Drugi krug reforme pravosuđa (posle neuspešnog prvog kruga) nije doveo do osetnih poboljšanja u tom državnom sektoru, ključnom za garantovanje pravde građanima. Nezavisnost sudstva i dalje posrće pod pritiscima, populističkim i institucionalnim.
Primer je pritisak na sudsko veće Apelacionog suda u Kragujevcu da izmeni odluku niže instance, a pošto to veće nije učinilo, njegovi članovi su razmešteni a protiv predsednika veća podneta je disciplinska prijava.
Visoki savet sudstva, nezavisni organ čija je Ustavom utvrđena nadležnost da obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudija i sudova, bio je uzdržan u javnosti u većini zabrinjavajućih slučajeva. Najznačajniji oslonci nezavisnosti i integriteta sudijske i tužilačke funkcije ostaju nacionalna strukovna udruženja sudija i tužilaca – Društvo sudija Srbije i Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije.
Poseban interes Zaštitnika građana za pravosuđe proističe iz činjenice da sudovi (treba da) predstavljaju primarni mehanizam zaštite prava građana i najširi stub institucionalnog sistema za zaštitu prava građana kome pripadaju i Ustavni sud, Zaštitnik građana i drugi para-sudski organi. Otuda bez efikasnog, pravičnog i dostupnog sudstva, Zaštitnik građana nema glavni oslonac u zaštiti građana od kršenja njihovih prava usled nezakonitosti i nepravilnosti u radu organa vlasti. Izvesna, robusna, brza, delotvorna sudska zaštita ljudskih prava je ugaoni kamen sistema zaštite ljudskih prava, koji u Srbiji ne stoji čvrsto, zbog čega se pred druge organe zaštite prava postavljaju zadaci koje oni nisu predviđeni da vrše, niti im to kapaciteti dozvoljavaju.
