Krivičnopravni aspekti eksploatacije rečnih nanosa iz korita vodotoka

Zdrava životna sredina predstavlja jedno od osnovnih ljudskih prava koje je kao takvo određeno i Ustavom Republike Srbije i to odredbom člana 74, koji propisuje da svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno obaveštavanje o njenom stanju.^[1] U vezi sa time, ukoliko bismo prirodne resurse posmatrali pojedinačno i izdvojeno, verovatno bi najznačajnije mesto u tom pogledu mogla imati zaštita vode, reka i živog sveta u njima. Ovo pre svega zbog toga što ona kao resurs nije samo prirodno dobro već i osnovni preduslov opstanka zajednice. Iz tih razloga, ozbiljno ugrožavanje ili oštećenje vodnih resursa može poprimiti takav stepen društvene opasnosti koji opravdava primenu krivičnopravnih mehanizama zaštite, ali pre svega zahteva pravovremeno i koordinisano postupanje svih nadležnih organa. Pored navedenog, zaštita vode i reka danas prevazilazi okvire klasične ekološke teme i postavlja pitanje pravne sigurnosti, javnog zdravlja, ali i održivog razvoja.

Međutim, uprkos značaju koji ova oblast ima, trenutno kod organa koji se bave njenom zaštitom nije na zasluženom mestu prioriteta, gde bi trebalo da bude. Do ovog zaključka došao sam, između ostalog i kroz neposredno postupanje u predmetima, nakon prijava da se vrši nelegalna eksploatacija rečnih nanosa iz korita reka, kada sam počeo da radim na ovim predmetima u svojstvu javnog tužioca i uporedo sa tim da istražujem sudsku praksu iz ove oblasti. Tada sam uočio da je praksa kod ovih krivičnih dela prilično oskudna, što nam u velikoj meri govori na kom nivou je svest svih nas kada je u pitanju ekologija, jer sudska praksa u ovim slučajevima ne odražava samo primenu zakona već i vrednosni stav društva prema zaštiti životne sredine.

Pre svega, smatram da krivičnopravna zaštita životne sredine predstavlja krajnje sredstvo pravne zaštite, kao i da njena primena nije uslovljena prethodnim neuspehom upravnih ili inspekcijskih mehanizama koji bi trebalo da prethode ovim postupcima. Naprotiv, kada su ispunjena zakonska obeležja krivičnog dela, krivičnopravna reakcija mora biti nezavisna i pravovremena. U takvoj situaciji (kada postoji eksploatacija šljunka iz korita za koju nije izdata odgovarajuća dozvola ili postoji dozvola ali uz nedozvoljene štetne posledice) iste radnje, pod uslovom da su ispunjeni i ostali zakonski uslovi, mogu ostvariti obeležja, pre svega, dva različita krivična dela.

Oštećenje životne sredine iz člana 264. stav 1. Krivičnog zakonika

Odredbom člana 264. stav 1. KZ određeno je da delo čini ko kršeći propise, iskorišćavanjem prirodnih bogatstava, izgradnjom objekata, izvođenjem kakvih radova ili na drugi način izazove oštećenje životne sredine u većoj meri ili na širem prostoru, a kao kazna predviđena je kazna zatvora do 3 godine. Stavom 2. predviđena je odgovornost za nehatno postupanje kod istog i novčana kazna ili kazna zatvora do jedne godine, a stavom 3. mogućnost da u slučaju izricanja uslovne obaveze sud obaveže učinioca da preduzme mere u cilju otklanjanja štetnih posledica.^[2]

Primetno je da je u pitanju krivično delo blanketnog karaktera, te da je potrebno imati u vidu i neku odredbu iz Zakona o vodama. Po meni, sa navedenim radnjama kompatibilne su odredbe koje se odnose na vađenje rečnih nanosa, i to iz čl. 88a i 89. Zakona o vodama, kojim je propisano (odredbom člana 89) da se pravo na vađenje rečnih nanosa stiče vodnom saglasnošću ili koncesijom uz ispunjenje određenih uslova.^[3]

Radnja izvršenja je propisana alternativno kroz više različitih oblika postupanja, što omogućava da se pod zakonski opis, u zavisnosti od konkretnih okolnosti slučaja, podvedu različite radnje kojima se protivpravno zadire u životnu sredinu, pa tako i pod opis koji govori o iskorišćenju prirodnih bogatstava,^[4] ili najšire određeni – „na drugi način“.

Ono što je neophodno za postojanje krivičnog dela i što će ga razlikovati od prekršaja opisanog blanketnom normom jeste neophodnost postojanja posledice, i to oštećenja životne sredine u većoj meri ili na širem prostoru, pri čemu je posledica određena alternativno. Šta će se smatrati većom merom ili širim prostorom standard je koji će sud morati da utvrđuje u svakom konkretnom slučaju. U tom smislu, od značaja za prostornu odrednicu je odluka suda^[5] u kojoj sud konstatuje da je nastupila zabranjena posledica jer je došlo do poremećaja prirodnog toka podzemnih voda na teritoriji grada Zaječara.

Ukoliko, pak, ne bi postojalo ugrožavanje ovih zaštitnih objekata, mogao bi postojati prekršaj iz čl. 212. st. 1. tač. 22a Zakona o vodama, odnosno ako se vrši vađenje rečnih nanosa suprotno izdatoj vodnoj saglasnosti ili bez vodne saglasnosti iz člana 119 (član 117. stav 1. tač. 24 – vodni uslovi).

Oštećenja pri eksploataciji rečnih nanosa iz člana 210. Zakona o vodama

Odredbom člana 210. stav 1. Zakona o vodama^[6] propisano je da će se onaj ko eksploatacijom rečnog nanosa iz korita vodotoka^[7] ošteti korito^[8], obale^[9] i regulacione objekte^[10] kazniti za krivično delo zatvorom od šest meseci do 5 godina, a stavom dva istog člana propisano je da će se učiniocu ovog dela, pored kazne, oduzeti i predmet izvršenja krivičnog dela.

Na osnovu navedenog može se zaključiti da je radnja ovog krivičnog dela eksploatacija rečnog nanosa iz rečnog korita, koja se potpunije i preciznije uklapa u opis događaja koji nam je dat. Međutim, bitna razlika kod ova dva dela je u tome što je kao posledica kod dela iz čl. 264. KZ predviđeno oštećenje životne sredine u većoj meri ili na širem prostoru, dok se kod oštećenja pri eksploataciji rečnih nanosa traži da postoji oštećenje korita, obale i regulacionih objekata.

Predmetna zakonska definicija jeste napredak u odnosu na prethodno delo jer je određenija, jasnija i samim tim i lakše dokaziva, ali kod nje problem čini to što su posledice kumulativno date. Sledom navedenog, za postojanje dela potrebno je da budu ispunjene sve posledice koje su propisane. Na kraju, pravni standard „ošteti“ svojom neodređenošću otvara mogućnost za niz pitanja i dilema.

Pored navedenog, ono što je primetno je i da se ovo delo može izvršiti i ukoliko učinilac poseduje dozvolu za eksploataciju, a za postojanje dela nebitno je da li je ostvarena imovinska korist i u kom iznosu.

Dokazni izazovi kod ekoloških krivičnih dela i put ka delotvornijoj zaštiti

Ekološka krivična dela predstavljaju jednu od najsloženijih oblasti krivičnog prava, ne samo zbog obima i težine mogućih posledica, već pre svega zbog izuzetno komplikovanog dokazivanja. Posledice nastaju tokom dužeg vremenskog perioda, a vrlo je teško utvrditi gde su tačno nastale, koliko je živog sveta nestalo, uglavnom uz delovanje većeg broja mogućih uzročnika, dok priroda sama često briše ili menja tragove koji bi mogli imati dokazni značaj. Jedan od problema jeste i to što nedostaje početno stanje rečnog korita i podatak o promenama koje su nastale eksploatacijom, ili to što reka stalno briše tragove, tako da ih je praktično nemoguće fiksirati, kao što je to slučaj sa većinom drugih krivičnih dela.

Navedeni primeri pokazuju da efikasna zaštita vodotoka od nezakonite (odnosno štetne) eksploatacije rečnih nanosa ne zavisi pre svega od zakonskog okvira, već od kapaciteta nadležnih organa da blagovremeno dokumentuju stanje na terenu i obezbede kvalitetno veštačenje. Stoga je neophodno razvijati specijalizovana znanja tužilaca, sudija i veštaka, uspostaviti jasnije kriterijume za procenu ekoloških posledica, kao i unaprediti koordinaciju između inspekcijskih, vodoprivrednih i pravosudnih organa. Samo takvim sistematskim pristupom krivičnopravna zaštita životne sredine može preći iz sfere deklarativnog opredeljenja u stvarno delotvoran mehanizam zaštite reka kao dobra od opšteg značaja.

Autor – Nikola Nasković, javni tužilac, Osnovno javno tužilaštvo u Prokuplju – upućen u Više javno tužilaštvo u Prokuplju