Udruženje sudija i tužilaca Srbije tvrdi da svoj rad “ne zasniva na kritici rada drugih udruženja, niti na pohvalama Ministarstvu”, a istovremeno spočitava drugim udruženjima što se s Ministarstvom ne slažu i što zbog toga, kako kaže, sarađuju sa “stranim ambasadama, organizacijama i udruženjima”. Neobično, nema šta.
Obaška što samo Ministarstvo često osujećuje plodotvornu saradnju, zakazujući, recimo, sastanke sa strukom baš za onaj dan kada ista ta struka ima, mesec i po dana unapred, zakazano studijsko putovanje u organizaciji Saveta Evrope.
Ostavimo po strani i to što UST “saradnju s državom” tumači isključivo kao saradnju s Ministarstvom, a ne i kao saradnju s drugim advokatima, sudijama i tužiocima, gotovo jednoglasnima u kritici rada Ministarstva. Ako moramo da se pravimo naivni, hajde da se ne pravimo glupi.
Tačno je da je prvi predlog amandmana na Ustav bio katastrofalan. U njemu, recimo, nije bila predviđena ni zabrana uticaja na sudiju u vršenju sudijske funkcije, što na različite načine u srpskom pravosuđu opstaje još od Dušanovog zakonika. Samim tim je svaka njegova promena bila epohalan korak nabolje. Tačno je, međutim, i da njegove tri potonje promene, prema opštoj proceni struke, i dalje Srbiju udaljavaju od zacrtanog cilja zbog kojeg smo se kao država uopšte obavezali da Ustav menjamo, a to je smanjenje političkog pritiska na pravosuđe. Štaviše, ključni problemi prvog predloga su ostali – uvođenje sudske prakse kojom će se “uniformisati” presuđivanje, nedostatak garancija nezavisnosti Pravosudne akademije, izbacivanje zabrane upućivanja sudija na drugo radno mesto bez njihove pisane saglasnosti, uticaj Skupštine na izbor članova VSS-a i VST-a, te uticaj na nadležnosti i uslove raspuštanja ova dva tela…
UST je spreman da te nedovoljne promene podrži, dok ostatak struke nije, baš zato što ih interesuje “kako će pravosuđe izgledati i u narednih 30 godina”. To udruženje je bilo pomenuto isključivo u tom kontekstu. Saglasan sam da Ustav dozvoljava i garantuje strukovno udruživanje i da je legitimno promeniti mišljenje usled bolje argumentacije, pa čak i zbog koristi. Napredna su vremena, ne treba moralisati. Ali nipošto nije legitimno ponašati se kao da se promena mišljenja nije desila.
Stefan Slavković
novinar NIN-a
Izvor: NIN
