Sudski postupci za koje je javnost bila zainteresovana, dužina trajanja i način na koji su okončani, neki su od razloga što građani nemaju poverenja u pravosudni sistem. Izostalo je i proaktivno i pravovremeno informisanje javnosti o postupanju tužilaca u pojedinim, za javnost interesantnim predmetima, kaže Lidija Komlen Nikolić, predsednica Predsedništva Udruženja tužilaca Srbije (UTS). Za „Politiku” govori o tome treba li policija za svoj rad da odgovara tužiocu, o vezi uspeha tužioca pred sudom i načina na koji je rukovodio predistražnim postupkom, kao i o izborima u tužilaštvu koji su izazvali veliku polemiku stručne javnosti.
Smatrate li da tužilaštvo snosi odgovornost za pravosnažnu oslobađajuću presudu za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije?
Javnost je sa pravom burno reagovala na oslobađajuću presudu u slučaju ubistva novinara Slavka Ćuruvije. O detaljima slučaja znam samo iz medija i zaista ne bih mogla da komentarišem postupanje nadležnog tužilaštva. Sud je rekao svoje. U ovom momentu mogu da kažem da je zastrašujuće da posle 25 godina ne postoji civilna kontrola službi državne bezbednosti, jer se stiče utisak da su nadležni organi, zaduženi za otkrivanje i gonjenje eventualnih učinilaca krivičnog dela unapred bili osuđeni na propast. Sa druge strane, proaktivno reagovanje Vrhovnog javnog tužilaštva, koje je tražilo spise radi podizanja zahteva za zaštitu zakonitosti, jeste za pohvalu, iako to nije uobičajeno. Iskreno, nadam se da će se za ovaj predmet pokazana proaktivnost u reagovanju Vrhovnog javnog tužilaštva nastaviti i u budućnosti, u drugim predmetima i događajima.
Teško je proceniti kakav bi efekat proizveo eventualni uspeh zahteva za zaštitu zakonitosti. Odluka Vrhovnog suda bi bila deklaratorna, što samo po sebi ukazuje da bi percepcija odluke bila različita. Stručna javnost bi imala temu za stručne okrugle stolove, a građani dodatno nepoverenje u pravosudni sistem.
Mnogo je predmeta u kojima su poslednjih godina donete oslobađajuće presude. Oslobođeni su optuženi u slučajevima raznih mafija, sumnjivih privatizacija, gotovo svi nekadašnji ministri i državni funkcioneri koji su se našli pred sudom, oslobođeni su Dragoslav Kosmajac, Miroslav Mišković, pre njih Stanko Subotić. Ukinuta je presuda Zoranu Marjanoviću. Šta je razlog što optužnice „padaju”?
Uspeh javnog tužioca pred sudom u velikoj meri zavisi od načina na koji je rukovodio predistražnim postupkom. Preciznije, zavisi od načina na koji se odvijala saradnja sa policijom. Zakonikom o krivičnom postupku predviđena je rukovodeća uloga javnog tužioca nad policijom. U praksi, proklamovana rukovodeća uloga javnog tužioca, funkcioniše u većini slučajeva. Problemi nastaju u takozvanim visokoprofilisanim predmetima korupcije, organizovanog kriminala, u koje je umešana služba državne bezbednosti ili su povezani sa određenim političkim strankama. Udruženje tužilaca Srbije od svog osnivanja, duže od dve decenije, insistira na uvođenju sistema u kome će policija za svoj rad da odgovara javnom tužiocu. To podrazumeva uspostavljanje takozvane operativne nezavisnosti policije, koja je jedna od obaveza koju je Republika Srbija preuzela u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, u okviru poglavlja 24. Druga opcija je formiranje tužilačke policije koja će za svoj rad odgovarati javnom tužiocu. Potpuno je kontradiktorna zakonska regulativa, po kojoj javni tužilac rukovodi policijom u predistražnom postupku, a da po Zakonu o policiji policijski službenik za svoj rad odgovora svom starešini, a ne javnom tužiocu. Ne treba zanemariti ni sistem merenja rezultata rada policije, koji se svodi na broj podnetih krivičnih prijava, a ne i na ishod po podnetim krivičnim prijavama.
Građani nemaju poverenja u pravosudni sistem. Šta je razlog tome i kako to promeniti?
Proces gubljenja poverenja građana u pravosudni sistem traje duže od dve decenije. Jedan od razloga su njegove brojne reforme. Svaka od reformi je imala svoje nedostatke. Posledice je prvo trpeo pravosudni sistem, sudije i javni tužioci, zaposleni u pravosuđu, a nakon toga su se one reflektovale i na građane. Sudski postupci za koje je javnost bila zainteresovana i način na koji su okončani predstavlja još jedan od razloga za gubitak poverenja. Dužina trajanja, ne samo u krivičnoj materiji, već i građanskoj je u velikoj meri doprinela nepoverenju. Dodatno je nepoverenju doprinela i činjenica da je tužilaštvo po prirodi zatvoren državni organ. Izostalo je proaktivno i pravovremeno informisanje javnosti o postupanju javnih tužilaštava u pojedinim, za javnost interesantnim predmetima. Izostanak bilo kakvog postupanja povodom informacija koje su se pojavile u javnosti, a koje ukazuju na postojanje indicija da je došlo do izvršenja krivičnog dela. Selektivno reagovanje javnih tužilaca u pojedinim situacijama je dodatno zacementiralo izgubljeno poverenje. U pojedinim slučajevima reaguje se hitno, a u drugim reakcija nije pravovremena ili je u potpunosti izostala. Polarizovanost društva je dodatna otežavajuća okolnost za funkcionisanje tužilaštva. Mislim da je u takvoj atmosferi nemoguće povratiti poverenje javnosti. Objektivnosti radi, dobri rezultati tužilaštva, kao i pravosuđa u celini, nisu medijski dovoljno zastupljeni. Dodatno, javno tužilaštvo u brojnim sudskim postupcima nije uspelo da dokaže navode iz svojih optužnih akata. Ni u jednom momentu ne sme da se zaboravi da je teret dokazivanja krivice u sudskom postupku na javnom tužiocu. Utisak stručne javnosti je da je javno tužilaštvo u brojnim predmetima podleglo pritisku javnosti i u postupak krenulo a da prethodno nije u dovoljnoj meri prikupilo dokaze. Pritisak nije vršen samo na javno tužilaštvo već i na policiju.
UTS je kritikovao nedavni izbor tužilaca koji je sproveo Visoki savet tužilaštva, koji tvrdi da su radili u najboljem interesu tužilačke organizacije.
UTS je konkretni proces ocenio kao svedočanstvo dubine krize u kojoj se nalazi javnotužilačka organizacija Srbije. Obrazlaganje kompleksnosti krize u funkcionisanju javnog tužilaštva zahteva mnogo više prostora nego što to pruža ovaj intervju. Mogu samo da kažem da se problemi prelivaju na sve segmente društva i utiču na svakog građanina Srbije. Ključne tačke razmimoilaženja leže u činjenicama da je VST na sednici 30. januara u dobroj meri ugrozio već okrnjen standard karijernog napredovanja i usput pokazao da ne postoji iskrena volja za implementacijom duha izmene Ustava i javnotužilačkih zakona. Smatrali smo da javnost treba da bude upoznata sa posledicama biranja javnih tužilaca, na osnovu proizvoljnosti, držeći se „utiska”, bez jasnog i doslednog stava prema tome kojim kandidatima i zbog čega treba dati prednost prilikom izbora. Istine radi, treba reći da je na funkciju izabran i određen broj stručnih i dostojnih kandidata. Ne slažem se sa tvrdnjom VST da su radili u najboljem interesu javnotužilačke organizacije. Problem izbora javnih tužilaca nije nastao izmenom Ustava i usvajanjem novih tužilačkih zakona. Problem egzistira najmanje četiri godine. Odgovornost za to snosi prethodnik VST-a, a to je Državno veće tužilaca, čiji je mandat otpočeo u aprilu 2021. godine. Od samog početka, nije vršena osnovna funkcija tužilačkog saveta, a to je izbor javnih tužilaca. U periodu od skoro četiri godine republički javni tužilac, a sada Vrhovni javni tužilac, primenjivao je zakonom predviđen institut upućivanja, neki bi rekli, „i šakom i kapom”, zbog toga je funkcionisanje osnovnih javnih tužilaštava na teritoriji Beograda ozbiljno dovedeno u pitanje. Upućivanje je vršeno u netransparentnoj proceduri i bez objektivnih kriterijuma.
Ko je odgovoran za situaciju u kojoj se našao Visoki savet tužilaštva?
Pa sigurno nije strukovno udruženje tužilaca, koje je upozoravalo javnost na nedostatke instituta upućivanja, prvenstveno sa aspekta samostalnosti upućenih javnih tužilaca. Nažalost, odluke VST i neki drugi skorašnji događaji ukazuju na to da ne postoji spremnost da se bilo šta promeni u javnom tužilaštvu, odnosno da javno tužilaštvo deluje u javnom interesu.
