Tema koja se ovih dana često pokreće u medijima jeste kako na vreme prepoznati polno uznemiravanje ili proganjanje, kakve kazne u Srbiji su zaprećene za ova dela i kako se na sudu dokazuje da li je bilo pristanka, ili je kontakt ostvaren na silu.
Kada jedna osoba ne prihvata “ne” kao odgovor i insistira na komunikaciji, udvaranju ili čak fizičkom zbližavanju, to je suština dva krivična dela koja su u Srbiji definisana kao proganjanje i polno uznemiravanje, kažu za MONDO iz Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije.
Prema rečima Nikole Pantelića, člana ovog Udruženja, potrebno je da se svaki ovakav slučaj sagleda pojedinačno, sam za sebe, a ne da se svi slučajevi generalizuju.
“Ko verbano ili fizički povredi dostojanstvo nekog lica kroz polno uznemiravanje ili proganjanje, kazne su od tri meseca do tri godine zatvora kada su u pitanju maloletnici, ili do šest meseci zatvora ili novčana kazna kada su u pitanju punoletne osobe. Kod nas još uvek nema velikog broja optužbi u ovim slučajevima. Veliki broj osoba to još uvek ne prijavljuje, jer smatra da je jednostavnije da to reše na svoj način ili zbog sramote prećuti, ali se nadamo da će se to u budućnosti promeniti”, kaže Nikola Pantelić.
Polno uzmemiravanje je osetljivo pitanje kojim se štiti polna sloboda i tek pre nekoliko godina je uvedeno u naš pravni sistem. To je svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje predstavlja povredu dostojanstva u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje.
Prema rečima našeg sagovornika, polno dostojanstvo predstavlja relativnu kategoriju i često se postavlja pitanje kako će se u praksi razlikovati moralno od seksualno nemoralnog ponašanja.
“Udvaranje je interakcija, što znači da tu učestvuje dvoje ljudi. To je prirodna kategorija i svima je jasno šta je udvaranje, a šta nedolično ponašanje. Uznemiravanje je svaka tendencija da se približite nekome ko je to odbio. U tom smislu oštećeni bi svojim stavom trebao jasno da stavi do znanja licu koje ga uznemirava, da mu njegovo ponašanje smeta, pa ukoliko se uznemiravanje i pored toga nastavi, biće ostvareno ovo krivično delo”, kaže Nikola Pantelić.
U suštini, važnije od toga šta je neko uradio jeste da li je imao pristanak druge osobe. To u praksi znači da bi polno uznemiravanje moglo da bude verbano, kao što je dobacivanje na ulici, i to bi bilo kažnjeno, iako kazne za to delo nisu drakonske. Dok s druge strane, ako neko nehotice i nenamerno dodirne drugu osobu i ako se utvrdi da je zaista tako, to se neće računati u polno uznemiravanje, kaže član Udruženja javni tužilaca.
“Bitan je umišljaj, a on se utvrđuje dokazima, izjavama, svedocima, eventualno ranije ostvarenom komunikacijom. Važna odlika je i da je to radnja koja se može desiti samo jednom. Ako se jedna strana ne oseća prijatno, to je stavila do znanja i nije dala svoj pristanak, a druga strana to ne prihvati, govorimo o polnom uznemiravanju. “, kaže Nikola Pantelić.
Za razliku od polnog uznemiravanja, krivično delo proganjanja ne mora da ima bilo kakvu emotivnu ili seksualnu konotaciju. To se dešava kada neko neovlašćeno prati ili preduzima druge radnje u cilju fizičkog približavanja drugoj osobi protivno njegovoj volji.
“Ko protivno volji druge osobe nastoji da sa njom uspostavi kontakt tako što je sačekuje ispred zgrade, na poslu, ostavlja poklone, ispisuje grafite i plakate, preko trećeg lica pokušava da kontaktira prijatelja, kolege, rodbinu oštećenog, šalje razne vrsta poruka, mejlova, ta osoba vrši krivično delo proganjanja”, kaže Nikola Pantelić.
PROGANJANJE PREKO DRUŠTVENIH MREŽA
Zbog karakteristika društvenih mreža i današnjeg načina života, možemo očekivati da će se ovo delo često prijavljivati, kaže naš sagovornik.
“Nije stvar u broju poslatih poruka, koliko o tome da se nekome jasno stavilo do znanja da komunikacija ne treba da se nastavi, a da je taj neko insistirao. Potrebno je dokazati da je cilj bio fizičko približavanje toj osobi, kao što je recimo traženje njene adrese od zajedničkih prijatelja na mreži, informisanje o njenom radnom mestu, životnim navikama. To podrazumeva takođe insistiranje na komunikaciji. Ali, praćenje određene osobe na društvenim mrežama se ne podvodi pod izvršenje ovog krivičnog dela, recimo slanjem određenih zahteva za prijateljstvo na različitim profilima.
ŠTA KADA SE TVRDI DA NIJE BILO ODBIJANJA I OTPORA?
Jedna strana, u praksi najčešće muška, može da posegne za samoodbranom i tvrdi da je pristanka za kontakt bilo i da nije bilo otpora. Postupak zavisi od toga koje krivično delo je u pitanju, ali kada je u pitanju fizički ili verbalni napad, to nije komplikovano utvrditi kao što možda na prvi pogled izgleda.
“Sudski veštak procenjuje da li žrtva usled straha nije mogla da pruži otpor, što se nikako ne sme tumačiti kao prostanak. Jasno je da su u tim slučajevima upotrebljeni vidovi sile i ne može se govoriti o pristanku. Naročito kod maloletnika čiji je mentalno sklop takav da zbog neiskustva, položaja u društvu i slično ne mogu adekvatno da reaguju”, kaže Nikola Pantelić.
Problem nastaje kada se cela ova priča generalizuje, ali nije svaki slučaj isti. Zbog toga je potrebno da svaki slučaj polnog uznemiravanja ili proganjanja posmatramo odvojeno, sam za sebe.
“Kod proganjanja okrivljeni, usled iskrivljene percepcije, može da na određeni način bude u zabludi, odnosno može da pomisli da je odbijanje druge strane ‘deo igre’. Subjektivni kriterijum, koji bi isključivo zavisio od toga kako određeno seksualno ponašanje doživljava žrtva uznemiravanja, mogao bi da se lako zloupotrebi. Zamislimo da dama, koja po zakonu takođe može da bude izvršilac krivičnog dela, noseći nešto kroz hodnik u prolazu dodirne nekog muškarca, koji to shvati kao polno uznemiravanje. Kako bi se izbegle zloupotrebe potrebno je imati na umu da polno uznemiravanje znači da se prilikom analiziranja bića krivičnog dela mora sagledati šira slika i pređašnji odnos, pod pretpostavkom da je postojao okrivljenog i oštećenog”, zaključuje naš sagovornik.
BROJEVI ZA ŽRTVE NASILJA
Ako trpite nasilje ili znate nekog ko je žrtva pozovite SOS telefon 0800 – 35 00 36. Ukoliko ste žrtva seksualnog zlostavljanja ili znate nekog ko jeste, javite se na SOS telefon Autonomnog ženskog centra 0800-100-007.
Izvor: Mondo, autorka: Aleksandra Vasić
