Izmene ustava i zakona probudile tužilaštvo iz kome

Novi Zakon o javnom tužilaštvu primenjuje se nešto više od mesec dana. Većina javnih tužilaca u Srbiji uverena je da su promene bile neophodne, ali, kako kažu, nisu imali iluzija da će javno tužilaštvo odmah nakon izmena Ustava i donošenja zakona postati samostalno i odgovorno.

U razgovoru za „Politiku”, Goran Ilić, javni tužilac Vrhovnog javnog tužilaštva, govori o primeni Zakona o Visokom savetu tužilaštva, ali i o tome da li ovo telo donosi dirigovane odluke.

Vaš stav je da se Aktom o promeni Ustava, koji je prošle godine potvrđen na referendumu, kao i nedavnim usvajanjem Zakona o javnom tužilaštvu, javno tužilaštvo probudilo iz sedmodecenijske normativne kome. Na šta ste tačno mislili kada ste to rekli?

Imao sam u vidu činjenicu da je Javno tužilaštvo Srbije do ustavnih promena iz 2022. bilo organizovano po jednom prevaziđenom i krutom modelu, stvaranom po uzoru na takozvanu sovjetsku prokuraturu. Ništa bitno nije promenjeno u uređenju javnog tužilaštva od prvog posleratnog zakona iz 1946. do prošle godine. Često se u stručnim krugovima moglo čuti da nam jedino nedostaje Višinski, Staljinov vrhovni tužilac, da bi slika o sovjetskom tužilaštvu u Srbiji bila potpuna.

Ustavni amandmani i zakoni o javnom tužilaštvu i o Visokom savetu tužilaštva predstavljaju normativni raskid sa tim sistemom. Pre svega, jer je ukinut monokratski sistem, odnosno sistem vlasti jedne osobe nad celokupnim javnim tužilaštvom. To je sistem sa neprikosnovenim vođstvom republičkog javnog tužioca, kakav je do sada postojao. Istorijski gledano, takav sistem je nastao u periodu totalitarne vlasti u Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata i zato je potpuno neprimeren sadašnjem vremenu. Uvedena je obaveza da starešina u javnom tužilaštvu nepristrasno raspodeljuje predmete, što bismo mogli opisati kao pravo na „prirodnog tužioca” i što bi trebalo da isključi svaku vrstu manipulacije u vezi sa dodelom predmeta. Zatim, protiv svih odluka Visokog saveta tužilaštva predviđena je zaštita. To znači da će svaka odluka, na primer o izboru ili razrešenju, biti preispitivana od strane Ustavnog suda u odgovarajućem postupku. Javni tužilac koji je izložen pritisku ili zlonamernim odlukama starešine imaće mogućnost da podnese različita pravna sredstva kako bi zaštitio svoje profesionalne slobode i integritet. To su samo neke od novina, a ima ih četrdesetak, koje su Ustav i tužilački zakoni uneli u sistem.

Uostalom, može se reći da je i nedavna „pobuna” u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu dokaz da su izmene Ustava i zakona probudile tužilaštvo iz kome. Najava novih zakonskih rešenja koja pružaju bolju zaštitu javnih tužilaca, verujem, doprinela je da se tužiteljke iz tog tužilaštva suprotstave zloupotrebi hijerarhije.

Prošlo je mesec dana od početka primene novih tužilačkih zakona. Kako vam to izgleda u praksi, kao jedinom članu Radne grupe iz javnog tužilaštva za izmene odredbi Ustava o pravosuđu i jednom od članova radne grupe koja je radila na zakonima?

I dalje smatram da su ustavne i zakonske promene, kada je reč o javnom tužilaštvu, bile važan korak u dobrom smeru. To ne znači da sam sva ustavna i zakonska rešenja smatrao dobrim. Zalagao sam se da se još neke preporuke Venecijanske komisije prihvate, pre svega one koje su išle za tim da oslabe uticaj vrhovnog javnog tužioca na članove Saveta. Čini mi se da primena Zakona o Visokom savetu tužilaštva pokazuje da je to glavni problem.

Uprkos uverenju da su promene bile potrebne, nisam imao iluziju da će javno tužilaštvo Srbije odmah nakon izmena Ustava i donošenja tužilačkih zakona postati samostalno i odgovorno. Jasno je bilo da će dosta vremena proći dok se stvari u tužilaštvu suštinski ne promene. Očekivano je bilo da promene idu postepeno, da doprinose stvaranju drugačije pravne kulture u javnom tužilaštvu i da konačan rezultat bude da se ljudi u javnom tužilaštvu ohrabre da rade svoj posao u javnom interesu i bez zebnje.

Prve vesti o radu Visokog saveta tužilaštva govore da nema osnova ni za taj oprezni optimizam. Utisak je da je sve isto kao i pre ustavnih i zakonskih izmena, da se u Visokom savetu tužilaštva odluke donose dirigovano umesto da budu plod debate i sučeljavanja različitih mišljenja. Posebno sam bio iznenađen odlukom Saveta da nastavi započeti proces izbora glavnih javnih tužilaca „potpuno ignorišući nove propise i duh ustavnih promena”, kako je navedeno u saopštenju Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji.

Na osnovu čega zaključujete da se odluke donose dirigovano?

Posredno, ali na osnovu sadržine odluka. Iz sadržine odluka o izboru koje je donosio Visoki savet tužilaštva jasno je da svako ko nije po volji jedne osobe iz javnog tužilaštva nema šanse da bude izabran. Stručnost i osposobljenost kao da uopšte nisu tema.

Znači li to da ste sada pesimista u pogledu implementacije Zakona o Visokom savetu tužilaštva?

Ne bi trebalo izvoditi definitivne zaključke posle mesec dana rada Visokog saveta tužilaštva. Ipak, ako se nešto ne promeni utisak je „džaba smo krečili”.

Da li postoje problemi u implementaciji Zakona o javnom tužilaštvu?

Za ovo kratko vreme od kada je u primeni Zakon o javnom tužilaštvu nisam primetio problem.

Bilo je burno na sednici Visokog saveta tužilaštva na kojoj su birani javni tužioci. Šta se zapravo dogodilo?

Nisam najbolji sagovornik za tok sednice Saveta, jer imam samo posredna saznanja.

Za kraj jedno pitanje koje nije u najtešnjoj vezi sa prilikama u javnom tužilaštvu. Ovih dana iz štampe izlazi vaš Komentar Zakona o javnom tužilaštvu. Zašto smatrate da ga je bilo neophodno napisati?

Opsežnost promena u ustrojstvu javnog tužilaštva zahtevala je da se nova rešenja i instituti podrobnije objasne, što je jedan od razloga zbog koga sam smatrao da bi trebalo napisati Komentar Zakona o javnom tužilaštvu. Osim toga, bez razumevanja pravne prirode, ustrojstva i načina rada nije moguće razumeti ni ulogu javnog tužilaštva u krivičnom postupku. To je drugi razlog zbog koga se javila praktična potreba za komentarom Zakona o javnom tužilaštvu.

Napomenuo bih da njegova priprema i objavljivanje na neki način predstavljaju pionirski poduhvat, jer mi nije poznato da je na prostoru bivše Jugoslavije do sada objavljen sličan.