Povodom saopštenja Apelacionog suda o „Gnjilanskoj grupi”, od 8. januara. Prošlo je viteško doba kada su ratovi započinjali formalnom objavom. Tada bi jedna država drugoj državi ceremonijalnim tonom saopštavala da se od tada i tada smatraju neprijateljima.
Nagoveštaj novog načina započinjanja ratova je i objava rata Srbiji 1914. Austrougarska je to učinila običnim „otvorenim” telegramom. Nije korišćena uobičajena diplomatska pošta, što je bio vid ponižavanja države na koju se agresija usmeravala. Ratovi novijeg doba uglavnom započinju faktički prvim hicem, prvom bombom, prvom krstarećom raketom. Na faktički način se, takođe, često i završavaju, kako ratovi, tako i oružani sukobi.
Sporazumi o prestanku rata ili oružanog sukoba mogu da budu način njihovog okončanja, ali to nije jedini i isključivi način, a kao i svaki ugovor oni podrazumevaju saglasnost ugovornih strana i odnose se samo na njih, a ne i na bilo koju „treću” stranu. To važi i za Kumanovski sporazum, kojim su se o prestanku oružanog sukoba, sporazumeli KFOR i SRJ. On se ne tiče albanske terorističko-pobunjeničke formacije – tzv. OVK, koja iako defakto svojevrsni „saveznik” NATO-a, nije bila uključena u taj sporazum. Ta formacija se, ni inače, nije nimalo obazirala na prestanak neprijateljstava između SRJ i NATO-a, pa su njeni pripadnici dugo posle Kumanovskog sporazuma činili teške ratne zločine prema srpskom civilnom stanovništvu i zarobljenim vojnicima VJ.
Za neke od tih ratnih zločina optuženo je više bivših pripadnika tzv. OVK, poznatih kao „Gnjilanska grupa”. Ni Prvostepeni, kao ni Apelacioni sud ne prihvataju tezu Tužilaštva za ratne zločine, te svojim presudama utvrđuju da se ne može raditi o ratnim zločinima, jer je oružani sukob okončan Kumanovskim sporazumom. Dakle, svako ubistvo, silovanje i bilo koji drugi zločin pripadnika OVK nakon tog „ključnog datuma”, nije ratni zločin, već neko drugo „klasično” krivično delo. Nedavno je, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti republičkog javnog tužioca, Vrhovni kasacioni sud utvrdio da su i Prvostepeni i Apelacioni sud pogrešili, te da oružani sukob nije prestao „vojno-tehničkim sporazumom” zaključenim u Kumanovu.
Ljudski je grešiti. Dešava se i da sudovi pogreše. Nekada njihove greške postanu i sadržaj pravnosnažnih presuda, koje se tada više ne mogu menjati, kada su greške učinjene u korist okrivljenih. To važi i za „Gnjilansku grupu”, ali konstatovanje greške ima veliki značaj, kako za sudsku praksu, tako i za red i stabilnost u pravnom sistemu. Podrazumeva se da Vrhovni kasacioni sud, kao najviši sud u Republici, ima „poslednju reč”. Iako to nije formalno zabranjeno, veoma je neobično da niži sudovi, neposredno ili indirektno objašnjavaju javnosti svoje „stavove” i time u istoj toj javnosti donekle dezavuišu stav Vrhovnog kasacionog suda.
Reagujući jednim svojim saopštenjem na tekst nedavno objavljen u „Politici”, Apelacioni sud u Beogradu objašnjava da je on, makar delimično, ipak u pravu. Tvrdi se da uopšte nije od presudnog značaja kada je prestao oružani sukob, jer u konkretnom slučaju jednostavno nije bilo dovoljno dokaza da se optuženi osude za bilo koji zločin. Naravno, s obzirom da novi Zakonik o krivičnom postupku ukida načelo istine, krivicu snosi Tužilaštvo za ratne zločine jer svoju optužbu nije dokazalo. U ovom saopštenju postoje ozbiljne kontradikcije. Ako pitanje momenta prestanka oružanog sukoba nije od velikog značaja, zašto su se onda time uopšte i bavili Prvostepeni i Apelacioni sud? Zašto im je bilo bitno da formalno konstatuju da se ne radi o ratnim zločinima, jer oružanog sukoba više nije bilo?
Iz saopštenja Apelacionog suda u Beogradu proizlazi i da su se, kako republički javni tužilac, koji je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti, tako i Vrhovni kasacioni sud, koji je taj zahtev usvojio, u stvari, bavili sasvim trivijalnim pitanjem. To nije istina. U pravu je novinarka „Politike” kada tvrdi da je usvajanje zahteva za zaštitu zakonitosti pravda za žrtve. „Kakva takva”, ali ipak pravda. Žrtvama nije svejedno da li su činjeni ratni zločini ili „obična” ubistva, silovanja itd. Kada se konstatuje da su izvršeni ratni zločini, to onda znači da postoje i njihovi učinioci i njihove žrtve, čak i kada nema dokaza da su ih učinili baš konkretni optuženi. Neko ih je svakako učinio, a ratni zločini za razliku od drugih, pa i najtežih „klasičnih” krivičnih dela, nikada ne zastarevaju.
Profesor Pravnog fakulteta BU, predsednik Udruženja pravnika Srbije
Milan Škulić
(Izvor: Politika)
