Poverenje u pravosuđe, prema nekim istraživanjima iz prošle godine, ima svega 20 odsto građana Srbije. Još je zanimljivije da je jedno istraživanje sprovedeno pre par godina među sudijama i tužiocima. Tada je, naime, više od polovine anketiranih sudija i tužilaca ocenilo kako građani ne veruju pravosudnim organima Srbije.
Istovremeno, isto istraživanje koje se bavilo profesionalnim integritetom sudija i javnih tužilaca pokazalo je da je čak 84 odsto sudija i tužilaca pretrpelo neku vrstu nedozvoljenog uticaja, a da su najbrojniji među njima predsednici sudova.
Ne čudi što je pravosuđe dugo godina među građanima doživljavano samo kao produžena ruka izvršne vlasti, te da je sud poslednje mesto na kojem će neko da ide da traži pravdu. Tome su, svakako, doprineli i brojni pokušaji reforme pravosuđa u poslednjih dvadesetak godina, od kojih je najskandalozniji bio onaj pre 10 godina.
I u samom pravosuđu, međutim, ima onih koji su manje ili više ukazivali na probleme koje u svom radu imaju i sudije i tužioci. Jedan od njih je i tužilac sa dugogodišnjim iskustvom, a danas i poverenik za samostalnost javnog tužilaštva Goran Ilić. On veruje da je upravo zbog stavova koje iznosi u poslednje vreme postao predmet, kako kaže, kampanje čiji je cilj njegova diskreditacija.
Poslednji napadi usledili su nakon što su objavljene njegove fotografije na proslavi rođendana kod kolege tužioca Stanislava Dukića, a na kojem su bile i osobe iz, navodno, kriminalnog miljea. Na pitanje odakle misli da dolaze ti napadi na njega, Ilić u razgovoru za “Ekspres” kaže da to ne može da zna, ali ističe da je “jasno da su napadi dobro organizovani, kao i da su ozbiljni resursi angažovani u tu svrhu”.
“Ako, recimo, prostor koji zauzimaju svi ti tabloidni novinski napisi, u kojima se po nekoliko puta ponavljaju iste stvari, pretvorite u prostor za oglase, možete da vidite koliko je mnogo para potrošeno za napade na kolege iz Državnog veća tužilaca i mene. Troškovima ove surove kampanje treba dodati ilegalno praćenje, snimanje, nadoknade za ljude koji to rade, što upotpunjuje sliku”, kaže Ilić.
Dosta se bure diglo i oko Vašeg tvita da „Jedna novija poslovica kaže kako svaki predmet ima svoje vreme. Čekamo da se promene političke prilike u zemlji pa da navalimo na predmet”. Koliko je takvih predmeta?
“Najpre koja reč o samoj poslovici. Ta poslovica kruži tužilaštvom već nekoliko decenija. Ona objašnjava nemoć tužilaca da procesuiraju neke važnije predmete, pre svega one koji imaju nekakav dodir sa politikom. Zbog čega je tako? Razloga ima više. Jedan je u činjenici da politika ima odlučujući uticaj na izbor tužilaca, tako da tužioci nerado preduzimaju aktivnosti u predmetima koji bi mogli da im ugroze profesionalnu poziciju. Drugi je što tužilaštvo nema realnu kontrolu nad policijom, tako da u tim malobrojnim ali osetljivim predmetima, u kojima se kao mogući okrivljeni promalja neko iz politike, policija može lako da sabotira rad na predmetu. Treće, treba biti pošten, postoji snažna autocenzura tužilaca u politički osetljivim predmetima. Ona je rezultat jedne kulture poslušnosti koja se neguje u tužilaštvu decenijama. Dakle, čak i kada nema realnih prepreka, autocenzura tužioce sputava.”
Zar ne bi trebalo tužilaštvo da se bori protiv toga?
“Trebalo bi da se bori, ali ja mislim da je nemoćno da se izbori. Za nezavisnost tužilaštva potreban je dobar ustavni i zakonodavni okvir. Mi ga nemamo. U Srbiji sve može da se reformiše osim javnog tužilaštva. Ustrojstvo javnog tužilaštva manje-više isto je kao u vreme prvog posleratanog zakona iz 1946. goodine (razlika je što se tada organ zvao tužioštvo). Istina, postoje društveni razlozi koji ne pogoduju nezavisnom i samostalnom delovanju tužilaštva. Građani u Srbiji istinski ne veruju u nezavisnost institucija i to je ogroman problem. Prema jednom članku koji sam nedavno čitao, tužilaštvo može da bude nezavisno samo u zemljama u kojima građani podržavaju tu ideju. Jer ukoliko vlast atakuje na tužilaštvo i onemogućava ga da radi nezavisno, građani, birači tu vlast kazne na sledećim izborima. U Srbiji je potpuno normalno i opravdano, sa stanovišta dobrog broja građana, da političar okrene tužioca i zahteva odgovarajuće postupanje. Ipak, ima nade. Susedna Rumunija nema tradiciju nezavisnosti tužilaštva, ali kada je vlast smenjivala tužiteljku Kovesi, protestovalo je nekoliko stotina hiljada građana u Bukureštu.”
Utisak je da često tužioci, naročito republički javni tužilac, ne postupaju i ne reaguju čak i onda kada je više nego očigledno da bi po službenoj dužnosti to trebalo da urade. Zašto je to tako?
“Zaista ne bih mogao da komentarišem vaš opšti utisak da pojedini tužioci u pojedinim predmetima ne postupaju profesionalno. To zaista ne bi bilo korektno. Što se tiče republičke tužiteljke, nije tačno da baš nikada ne reaguje. Evo, nakon nekih tabloidnih napisa ona je tražila da Etički odbor ispita da li su tužioci prisustvovali rođendanu svog kolege i ko je sve tamo bio. Voleo bih da se sve u vezi sa rođendanom kolege kome sam i ja prisustvovao utvrdi, ali nadam se da republička tužiteljka neće posustati u svojoj ambiciji da “moralno” ozdravi tužilaštvo. U tom smislu predlažem joj nekoliko tema, jedna bi mogla da bude razgovor o odgovornosti za reformu pravosuđa 2009. godine, koja je u suštini bila otpuštanje jedne trećine tužilaca bez ikakvog razloga. Pa onda, da proba javnosti da objasni zbog čega nikada nije reagovala kada su javni tužioci i zamenici bili izloženi napadima, ili zašto nije zakazala sednicu veća na kojoj bi se raspravljalo o napadima na moje kolege u veću i mene, a to sam u pisanoj formi tražio početkom avgusta. Mogla bi da otvori raspravu i o materijalnom položaju tužilaca, jer prema izveštaju Evropske komisije za efikasnost pravosuđa (SEPEJ), plate tužilaca u Srbiji su najniže u regionu. Pojedine strukovne organizacije sudija i tužilaca sa pravom ukazuju na taj problem.”
Etički komitet Državnog veća tužilaca podneo je prijavu Disciplinskom tužiocu protiv Vas i vaših kolega zbog sumnje da ste prekršili etički kodeks prisustvom na proslavi na kojoj su, kako se navodi, bile i sobe koje su navodno iz kriminalnog miljea?
“Ne znam kako možete da prekršite kodeks prisustvom na rođendanu svog kolege, kada ste za stolom sa kolegama iz tužilaštva i nemate bilo kakav kontakt ni sa jednom osobom koja je “navodno” iz kriminalnog miljea. Ako je u ovom slučaju prekršen kodeks, onda su u problemu i svi tužioci koji idu na košarkaške utakmice, jer nije isključeno da se u koršarkaškoj sali nalazi i neko iz kriminalnog miljea. Međutim, u svemu tome zbunjuje postupanje Etičkog odbora. Umesto da se drži svog poslovnika i da utvrdi konkretne činjenice i izda mišljenje, Etički odbor je zahtev Zagorke Dolovac prosledio disciplinskom tužiocu i, kako kaže, Transparentost Srbija u svom saopštenju “time dao doprinos stvaranju utiska da su tužioci prisutni na proslavi povredili etički kodeks”. Drugim rečima, Etički odbor je, umesto mišljenja, dao doprinos tabloidnom spinovanju. Etički, nema šta.”
Rekli ste i da tužilaštvo nema efektivnu kontrolu nad policijom, te da je policija pod političkom kontrolom i da opstruira rad na slučajevima protiv političara. Zašto je to tako?
“Nije tačno da policija opstruira tužilaštvo. Objašnjavao sam da u jednom malom broju “važnih” predmeta za koji je politički vrh policije zainteresovan, policija u suštini ne postupa po nalozima tužilaca, što bi bilo normalno. U tim predmetima policija otkazuje “poslušnost” tužiocu i postupa po nalozima starešina unutar policijskog sistema. Taj problem se može rešiti tako što bi se ustrojila posebna policijska jedinica koja bi bila u sastavu tužilaštva i nad kojom bi tužilac imao potpunu kontrolu.”
Ukazujete na slučajeve političkog uticaja na rad tužilaštva. Odakle dolaze ti politički uticaji?
“Dolaze sa različitih nivoa vlasti i na različite načine. Nekada je politički uticaj lako prepoznati, a nekada nije. Recimo, bilo je slučajeva da političar, zato što je nezadovoljan odlukom tužioca koji je podneo optužni akt protiv njega, vodi osvetničku medijsku kampanju protiv tog tužioca. To traje iz dana u dan i to posredstvom medija nad kojima ima uticaj. Međutim, tužilaštvo se sve češće susreće sa drugim vrstama nedozvoljenog pritisaka. U poslednje vreme veoma česte situacije su da okrivljeni, koristeći društvene mreže, izlažu baražnoj vatri tužioce, njihove porodice, atakuju na njihov privatni život.”
Kada je bio najveći pritisak na pravosuđe, u vreme Demokratske stranke ili Srpske napredne stranke?
“Za moje kolege i mene u Veću najveći pritisak je danas. Poslednjih meseci sam izložen besomučnoj medijskoj kampanji, tako da je za mene ovo trenutak najvećeg ličnog pritiska. Sa druge strane, u reformi pravosuđa sprovedenoj 2009. godine otpuštena je jedna trećina sudija i tužilaca bez ikakvog obrazloženja u postupku koji je Ustavni sud ocenio kao ozbiljno kršenje prava na pravično suđenje. Tako da verujem da bi većina tužilaca i sudija reformu iz 2009. godine označila kao period najintenzivnijeg političkog nasrtaja na pravosuđe. Verujem da bi takav bio i odgovor većine u tužilaštvu i sudovima, kada govorimo o reformi pravosuđa 2009. godine i periodu nakon toga.”
Izvor: Ekspres, autor Marko R. Petrović
