Izbori za najvažnija tela sudstva i tužilaštva vrše se pod brutalnim pritiskom izvršne vlasti. Sudije i tužioci i dalje mirno podnose da im neki činovnici iz vlasti govore za koga da glasaju. Da li ćemo efekte tih izbora videti u narednim mesecima kao selektivni epilog najavljene borbe protiv mafije. O tome za NIN govore Lidija Komlen Nikolić, predsednica predsedništva Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije i zamenica apelacionog javnog tužioca i Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda.
LIDIJA KOMLEN NIKOLIĆ
Kako su protekli izbori za Državno veće tužilaca (DVT)?
Kako opisati proces izbora novih članova DVT, a da vam neko ne zameri da ste subjektivni i lični, imajući u vidu da sam kao jedan od kandidata učestvovala u izbornoj trci i nisam „pobedila“ na mojoj kandidacionoj listi. Neki zli jezici će sigurno reći da „onaj ko gubi ima pravo i da se ljuti“. Međutim, niti sam ljuta, niti sam subjektivna. Naprotiv, nakon svega što se desilo, lično sam ponosna što sam na čelu strukovnog udruženja, koje je izgleda toliko bitno da se, sada bivši, državni sekretar Ministarstva pravde (Radomir Ilić) uključio u izborni proces, lobiranjem za određene kandidate. Zašto su pojedini visoko pozicionirani javni tužioci rešili da prihvate njegove sugestije, u vidu liste „državnih kandidata“ i putem stroge hijerarhijske strukture izvrše pritisak na glasače, tužioce i zamenike javnih tužilaca, nešto je što je zabrinjavajuće, ne samo za struku, već i za građane. Još jedanput su se pokazale osnovanim primedbe struke da je tužilaštvo strogo hijerarhijski ustrojeni državni organ.
Da li to znači da je ceo proces izbora obesmišljen?
Ako struka bira svoje predstavnike, to treba da se uradi uz puno poštovanje biračke volje. Hijerarhija ne utiče samo na borbu protiv kriminala već i na kredibilitet izbornog procesa za DVT, koji je tu da štiti proklamovanu samostalnost tužilaca. Zabrinjavajuća je apatija zamenika javnih tužilaca i nedostatak volje da se izbore za svoja prava.
Konstrukcija je krajnje jednostavna. Javne tužioce, po važećem Ustavu, bira Narodna skupština na predlog Vlade. DVT dostavlja Vladi predlog kandidata. Međutim, bili smo svedoci situacija kada Vlada predloge nikada nije dostavila Skupštini, ili je dostavila, a Skupština nije odlučila. U ovom momentu u Srbiji, od ukupno 90 tužilaštava, 22 nemaju izabrane tužioce, već vršioce funkcije ili rukovodioce tužilaca. Nijedan javni tužilac ne može da bude izabran ukoliko vladajuća politička opcija to ne želi i taj sistem se ne menja već decenijama.
Kada je 2. oktobra 2020. Izborna komisija objavila rokovnik izbornih radnji, postalo je očigledno da proces, iz meni nepoznatog razloga, mora da se obavi u roku od šest nedelja. Dan za glasanje je bio 12. novembar. U momentu raspisivanja izbora, Državno veće tužilaca se nije sastalo nešto više od sedam meseci. I dalje se nije sastalo, ako ne računamo telefonske sednice, koje po svojoj prirodi treba da budu izuzetak a ne pravilo. Čak i u vreme pandemije. Za to vreme VSS i u vreme pandemije funkcioniše i zakazuje sednice. Određeni broj kolega je bio bolestan u danu za glasanje i postupanje proširenih biračkih odbora nije bilo identično u sve četiri apelacije. Naime, prošireni birački odbor Apelacionog tužilaštva u Nišu nije od bolesnih kolega preuzeo kovertirane glasove. Zašto se žurilo sa izborima kada se zna da mandat sadašnjem sazivu traje do aprila 2021? Podsećam, ne ističe mandat samo sadašnjem sazivu DVT, ističe mandat i republičkom javnom tužiocu, ističu mandati većini javnih tužilaca na teritoriji Srbije, krajem sledeće godine. Razlog ćemo saznati u narednim mesecima.
Šta ste preduzeli da zaštitite izborni proces?
Udruženje javnih tužilaca je obavestilo Izbornu komisiju o pritiscima koji se vrše na kolege. Od nas je traženo da dostavimo dokaze. Odbili smo to da uradimo, svesni da u sadašnjem sistemu kolege nemaju efikasan mehanizam zaštite. Povereniku za samostalnost je istekao mandat. Pored toga, sam zakonodavni okvir pruža niz mogućnosti javnim tužiocima da zagorčaju život zamenicima. Pored pritiska za koga treba da se glasa, izvršen je i pritisak u pogledu broja kandidata. Onemogućena je tzv. disperzija glasova. Tek nakon upućenog obaveštenja Izbornoj komisiji i izostanka reakcije, obratili smo se javnosti.
Na koje načine je doskorašnji državni sekretar Radomir Ilić vršio pritisak za izbor za DVT?
Nezvanično smo čuli da je pojedinim tužiocima predočeno isticanje mandata krajem 2021. i da njihov izbor zavisi od većine u Narodnoj skupštini. Inače, sle-
deće godine ističu mandati većini tužilaca. Pretpostavljam da su zato pojedini tužioci zvali svoje zamenike sve do dana za glasanje govoreći im za koga treba da glasaju.
Kakvi su sve pritisci na tužilaštvo kada nisu izbori za DVT i kako se manifestuju?
Pritisci su počeli da se manifestuju na različite načine. Struka godinama ističe da političari više ne zovu telefonom. I to se zaista nije dešavalo. Mediji su preuzeli ulogu telefonske centrale. Tabloidi su zaduženi za naručene napade na svakoga ko nije po volji. Društvene mreže su postale novi mehanizam posrednog pritiska. Najbitnije, nema potrebe da vas zovu telefonom, izbor starešina tužilaštava zavisi od političke većine. Zato je za ove izbore bilo neobično da predstavnik izvršne vlasti obilazi tužilaštva i govori za koga treba da se glasa. Preduzeto je sve da se ne desi rezultat izbora za DVT iz 2016, kada su prošla četiri kandidata strukovnog udruženja, koji
su bili spremni da imaju drugačije mišljenje od republičkog tužioca i predstavnika izvršne vlasti.
Sada je prošao samo jedan kandidat strukovnog udruženja?
Na kraju, mora da se poštuje izborna volja javnih tužilaca i zamenika. Celokupna javnotužilačka organizacija snosiće blagodeti, kao i eventualne negativne posledice izbora. Pogotovu kad se zna da je proces izmene ustavnih amandmana u ovom momentu zakopan i miruje u Narodnoj skupštini. Sadašnji saziv DVT je istakao primedbe na nacrt koji je izradilo Ministarstvo pravde. Da li će i novi saziv imati primedbe? Odgovor na ovo pitanje ostaviću vašim čitaocima. U prošlosti, monolitni sazivi DVT nisu donosili ništa dobro. Jedan je bio poznat po katastrofalnoj reformi pravosuđa iz 2009, drugi iz 2011. godine je ostao poznat po postupku preispitivanja i ukinutim odlukama od strane Ustavnog suda, koje su budžetu Republike Srbije nanele milionsku štetu, na ime naknade neizabranim nosiocima javnotužilačke funkcije.
U čemu je značaj Državnog veća tužilaca (DVT)?
DVT je Ustavom uspostavljen kao samostalan organ koji obezbeđuje i garantuje samostalnost javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca. Slobodan prevod: To je organ koji vedri i oblači javnotužilačkom organizacijom. Posebno je interesantno za javnost da zna da DVT bira i razrešava zamenike javnih tužilaca, predlaže Vladi kandidate za tužioce, između ostalog i kandidate za republičkog javnog tužioca, odlučuje o udaljenju republičkog tužioca, postavlja vršioca dužnosti republičkog javnog tužioca, upravlja budžetskim sredstvima, donosi Etički kodeks, imenuje i razrešava disciplinskog tužioca itd. Većinu u DVT-u ima struka. Šest članova iz redova tužilaca i zamenika bira se na izborima, na kojima pravo glasa imaju tužioci i zamenici na stalnoj funkciji. Kad se uzmu u obzir prethodno navedene nadležnosti DVT, proces izbora članova iz redova struke mora da bude obavljen na način da ne ostane ni promil sumnje u kredibilitet i integritet izbornog procesa.
Političari više ne zovu telefonom. Mediji su preuzeli ulogu telefonske centrale. Tabloidi su zaduženi za naručene napade na svakoga ko nije po volji. Društvene mreže su postale novi mehanizam posrednog pritiska.
Kako se odražava na tužilaštvo kada predsednik države kaže na primer da je Marjanović ubio svoju ženu, da je Kosmajac narkodiler, da okrivljeni iz Jovanjice prebacuju odgovornost?
Lično smatram da na tužilaštvo izjave pojedinih državnih funkcionera ne bi trebalo da imaju bilo kakav uticaj, ko god da je izjavu dao. Više mislim da te izjave imaju uticaj na Ministarstvo unutrašnjih poslova, koje nakon toga dosta brzo reaguje. Obično i ishitreno bez dovoljno dokaza. Tužilaštvo u mnogim slučajevima nema izbora nego da prihvati rad u takvim predmeti ma. Zato su bitni odnos policije i tužilaštva i „rukovodeća“ uloga
tužilaštva, koja je u takvim predmetima obično mrtvo slovo na papiru. Za to vreme imate konstantni
medijski pritisak, tako što se o pojedinim predmetima danima priča, organizuju se emisije, razmatraju se dokazi, pojavljuju se razni eksperti… A za sve to povod je bila određena izjava, obično populistička, a cilj je prikupiti određene političke poene i poboljšati rejting.
Za to vreme imate tužilaštvo koje nije u dovoljnoj meri otvoreno prema javnosti, što smatram da je greška. Smatram da bi blagovremeno, pa makar i šturo obraćanje tužilaštva, sprečilo mnoge predrasude koje se javljaju u javnosti u pogledu rada tužilaštva u navedenim predmetima.
MIODRAG MAJIĆ: Dužni smo da se pobunimo
U kakvoj se atmosferi održavaju izbori za Visoki savet sudstva (VSS)?
Deo smo mogli da vidimo pre mesec dana kada su stigli prvi vapaji iz Udruženja tužilaca i njihovih zamenika kako je vršio pritiske tadašnji sekretar ministarstva pravde (Radomir Ilić) prilikom izbora za Državno veće tužilaštva (DVT). Većina ranijih izbora odvijala se slično, ali sada smo to imali neskriveno. Pokazano je da izvršna vlast nema nameru da popusti kontrolu nad pravosuđem. Ona samo menja pristup i nalazi nove načine pritiska. A očito da nema nameru ni da menja pristup obavezama na koje nas uporno podsećaju iz EU, kada govore o stanju u pravosuđu.
Kakvi su sada pritisci političara na čelu države na sudstvo kao treću granu vlasti?
Sada vidimo da vrše pritisak na sudstvo na ogoljeniji način. Dug period jedne političke opcije na vlasti doveo je do toga da se njeni predstavnici osećaju sve komotnije da rade takve stvari.
Kako to da sudije biraju kandidata vlasti čak i kad je nepoznat i neprihvaćen?
To mi je enigma u etičkom smislu. Jasno mi je kako se to operacionalizuje. Mi smo zaplašeno društvo, da li će se ekonomski odraziti na porodicu, da li će biti posla… To je stvar koja ne zaobilazi ni sudije. I oni su ubačeni u taj vrtlog straha. Nekada je to spremnost da se pokaže saradnja, nekada da se napreduje, da napreduju sin ili ćerka, a nekada samo da vas ostave na miru. Zaista je nerazumljivo da sa jedne strane moje kolege donose odluke kojima fundamentalno menjaju živote, a sa druge, pristaju da na mig glasaju za osobe koje ne poznaju i da ne podrže kandidate sa kojima piju kafu, razgovaraju i dele slične stavove.
To je naša surova stvarnost. To je otišlo i korak dalje. Svedoci smo da imamo gongo organizacije ukojima su nažalost neke mlade sudije i tužioci od kojih očekujemo da budu nosioci promena. Međutim, oni su udarni kandidati vlasti i rade nešto veoma nečasno zarad malo vlasti i moći.
Da li će sudije pristati na ogoljeni pritisak?
Bojim se da. Voleo bih da me iznenade, ali vidim strašnu apatiju u svim sferama društva, pa i u pravosuđu. Vidim i da to mišljenje ne može ništa da promeni. Tako vrše legitimizaciju nečasnog postupanja. Jasno je ko o svemu odlučuje i ko se pita. Preovlađuje mišljenje da nikakav greh nije glasati sa onog ko će ionako da pobedi. To bi moralo da bude neprihvatljivo za sve građane, a posebno za sudije. Bojim se da se u ovim okolnostima ništa neće promeniti. Vidim da se ništa nije menjalo sa izborom tužilaca i njihovih zamenika.
Videli smo da se u režimskim medijima pojavljuju kandidati vlasti među sudijama za VSS. Kako to vama izgleda?
Sada više ne idu samo po sudovima i tužilaštvima. Tu su sada televizija i tabloidi megafoni vlasti koji divnim bojama slikaju jedne, a razvlače druge koji nisu njihovi. Imate bezbroj načina da pošaljete poruku koga biste želeli da vidite u VSS. To se radi i preko rukovodilaca sudova koji šalju neskrivenu poruku sudijama. Potpuno sam uveren u ideju slobodnog glasanja i izražavanja sopstvene volje o bilo čemu, a sada govorimo o pravosuđu. Kada jednog dana stvorimo ozbiljnu instituciju proučavaće se kako su bili korumpirani. Korumpiranost ne podrazumeva samo koverat, već i pristajanje na naloge. Siguran sam, da mnogim kolegama koje glasaju po nalogu pokažete tri fotografije različitih ljudi i da tražite da vam pokažu za koga su glasali većina ne bi znala. Sve to govori o obesmišljavanju izbora za VSS i DVT. Kandidati su predstavljeni u veoma kratkim rokovima, na koje su se žalili sudije i tužioci. Evidentno je da je svima na neki od brojnih načina poslato ime za koga bi trebalo glasati. Predlagao sam da se kod izbora za sudije viših sudova i svakako za članove VSS organizuju razgovori i predstavljanje kandidata i da se to snimi. Da može javnost da vidi ko su kandidati i kako se biraju. Tako bi stvari bile jasnije. Sada nema ničeg drugog osim podrške izvršne vlasti. Vidimo da se neke kandidatkinje promovišu u tabloidima. Ljudi nisu stvoreni kao bića bez mane i straha, već žele da žive bolje.
Stiče se utiska da je pritisak vlasti intenzivniji?
On je gotovo legitimizovan. Veoma su retki glasovi koju ukazuju na to. Šta da kažemo kada se dobro zna kako se stvari odvijaju. Mi nemamo pravosuđe ni na elementarnom nivou koji smo imali. Kao da su se pomirili ljudi, prihvatili, kako se sada govori, novu normalnost, jer sve ovo predugo traje. To je kao sa organizmom, kada i zdravi organi počinju da se privikavaju na bolest. Ne vidi se način da može nešto da se promeni, pa se pristaje bez ikakvog otpora. Sve manji broj ljudi je spreman da se suprotstavi, a sve veći broj ljudi poklekne i izgubi volju.
Zašto je predsednik rešio da se odrekne Stepanovića? Pozadina te priče bi nam puno toga otkrila o srpskom pravosuđu. Kada bismo to znali, imali bismo dokaze koliko je pravosuđe zarobljenik političkih moćnika.
Da li je takav milje lakši za klasičnu korupciju, za koverte?
Nemam dokaze za to. Mogu da tumačim kao drugi građani. Čovek koji poklekne, koji nije slobodan, koji je odustao od svoje profesije, definitivno je podložniji za takve stvari. Ta najdirektnija korupcija je i dalje usamljena pojava, ali očito da je u ovakvim stvarima lakše.
Dnevno čujem mnogo različitih ljudi koji mi se obraćaju da je gotovo nemoguće funkcionisati u ovom društvu bez korupcije, pa je naivno očekivati da to zaobiđe pravosuđe. Kažu, sve se završava na taj način.
Kako vas gledaju kolege koje su se predale?
Nisam jedini u pravosuđu koji se odupire, ali nas je definitivno premalo i nedovoljno. Kod jednog broja njih i dalje postoji potreba da pokažu da se nisu potpuno predali. Stisnu vam ruku, ili vam namignu. Oni drugi vas elegantno izbegavaju i za njih predstavljam neželjenu osobu u kolektivu. Najradije bi da nisam tu. Postoje ljudi iz šire javnosti koji imaju potrebu da vam samo napišu poruku da istrajete, da kažu da prepoznaju vaš angažman ne tražeći ništa od vas. Moje aktivnosti nisu vođene tim ciljem da se dopadnem ljudima, ali svakako to prija. Dobio sam priliku da skrećem u javnosti pažnju kako bi pravosuđe trebalo da izgleda. Da znamo da je dan dan, a noć noć i da to ne zaboravimo. Ako zaboravimo da razlikujemo dobro od lošeg, onda smo definitivno pobeđeni.
Da li je moguće da pravosuđe pruži otpor?
Još davno sam rekao da sam uveren da će se u pravosuđu deseti pobuna. Neki me ovih dana podsećaju na te reči povodom intervjua predsednika Višeg suda u Beogradu Aleksandra Stepanovića. Imao sam u vidu drugačiju vrstu pobune, kada sam to govorio. Mislim da će doći do promene kada to postane nepodnošljivo većini ili ipak, što je verovatnije, kada počnemo da gradimo drugačije društvo. Mislim da će te promene doći sa vrha. Kada sudije i tužioci kažu dužan sam da se pobunim jer su došli neki činovnici iz vlasti da govore za koga da se glasa. Siguran sam da je najveći broj sudija apsolutno sposoban da poštuje zakon i da se suprotstavi vlasti, ali onog trenutka kada to bude poželjan primer ponašanja u društvu. To se relativno brzo može promeniti, kad dođu ljudi koji uspostavljaju poželjnost takvog ponašanja. Mi smo daleko, ali smo i blizu, što je paradoks.
Kada se predsednik Srbije osvrnuo na disidentski istup sudije Aleksandra Stepanovića, rekao je: „Što se nije obratio meni?” Kakva je to poruka?
Meni su te reči najviše odzvonile. To govori o patologiji odnosa različitih vrsti vlasti u društvu. Možda predsednik to ne smatra bitnim, pa nam je saopštio kako se stvari zaista dešavaju, kao što je to uradio Stepanović. Potpuno je nedopustivo da se predsednik dogovara sa sudijama. Očito da je u tom slučaju došlo do šuma na vezama, koje su ranije veoma dobro funkcionisale. Zašto je predsednik rešio da se odrekne Stepanovića? Pozadina te priče bi nam mnogo toga otkrila o srpskom pravosuđu u 21. veku. Šta je sve odnos njihovog poverenja podrazumevao i zašto? Možda bismo, kada bismo to znali, imali dokaze koliko je pravosuđe instrumentalizovano i koliko je zarobljenik političkih moćnika.
Izvor: NIN, autor: VUK Z. CVIJIĆ
