Tužioci su se najviše opirali promenama, a utisak je da su oni koji su u samom vrhu javnog tužilaštva pokazali najveće nezadovoljstvo i da im se ne dopada proces razvlašćivanja.
Radna grupa Ministarstva pravde završila je radne verzije Zakona o javnom tužilaštvu i Zakona o Visokom savetu tužilaštva. Novi zakoni, kako za „Politiku” kaže Lidija Komlen Nikolić, predsednica Predsedništva Udruženja tužilaca i zamenika tužilaca i zamenik apelacionog tužioca u Beogradu, omogućavaju javnim tužiocima, na svim nivoima, više slobode u odlučivanju i vođenju postupaka, ali i više odgovornosti. U razgovoru za naš list, ona govori o predlozima struke koji su ušli u zakone i ključnim zakonskim promenama koje nisu kozmetičke već suštinske.
O kojim promenama govorimo?
Ukinuto je dosadašnje monokratsko uređenje, gde postoji samo jedan javni tužilac u Srbiji, a to je republički i gde ste pritiskom na to jedno dugme mogli da utičete na politiku krivičnog gonjenja. Funkciju javnog tužioca sada obavljaju vrhovni javni tužilac, glavni javni tužioci i javni tužioci. Novi zakoni omogućavaju javnim tužiocima, na svim nivoima, više slobode u odlučivanju i vođenju postupaka, ali i više odgovornosti. Sprovodi se u praksi ono što je najavljeno usvajanjem ustavnih amandmana u oblasti pravosuđa, početkom ove godine.
Udruženje je učestvovalo u radnoj grupi koja je izradila radne verzije zakona, a koju je formiralo Ministarstvo pravde. Ponosni smo na činjenicu da su se rešenja za koja se zalažemo duže od dve decenije, našla u radnim verzijama oba zakona. Ostala su, prema našem mišljenju, još rešenja koja treba unapređivati. Trenutno radne verzije tužilačkih zakona čekaju mišljenje Venecijanske komisije. Nakon dobijanja mišljenja biće organizovane javne rasprave.
Šta je prošlo, a šta ne od predloga koje je dala radna grupa?
Pođimo od toga da je pojam hijerarhije sada prvi put preciziran u Zakonu o javnom tužilaštvu. Da se razumemo, hijerarhija nije ukinuta, niti to može da bude slučaj. Ne postoji javno tužilaštvo u svetu u kojem ne postoji hijerarhija. Ali, ona je ublažena proširenjem nadležnosti Visokog saveta tužilaštva (VST). Predsednik Visokog saveta više nije vrhovni javni tužilac odnosno sadašnji republički javni tužilac. Predviđena je budžetska autonomija Visokog saveta koja će biti po ugledu na Ustavni sud.
Za nas je, ipak, veliko iznenađenje bilo to da nije prihvaćen naš predlog koji se odnosi na biračko pravo javnih tužilaca prilikom izbora svojih članova u VST. Naš predlog bio je da se glasanje obavlja po principu „svi za sve”. Zakon predviđa da nosilac javnotužilačke funkcije glasa samo za kandidata iz vrste, odnosno iz stepena javnog tužilaštva u kome vrši svoju funkciju. S obzirom na to da je broj nosilaca javnotužilačke funkcije različit na različitim nivoima javnog tužilaštva, suštinski je narušena jednakost biračkog prava i posledica je da glas tužioca zavisi od toga na kojoj poziciji se nalazi u javnotužilačkom sistemu.
U Vrhovnom javnom tužilaštvu ima 12 do 15 glasača koji biraju jednog kandidata, dok u osnovnim javnim tužilaštvima ima nekoliko stotina glasača, koji biraju dva kandidata. To znači da glas javnog tužioca, u Vrhovnom javnom tužilaštvu, višestruko više vredi od glasa javnog tužioca u osnovnom javnom tužilaštvu. Ukoliko sami javni tužioci nemaju zagarantovanu jednakost biračkog prava kako može da se očekuje od javnog tužilaštva da uspešno štiti biračko pravo običnih građana.
Na čiji otpor ste nailazi prilikom izrade nacrta ova dva zakona?
Najveći otpor imali smo upravo od predstavnika koji dolaze iz javnotužilačke organizacije što je bilo iznenađujuće i to posebno nakon objavljivanja radnih verzija zakona. Utisak je da su javni tužioci koji se nalaze u samom vrhu javnog tužilaštva, najviše nezadovoljni, odnosno da im se ne dopada proces razvlašćivanja i podele odgovornosti.
Šta za građane znači to što se u novim zakonima znatno menjaju dužnosti sadašnjeg republičkog, a novim zakonom vrhovnog javnog tužioca?
Pojedina rešenja direktno zadiru u dužnosti republičkog javnog tužioca, koji će se nakon stupanja na snagu zakona nazivati vrhovni javni tužilac. Ako zanemarimo jezičku promenu, najveća novost je činjenica da vrhovni tužilac može imati samo jedan mandat, što po dosadašnjem rešenju nije bio slučaj. Moja pretpostavka je da će to da utiče na atmosferu u javnotužilačkoj organizaciji. Ujedno, upućuje se poruka i budućim vrhovnim javnim tužiocima. Moram da podsetim da je Ustavnim zakonom predviđeno da će sadašnji republički javni tužilac nastaviti da obavlja funkcije kao vrhovni javni tužilac do isteka mandata, što stvara utisak odložene reforme u javnotužilačkoj organizaciji. Sva statusna pitanja su iz nadležnosti vrhovnog javnog tužioca prebačena na Visoki savet tužilaštva. Dva najbitnija statusna ovlašćenja, upućivanje zamenika javnih tužilaca i postavljanje vršioca funkcija javnih tužilaca, koji su u praksi predstavljali mehanizam nagrađivanja i kažnjavanja javnih tužilaca, sada su u nadležnosti tužilačkog saveta. To su samo neka od rešenja koja su izazvala nezadovoljstvo u samom vrhu javnotužilačke organizacije, a uputila su snažnu poruku kolegama da njihove karijere neće zavisiti od diskrecione ocene republičkog javnog tužioca. Zakon svim nosiocima javnotužilačke funkcije daje veću procesnu i ličnu autonomiju. Međutim, da li će kolege pruženu zakonsku mogućnost iskoristiti, to zavisi od njih samih.
Novi sastav VST
Pored proširenih nadležnosti Visokog saveta tužilaštva treba pomenuti i njegov promenjen sastav, što je naravno proisteklo iz izmene Ustava. Ministar pravde ostao je član tužilačkog saveta, ali u ograničenom kapacitetu. Primer za to je, da u postupku utvrđivanja disciplinske odgovornosti ministar pravde ne učestvuje. O prigovoru na obavezno uputstvo odlučuju samo izborni članovi Visokog saveta tužilaštva.
Izvor: Politika
