resursa. Kao što je poznato, usvojen je novi ZKP, ali usvajanje i početak primene novog zakonika nisu bili praćeni obezbeđivanjem resursa. Nedostatak prostora, para za troškove postupka i najviše ljudi kao da preti da parališe rad tužilaštva. Iako su na tužilaštvo zakonikom prenete brojne nove procesne i vanprocesne dužnosti, nije došlo do stvarnog povećanja broja nosilaca javnotužilačke funkcije. Utisak je da je neko verovao da će isti ili manji broj ljudi u tužilaštvu bolje i brže da rade veći posao, nametnut novim ZKP-om. U tom smislu nešto bi moralo odmah da se uradi. Nedavno sam imao priliku da pročitam jednu analizu urađenu u Državnom veću tužilaca, koja je veoma uverljivo utvrdila da se broj predmeta u radu u tužilaštvu iz godine u godinu povećava i da bi trebalo razmišljati i o tome da se napravi poseban program za rešavanje starih predmeta. I to pokazuje koliko je situacija teška.
Objasnite da li postoji i kakav je uticaj stranog faktora na Tužilaštvo za organizovani kriminal i Tužilaštvo za ratne zločine?
– Osim što mi je poznato je da su pojedine države snažno podržavale osnivanje i jednog i drugog tužilaštva, zaista ništa drugo o tome ne znam.
KAŽNJAVANI SAMO DISCIPLINSKI
Da li postoje propisi koji sankcionišu nesavestan rad tužilaca?
– Da, javno tužilaštvo ima veoma razvijen sistem disciplinske odgovornosti. Veliki broj tužilaca je bio u disciplinskom postupku zbog nesavesnog vršenja funkcije ili nedostojnog ponašanja. Mnogima od njih bile su izrečene disciplinske kazne. Ali, ako hoćete da pitate da li je neko od tužilaca odgovarao zbog optužnice po kojoj okrivljeni nisu osuđeni, moj odgovor je “ne”. Za utehu je to što mi nije poznato javno tužilaštvo u Evropi u kome tužioci snose disciplinsku ili krivičnu odgovornost zbog svojih pravnih stavova iznetih u optužnici. Odgovornost tužilaca postoji samo ukoliko učine krivično delo ili disciplinski prekršaj.
POLITIČARI PRAŠTAJU JEDNI DRUGIMA
Da li je moguće da se u Srbiji pokrene i vodi krivični postupak protiv političara na vlasti zbog zloupotrebe funkcije?
– Utisak je da nije moguće, osim ako njegovi partijski drugari nisu doneli odluku da u svrhu političke kampanje žrtvuju tog “mangupa” iz svojih redova. Štaviše, utisak je da nije moguće ni vođenje krivičnog postupka protiv nekog “nevaljalog” opozicionara i nekadašnjeg funkcionera ukoliko za tako nešto ne stigne odobrenje od onih koji su na vlasti. To je tako zato se što godinama, a možda i decenijama unazad, obnavlja tihi postizborni pakt stare i nove vlasti o opraštanju svake zloupotrebe učinjene na vlasti. Taj scenario se ponavlja godinama unazad i prenosi s jedne na drugu vlast.
Izvor: Ekspres, autorka: Ljiljana Keković
