Tužilac Nenad Stefanović kaže da se medijima proturaju poluinformacije oko kojih se onda sve okreće i postavljaju se pitanja za koja se ne može reći da li uopšte imaju veze sa istragom.
Slučaj najavljenog hapšenja Zorana Marjanovića u javnu debatu je ponovo izbacio pitanje curenja informacija iz institucija. Rešenje ovog problema bi moglo da bude u procesuiranju onih koji informacije odaju, ali i većoj odgovornosti medija.
Krajem avgusta 2017. godine na naslovnoj strani tabloida Informer pojavila se bombastična najava da će Zoran Marjanović biti uhapšen u jednom od rijalitija. Informer je citirao urednika TV Happy, Milomira Marića, koji je, kako su preneli još neki mediji, to izjavio u jutarnjem programu ove televizije. Hapšenje Marjanovića tako je najavljeno dve nedelje pre nego što se i desilo, a nakon što je ušao u 24-časovni rijaliti program “Zadruga” koji se emituje na TV Pink.
Zoran Marjanović je muž pevačice Jelene Marjanović, koja je ubijena u aprilu 2016. godine u beogradskom naselju Borča, a policija od tada nije mogla da pronađe počinioca. Slučaj koji je u međuvremenu poprimio razmere misterije, mesecima je bio na naslovnim stranama srpskih tabloida, uz brutalno iživljavanje nad privatnošću i sudbinama članova porodica Marjanović i Krsmanović (devojačko prezime Jelene).
Teško je utvrditi koji su od objavljivanih detalja iz slučaja Marjanović otkriveni tokom istrage, a koji su plod tabloidne mašte, ali najava Zoranovog hapšenja je slikovit primer onoga što se u srpskom društvu već ustalilo kao normalna pojava – curenja informacija.
Pod ovim terminom podrazumevaju se svi slučajevi u kojima podaci iz institucija – pa i oni označeni kao tajni – završe u javnosti, najčešće putem medija. Na taj način srpska javnost već godinama saznaje detalje iz istraga koje su u toku, optužnica koje još nisu objavljene ili suđenja iza zatvorenih vrata. To se događa skoro svakodnevno, bilo da je reč o brakorazvodnim parnicama ili slučajevima visoke korupcije i organizovanog kriminala.
Nenad Stefanović, zamenik javnog tužioca u beogradskom Trećem osnovnom tužilaštvu, kaže da se dešava da informacije prvo idu ka medijima a tek onda policija obavesti tužioce.
“Sinoć sam bio, na primer, dežuran i pročitam jutros u novinama da je došlo do požara na Novom Beogradu, gde je preminula jedna osoba. Niko nas nije kontaktirao”, navodi Stefanović u intrervjuu koji je za CINS dao krajem avgusta.
Prema njegovim rečima, najviše informacija iz predistrage curi iz policije, a ministar na konferencijama za štampu ne bi smeo da govori o policijskim akcijama i hapšenjima pre nego što tužilac proceni dokaze i eventulno podigne optužnicu. Tužilaštvo je svedeno na to da daje servisne informacije, da je neko zadržan 48 sati ili da je doneta naredba, bez informacija o tome šta radi policija, navodi Stefanović.
Iz Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP) nisu pristali na razgovor o ovoj temi. Novinari Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) nisu dobili intervju od policije duže od dve godine.
Ranije istraživanje CINS-a je pokazalo da nisu retki slučajevi u kojima su najviši državni funkcioneri iz ranijih i aktuelne vlasti najavljivali hapšenja, prejudicirali ishode istraga i davali ocene o uspešnim koracima u borbi protiv kriminala i korupcije, ali rezultati uglavnom nisu bili u skladu s najavama.
Curenje informacija ili laži?
Proveravajući da li je bilo curenja informacija u slučaju silovanja i ubistva devojčice i žene iz sela kod Zaječara, Poverenik za informacije od javnog značaja, Rodoljub Šabić, izvršio je nadzor nad MUP-om, Policijskom upravom u Zaječaru i Višim javnim tužilaštvom iz Zaječara. Šabić je tada utvrdio da se podaci objavljivani u medijima poprilično razlikuju od onih iz službene dokumentacije i da nije bilo curenja informacija već da su mediji prosto iznosili pogrešne informacije.
Predrag Blagojević kaže da ne sumnja da ima slučajeva u kojima mediji, pozivajući se na izvor iz institucija, izmišljaju informacije.
“Tako se rađaju priče o hiljadama Albanaca koji masovno kupuju stanove u Nišu, kokoškama čije meso svetli u mraku, stotinama studentkinja iz Vranja i Leskovca koje se prostituišu na Kosovu i slično. To su priče koje je nemoguće demantovati, koje uznemiravaju javnost, a često se kao izvor navode ’izvori iz policije i tužilaštva’“, objašnjava Blagojević.
Tri prijave zbog odavanja službene tajne
Evropska komisija u Izveštaju o napretku Srbije za 2016. godinu na nekoliko mesta spominje problem curenja informacija, navodeći da se dešava često i da, pored ugrožavanja istraga koje su u toku, takva praksa krši i pretpostavku nevinosti. U izveštaju se navodi i da su upravo političari ti koji u javnosti komentarišu istrage i procese koji još nisu završeni.
Tako je predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, nakon hapšenja Zorana Marjanovića o njemu govorio kao o nekome ko je izvršio ubistvo, iako ni optužnica nije podignuta. Vučić je čak iznosio i detalje o tome kako je Jelena Marjanović izgledala nakon ubistva, odnosno, da joj je lobanja bila probijena nekoliko puta.
Saša Đorđević, istraživač u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku (BCBP), ukazuje i na primer u kojem je dnevni list Kurir imao naslovnu stranu o hapšenju Veljka Belivuka, jednog od vođa Partizanovih navijača, veče pre nego što je policija obavestila javnost o njegovom hapšenju. Prema njegovim rečima, za rešavanje slučajeva curenja informacija najvažnija je nezavisnost institucija, pre svega policije i tužilaštva. Deo odgovornosti je i na političarima koji treba da zaštite institucije.
Đorđević kaže da su od 5. oktobra 2000. godine i rušenja režima Slobodana Miloševića sve političke stranke bile “zaljubljene” u policiju i službe i maksimalno koristile njihove kapacitete. Dodaje da se mora tačno znati ko ima pristup kojim podacima, te da bi trebalo da se u slučajevima curenja informacija pokreću krivični postupci i da se do kraja istraže oni u koje su uključeni visokopozicionirani ljudi iz policije, tužilaštva ili Bezbednosno-informativne agencije (BIA).
Branko Lazarević je bio šef kabineta sadašnjeg prvog potpredsednika Vlade i ministra spoljnih poslova Ivice Dačića u vreme kada je Dačić bio ministar unutrašnjih poslova. Protiv Lazarevića se vodi postupak pred Posebnim odeljenjem za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu zbog sumnje da je Rodoljubu Raduloviću i Radovanu Štrpcu – saradnicima Darka Šarića, optuženog za pranje novca i međunarodnu trgovinu narkoticima – davao podatke iz postupka koji se vodio protiv njih. Iako je optužnica podignuta još u septembru 2014. godine, suđenje, uz konstantna odlaganja, nije daleko odmaklo.
“Slučaj protiv Branka Lazarevića zbog odavanja službene tajne se beskonačno odlaže i epilog nije ni na pomolu. Mora da postoji jedan slučaj, jedan okidač, koji će da uspostavi dobru praksu i ukaže da curenje ili servisiranje informacija nije moguće”, objašnjava Saša Đorđević iz BCBP-a.
Prema podacima Republičkog javnog tužilaštva, tokom 2016. godine su tužilaštva u Srbiji primila tri nove prijave za odavanje službene tajne. U istom periodu dve prijave su odbačene, a jedna je rešena primenom načela oportuniteta – kojim se umesto prijave, na primer, plaća određena suma novca u humanitarne svrhe.
CINS je već pisao da je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Rodoljub Šabić, podneo prekršajnu prijavu protiv ministra zdravlja, Zlatibora Lončara, jer je iz njegovog kabineta mejlom poslat zahtev Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ kojim su tražene informacije o dijagnozi Aleksandra Kornica, nekadašnjeg direktora dnevnih novina Kurir. Ti podaci su nekoliko dana kasnije objavljeni u emisiji “Rušenje Vučića – poslednji čin” na TV Pink kada je urednik lista Informer Dragan J. Vučićević izvadio medicinsku dokumentaciju i pročitao nalaze. Slučaj protiv Lončara je zastareo.
Prijava je podneta i protiv ministarke bez portfelja, Slavice Đukić Dejanović, jer je u tom trenutku bila direktorka Klinike “Dr Laza Lazarević”. Ona je, umestno zakonom predviđene novčane kazne, prvostepenom presudom kažnjena opomenom, a sud je to obrazložio navodeći da “se može očekivati da će se ubuduće kloniti vršenja prekršaja”.
Jedan od slučajeva zbog neovlašćenog otkrivanja informacija iz sudskog procesa pokrenuo je i tužilac Nenad Stefanović. Deo suđenja nekadašnjem vođi Surčinskog klana, Ljubiši Buhi Čumetu, na kojem su svedočili njegova bivša supruga Ivana i policajac Milan Ljubenović, bio je zatvoren za javnost. Samim tim, svako iznošenje informacija predstavljalo je krivično delo, na šta je sud i upozorio sve prisutne u sudnici.
Međutim, više medija je u nekoliko navrata objavljivalo ne samo detalje sa suđenja nego čak i čitave dijaloge. Zbog ovoga je Treće osnovno tužilaštvo, u kojem tužilac Nenad Stefanović radi, podnelo krivičnu prijavu Prvom osnovnom tužilaštvu u Beogradu.
U odgovoru CINS-u iz Prvog osnovnog tužilaštva su naveli da nema osnova za pokretanje krivičnog postupka, odnosno, da nisu našli osnovane sumnje „da se u radnjama nekog lica stiču svi bitni elementi bilo kog krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti.“
Krivična prijava protiv MUP-a i Ministarstva odbrane
Rodoljub Šabić, Poverenik za informacije od javnog značaja, podneo je početkom septembra ove godine krivičnu prijavu protiv NN službenih lica iz MUP-a i Ministarstva odbrane, zbog krivičnog dela neovlašćeno prikupljanje ličnih podataka o predsedniku opozicione Nove stranke i poslaniku Narodne skupštine Srbije Zoranu Živkoviću.
Povod za prijavu dogodio se nekoliko meseci ranije – u junu 2017. godine. Tada je poslanik vladajuće Srpske napredne stranke, Aleksandar Martinović, iz zvaničnih dokumenata vojske i policije, koji bi trebalo da su poverljivi, tokom skupštinske rasprave čitao razloge zbog kojih Živković nije služio vojsku, odnosno, zbog kojih ima dozvolu za pištolj.
Nakon što je pokrenuo nadzor, Povereniku su iz Ministarstva odbrane odgovorili, ali iz MUP-a nisu dostavili traženu dokumentaciju.
Odgovornost i na novinarima
Motivi za puštanje neke informacije u javnost, iako je ona “tajna”, mogu biti različiti.
Urednik portala Južne vesti i predsednik Asocijacije onlajn medija, Predrag Blagojević, kaže da je reč uglavnom o političkim ili finansijskim motivima. Blagojević priča i kako se njima u jednom trenutku javio anonimni izvor, nudeći informacije o policijskim aktivnostima u zamenu za novac.
“Da bi demonstrirao pouzdanost svojih informacija, nekoliko puta nam je slao podatke o tučama, udesima, pa se tako desilo da su naši novinari stizali na lice mesta pre policije, što je bilo krajnje neprijatno. Shvativši da je naš anonimni ’izvor’ zapravo neko iz sistema, zahvalio sam mu se na saradnji”, rekao je Predrag Blagojević.
Jedan od motiva može biti i usmeravanje istrage u pravcu koji želi onaj ko medijima daje informacije.
Tužilac Nenad Stefanović kaže da se medijima proturaju poluinformacije oko kojih se onda sve okreće i postavljaju se pitanja za koja se ne može reći da li uopšte imaju veze sa istragom.
Evropska komisija je u godišnjem Izveštaju za 2016. napomenula da vlasnici i urednici medija moraju više pažnje da obrate na poštovanje profesionalnih standarda, uz podršku Saveta za štampu.
Predrag Blagojević je sličnog mišljenja i dodaje da je pravna odgovornost na policiji i tužilaštvu, ali da je moralna odgovornost na medijima i novinarima. Smatra da novinari moraju biti svesni pozicije svog izvora i njegovih motiva kao i da li je informaciju moguće proveriti, odnosno potvrditi iz drugog izvora.
Izvor: CINS, autor: Vladimir Kostić
