Bezbednosno-informativna agencija, Vojnobezbednosna i Vojnoobaveštajna agencija mogu da prisluškuju i organizuju tajno praćenje, istina pod drugim uslovima i po drugačijem postupku od praćenja i prisluškivanja koje se vrši u krivičnom postupku. Da bi se primenjivale posebne mere iz zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji, potrebni su obrazložen predlog direktora agencije i odobrenje predsednika Višeg suda u Beogradu. Vojne službe takođe mogu da primenjuju posebne mere prisluškivanja i tajnog praćenja, predlog za primenu mera daje direktor službe, ali primenu mera odobrava predsednik Vrhovnog kasacionog suda.
Poznato je da tužioci imaju jasno definisanu ulogu u zakonskom okviru u kojem se odvija proces prisluškivanja. I tu ne bi trebalo da bude mnogo tajni ili dilema. Budući da u Srbiji malo toga funkcioniše onako kako je predviđeno zakonom, neretko se spekulisalo kakva je zapravo uloga tužilaca koji zajedno sa sudijom za prethodni postupak – nekadašnjim istražnim sudijom – treba da ubede sud da su u specifičnim uslovima, osim klasičnih predistražnih radnji, neophodan je i tajni nadzor komunikacija.
Goran Ilić, zamenik Republičkog javnog tužioca, svojevremeno i poverenik za samostalnost javnog tužilaštva (dužnost koju je obavljao tri godine), poznat u javnosti kao jedan od retkih ljudi u pravosudnom sistemu koji otvoreno govori o stanju u pravosuđu, upozorava da postoji jedan segment o kome se manje govori ali koji nije ništa manje važan kada je reč o ovoj temi.
“VREME“: Kakva je, zakonski gledano, uloga Tužilaštva kada su u pitanju mere praćenja i prisluškivanja?
GORAN ILIĆ: Tajni nadzor komunikacije, odnosno takozvano prisluškivanje ili tajno praćenje i snimanje, određuje se na obrazloženi predlog javnog tužioca. Cilj predloga javnog tužioca je da stvori uverenje kod suda da su ispunjeni zakonom propisani uslovi za određivanje dokazne radnje. Dakle, bez formalnog predloga javnog tužioca, prema našem Zakoniku o krivičnom postupku, nema tajnog nadzora komunikacija (prisluškivanja), ni tajnog praćenja i snimanja.
Da li je moguće prisluškivanje i tajno praćenje po drugim propisima?
Da razjasnimo, po Zakoniku o krivičnom postupku primenjuju se tajni nadzor komunikacije, koji se uobičajeno naziva prisluškivanje i tajno praćenje i snimanje kao posebne dokazne radnje. Te radnje ili mere, kako se često govori, primenjuju se prema osobi za koju postoji sumnja da priprema ili je izvršila krivično delo. Treba reći i to da se prisluškivanje i tajno praćenje ne mogu odrediti za sva, već samo za pojedina teža i krivična dela organizovanog kriminala.
Međutim, osim mogućnosti da se mere primenjuju po Zakoniku o krivičnom postupku, postoje i sasvim slične mere po Zakonu o Bezbednosno-informativnoj agenciji i zakonskim propisima koji uređuju rad Vojnobezbednosne (VBA) i Vojnoobaveštajne agencije (VBO).
Da li to znači da BIA i tajne vojne službe mogu da prisluškuju i prate građane?
Tako je, to znači da BIA i tajne vojne službe mogu da prisluškuju i organizuju tajno praćenje, istina pod drugim uslovima i po drugačijem postupku od praćenja i prisluškivanja koje se vrši u krivičnom postupku. Da bi se primenjivale posebne mere iz Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji, potreban je obrazložen predlog direktora Agencije i odobrenje predsednika Višeg suda u Beogradu. Vojne službe takođe mogu da primenjuju posebne mere prisluškivanja i tajnog praćenja, predlog za primenu mera daje direktor službe, ali primenu mera odobrava predsednik Vrhovnog kasacionog suda.
Da podsetim, odluka da se promeni Zakon o BIA i predsedniku Višeg suda u Beogradu poveri da određuje posebne mere po predlogu direktora BIA izazvala je brojne kontroverze u javnosti. Dobar deo javnosti promenu Zakona je dovodio u vezu sa činjenicom da je na čelo Višeg suda u Beogradu došao novi predsednik i da se njemu kao proverenom poverava to “osetljivo” ovlašćenje.
Mislite na Aleksandra Stepanovića?
Već sam objasnio da je deo stručne javnosti izmene Zakona o BIA i prenošenje u nadležnost predsednika Višeg suda u Beogradu da odlučuje o posebnim merama bezbednosnih agencija dovodio u vezu sa izborom Aleksandra Stepanovića za predsednika Višeg suda. Nisam čuo nijedno uverljivo objašnjenje koje bi ukazivalo na to da je promena Zakona izvršena iz nekog drugog, recimo principijelnog ili praktičnog razloga. Uostalom, od ko zna kada takve mere je odobravao predsednik Vrhovnog kasacionog suda; predsednik Vrhovnog kasacionog suda to radi i dalje za vojne službe, tako da ne mogu da sagledam logičan razlog za promenu Zakona osim onog na koji je ukazivao deo stručne javnosti.
Stepanović je i danas predsednik Višeg suda u Beogradu. Nedavno je, prilično neočekivano, oštro kritikovao rad Tužilaštva i Zage Dolovac, Republičke javne tužiteljke?
Skorašnje stavove Stepanovića o pravosuđu i tužilaštvu ne dovodim u pitanje.
Da li se novinari prisluškuju? Kakav može biti zakonski osnov za primenu tih mera prema novinarima?
Novinari se prisluškuju pod uslovima pod kojima i drugi građani. Nije mi poznato da se novinari nezakonito prisluškuju. S obzirom na to da je uloga javnog tužioca manje-više formalna, čak i da postoji nezakonita primena mera prema novinarima, sumnjam da bi bilo ko iz tužilaštva to mogao da zna.
Bili ste poverenik za samostalnost javnog tužilaštva tri godine. Da li su vam javni tužioci kao povereniku prijavljivali pritisak, zbog toga što su, merama prisluškivanja ili tajnog snimanja i praćenja, došli do nekih saznanja? Recimo, da je neko važan iz policije ili nekog drugog organa “uleteo” u mere?
Da, bio je jedan takav slučaj.
O kom slučaju se radi?
Nemam ovlašćenja da govorim o tome.
Koliko je tužilac autonoman u donošenju odluke?
Javno tužilaštvo je samostalan državni organ, kaže Ustav. Ali kada zavirite u Ustavom i zakonima uređene odnose unutar tužilaštva, videćete da od proklamovane samostalnosti ne ostaje mnogo. Štaviše, ustavne i zakonske odredbe idu za tim da osiguraju uticaj na tužilaštvo. Evo, na primer, javni tužioci, starešine u jednom strogo centralizovanom sistemu, javnom tužilaštvu, biraju se u političkim organima. Dakle, jedna linija uticaja na javno tužilaštvo je način izbora. Druga linija uticaja je nadređenost ili hijerarhija u tužilaštvu. Unutar tužilaštva postoji sistem nadređenosti kakav ne postoji ni u jednom drugom državnom organu. Svi javni tužioci i zamenici su potpuno potčinjeni Republičkom javnom tužiocu i neposrednom višem javnom tužiocu. Kada tome dodate da se, po mom uverenju, na poziciju Republičkog javnog tužioca nepogrešivo biraju provereni i podobni, onda od samostalnosti ili autonomije ne ostaje skoro ništa. Mada sam rekao da se na poziciju Republičkog tužioca biraju podobni, moram da kažem da je bilo izuzetaka, to je svakako Siniša Simić, koji je bio Republički javni tužilac u jednom kratkom periodu i koji zbog toga što je pružao otpor političkoj vlasti nije ostao dugo na toj funkciji.
Ako se za javno tužilaštvo generalno ne može reći da je samostalno, samim tim nije samostalno ni kada se primenjuju mere poput “prisluškivanja” i tajnog praćenja i snimanja.
Siniša Simić je smenjen nakon hapšenja Milana Sarajlića, njegovog prvog zamenika, koji je sumnjičen da je sarađivao sa Zemunskim klanom. Simiću se zamerala “komandna odgovornost“.
Pravi razlog sam naveo. Trebalo je otkloniti sistemsku grešku načinjenu izborom na funkciju Republičkog javnog tužioca čoveka koji je imao stav.
Da li hoćete da kažete da slučaj Siniše Simića govori u prilog tezi da je dužina ostanka na funkciji republičkog javnog tužioca u obrnutoj proporciji sa spremnošću da se brani integritet profesije?
Moj utisak je da je tako.
Vratimo se na prisluškivanje. Da li tužilac dobija kompletan transkript razgovora lica koje se prisluškuje ili se pre toga vrši selekcija šta će se vama dostaviti, i ko to radi?
Iako je dužnost policije da javnom tužiocu dostavi kompletan transkript razgovora, treba reći da postoji mogućnost da se pojedini delovi komunikacije sa osobom prema kojoj se primenjuje mera prisluškivanja “izbrišu”. Jedan moj prijatelj iz policije koji je radio na merama prisluškivanja kaže da se to događalo i da je to predstavljano kao postojanje tehničkih smetnji, zbog kojih se pojedini delovi razgovora ne čuju.
Iz vašeg odgovora proizlazi da i delovi policije koji su nadležni za primenu mera ili posebnih dokaznih radnji, kako vi kažete, nemaju potpunu kontrolu nad procesom prisluškivanja?
Da. Ključnu ulogu, po onome što je meni poznato, ima BIA, budući da je glavni server kod njih i da svi prisluškivani razgovori moraju ići preko njih.
Da objasnim: pošto sudija donese naredbu za prisluškivanje po Zakonu o krivičnom postupku, odgovarajuća policijska služba dostavlja propratni akt BIA, koja priključuje telefon. Pripadnici BIA, ako su zainteresovani, u zavisnosti od lica koja su na merama, mogu da preslušaju razgovore i da ih koriste za svoje potrebe ili da određene delove razgovora učine nedostupnim policiji i samim tim javnom tužilaštvu.
Moram da kažem da ova moja saznanja o načinu na koji se sprovodi prisluškivanje potiču od pre nekoliko godina, međutim nemam informacija da se nešto u tom smislu promenilo.
Šta mislite o mogućnosti da policija može samostalno da vrši “prisluškivanje“?
Po mom mišljenju, to je dobro rešenje. Negde otprilike 2005. godine je na inicijativu EU i nekih međunarodnih organizacija bio postignut dogovor da se MUP izdvoji iz tog sistema i da se nekim organizacionim jedinicama u MUP-u omogući da samostalno primenjuju posebne mere. Čak je bilo i opredeljeno pet miliona evra za taj projekat. Tadašnji političari koji su bili zaduženi za resor bezbednosti to su sprečili da bi zadržali monopol u toj vrlo značajnoj i osetljivoj oblasti.
Nije pomoglo ni to što se u Sloveniji u to vreme pojavio problem, jer tamošnji sud nije prihvatio mere koje je sprovodila bezbednosna agencija, sa obrazloženjem da bezbednosna agencija može da ima kontrolu nad merama samo za poslove iz njene nadležnosti kao što su terorizam ili špijunaža. Takva odluka je doneta u predmetu za koji se delom sudilo u Srbiji, tako da je ta odluka mogla da se odrazi i na tok suđenja u Srbiji. Niko, ni tim povodom, nije pomišljao da se bilo šta promeni.
Dakle, onda, a verujem i sada, važnije je bilo održavanje monopola nad svim tokovima prisluškivanja, jer monopol pruža široke mogućnosti za upotrebu prisluškivanih razgovora u dnevnopolitičke i tabloidne svrhe, nezavisno od bilo kog drugog pravnog razloga.
Da li javni tužilac može da ukloni delove transkripata i da tako zaštiti nekog ko je uticajan ili politički važan?
To bi bilo praktično neizvodljivo. Možda bi zaštita “uticajnih” bila moguća na jedan drugačiji način. Prisluškivani razgovori mogu da se koriste samo šest meseci. Ako javni tužilac u tom roku od šest meseci ne pokrene krivični postupak, sadržina prisluškivanih razgovora se ne može koristiti kao dokaz. Otezanjem sa pokretanjem postupka javni tužilac može da eliminiše dokaze u vidu prisluškivanih razgovora protiv nekog lica i da ga tako zaštiti. Ali sve što sam rekao je samo na nivou pretpostavke.
Šta bi po još trebalo popraviti u zakonskom okviru kada su u pitanju prisluškivanje i tajno praćenje i snimanje?
Trebalo bi izmeniti dosta toga. Navešću primer jednog lošeg zakonskog rešenja koje bi svakako trebalo promeniti. Kada javni tužilac odluči da ne koristi materijal prikupljen prisluškivanjem ili tajnim praćenjem i snimanjem ili u roku od šest meseci ne pokrene krivični postupak, on o tome obaveštava sudiju za prethodni postupak, koji zatim donosi rešenje da se sav materijal koji je nastao prisluškivanjem ili praćenjem i snimanjem uništi. Prema slovu zakona, sudija za prethodni postupak “može” lice prema kome su mere i radnje primenjivane da obavesti da je bilo prisluškivano odnosno pod nadzorom. To zakonsko “može”, u praksi se pretvorilo u neobaveštavanje osoba da je vršen nadzor njihovih komunikacija ili da su tajno praćena i snimana i da primena tih mera nije dovela do krivičnog postupka. Ovo rešenje je loše iz najmanje tri razloga. Praksa neobaveštavanja stvorila je prostor za prigovaranja da se mere učestalo i neopravdano određuju i primenjuju, jer su do javnosti posredno dopirala saznanja o broju prisluškivanih i praćenih.
Osim toga, odsustvo spoljne kontrole opravdanosti primene ovih mera, makar i kroz obaveštavanje onih prema kojima te mere korišćene, a nisu dale rezultate, prirodno bi dovelo do toga da se mere olako ne predlažu i određuju. Siguran sam da bi javni tužioci bili oprezniji u predlaganju, a sudije u određivanju prisluškivanja i praćenja, kada bi znali da će o svim slučajevima neuspešnog primenjivanja tih mera morati da obaveste one prema kojima su ih primenjivali.
Na kraju, ukoliko bi sudija bio dužan da obavesti lice prema kome je primenjeno prisluškivanje i nije pokrenut postupak, to bi otežalo naknadno curenje informacija iz prisluškivanih razgovora u medijima iz privatnog života prisluškivane osobe. Svi smo svedoci da se to inače dešava.
Da li u nekoj zemlji postoji obaveza obaveštavanja o tome da su primenjivane te mere?
Zakon o krivičnom postupku SR Nemačke, recimo, obavezuje na obaveštavanje osobe protiv koje je mera sprovođena, kao i na obaveštavanje drugih učesnika u komunikaciji koja je bila nadzirana. U Zakonu SR Nemačke postavljaju se i druga ograničenja za određivanje i primenu mere nadzora komunikacija, a tiču se zašite privatne sfere, koje bi, takođe, trebalo imati u vidu prilikom izmena našeg Zakonika o krivičnom postupku.
Izvor: VREME, autor: Vukašin Obradović
