Sistem je tako postavljen da niko ko nije po volji politike ne može da bude izabran ni na jedno važno mesto u tužilaštvu, a ako je već tužilac, to neće biti dugo ukoliko ne sluša „muzičke želje” vlasti.
Da za pad vojnog helikoptera i smrt sedmoro ljudi niko nije kriv odlučilo je Više javno tužilaštvo u Beogradu samo nekoliko dana nakon što je premijer izjavio da je u pitanju „izmišljena i ludački vođena afera”. Malo više posla bilo je u pokušaju da se dokaže teza Aleksandra Vučića da je čovek kome „niko ne sme ni da spomene ime” u stvari „najveći narko-diler na Balkanu”, ali je Više javno tužilaštvo, nakon dve godine rada napabirčilo neku optužnicu protiv Dragoslava Kosmajca zbog zloupotrebe službenog položaja prilikom pribavljanja parcele od 7,5 ari.
Po istom principu, u dubokoj tišini i daleko od uticaja, mesecima radi „predistražne radnje” u slučaju rušenja u Savamali, ali nikog ne bi trebalo da čudi ako na kraju zaključi da je pala sama od sebe. Uostalom, ministar policije Nebojša Stefanović već je u mislima podelio novac koji će dobiti od NIN-a, iako je u tužbi naveo antologijsku rečenicu da „nažalost ne može da dokaže neistinitost napisanih spekulacija”. Zna se ko će moći kad sve ode dođavola tada tužilaštvo stvari dovede u red.
Zbog toga i ne čudi što ni zaposleni u pravosuđu ne veruju u njegovu nezavisnost (čak 33 odsto tužilaca), a poverenje nema ni 80 odsto građana. Uostalom, i u Izveštaju EU za 2015. piše da sudska nezavisnost nije osigurana u praksi jer „ima prostora za političko uticanje prilikom izbora i imenovanja sudija i tužilaca”, što nikako nije dobra vest za pregovore o tek otvorenim poglavljima koja regulišu upravo te oblasti. Još manje je dobra vest što i u Ustavu piše da su tužioci samostalni, ali ne i nezavisni, a njegovu promenu bi hitno trebalo da iniciraju isti igrači koji su otezali i formiranje vlade.
Predsednik Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije Goran Ilić, međutim, smatra da bi i pre promene Ustava bilo moguće da se uspostave mehanizmi koji bi omogućili da se iz postupka odlučivanja o profesionalnim temama iz rada Državnog veća tužilaca (DVT) isključe aktivni političari. „Nesamostalnost’javnog tužilaštva je posledica njegovog ustavnog i zakonskog položaja, ali i faktičkog odnosa politike prema pravosuđu uopšte, a posebno prema javnom tužilaštvu.
Izbor javnih tužilaca, starešina u jednom centralizovanom organu zasnovanom na principu nadređenosti, odvija se u jednom političkom postupku, jer javne tužioce na predlog Vlade bira Skupština. Istina, DVT ima ovlašćenje da utvrdi listu kandidata za javne tulšoce, ali to je više nego skromna uloga organa, koji bi trebalo da obezbedi samostalnost javnih tužilaca, što je nemoguća misija pre svega zbog neznatnih ovlašćenja, ali i zbog sastava tog organa koji praktično onemogućava njegovo delovanje izvan uticaja politike.
Pritiskom na jedno dugme uticajem na nekog ko je na vrhu hijerarhije politička vlast kontroliše ceo sistem, ukazuje predsednik Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije Goran Ilić
To znači da niko ko nije po volji politike ne može da bude izabran ni na jedno važno mesto u tužilaštvu. Kada se sve to ima u vidu, potpuno besmisleno izgleda odredba Ustava da je Tužilaštvo samostalno, jer način izbora javnih tužilaca nije u funkciji obezbeđenja samostalnosti, već naprotiv u funkciji obezbeđenja uticaja politike, kroz postupak izbora čelnih ljudi u javnom tužilaštvu”, kaže Ilić za NIN.
Kako je to izgledalo u praksi opisala je Agencija za borbu protiv korupcije u godišnjem izveštaju i analizi primene Strategije za borbu protiv korupcije, dokumentu koji se podnosi Skupštini, ali ne izaziva pažnju parlamentarne većine. Umesgo da struka bude ta koja će vrednovati i izabrati kandidate, Vlada je predložila 24 kandidata od 52 koji nisu bili na prvim mestima predložene liste DVT-a. Iako su doneti odgovarajući pravni akti o vrednovanju rada tužilaca, u izveštaju piše: „Kada je u pitanju izbor javnih tužilaca, stanje regulatornog okvira i praksa i dalje pružaju razloge da javnost sumnja da su na te funkcije izabrani odgovarajući kandidati”. Kako i ne bi, imajući u vidu da su kandidati-tužioci ocenjivani za dosadašnji rad, a oni koji nisu iz redova tužilaca polagali su pisani test. Jedan od njih je bio advokat Mladen Nenadić, koji je na testu osvojio maksimalnih 50 poena i time se kvalifikovao za novog specijalnog tulšoca za organizovani kriminal. Pritom je taj isti Nenadić prilikom polaganja daleko lakšeg testa za mesto tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Čačku osvojio svega 30 bodova.
Drugi problem je unutrašnje uređenje tužilaštva. Ustav nagoveštava, a Zakon o javnom tužilaštvu razrađuje strogo hijerarhijski uređenje javnog tužilaštva, a Ilić kaže: „To je način da pritiskom na jedno dugme uticajem na nekog ko je na vrhu hijerarhije politička vlast kontrolišete ceo sistem. Drugim rečima, ako kontrolišete vrh tužilaštva, onda kontrolišete ceo sistem, jer putem svojih ovlašćenja javni tužilac može da uzme predmet od neposlušnog zamenika tužioca i da ga dodeli nekom drugom ’podobnijem’ može da preuzme predmet od nižeg tužioca i sam ga uradi, ili jednostavno da izda obavezno uputstvo i tako ’natera’ nižeg tužioca ili zamenika da donese odluku suprotnu svom profesionalnom uverenju”.
Vlast, naravno, tvrdi da to nikako neće dozvoliti (doduše jednom davno obećali su i nultu toleranciju za korupciju) i da je tim povodom osnovala novi organ za borbu protiv korupcije, Savet za sprovođenje Akcionog plana za Poglavlje 23. A onda je u taj Savet, koji ima ukupno 10 članova, ugurala čak osam zaposlenih u Ministarstvu pravde. Imajući u vidu da tužioci tvrde kako tužilaštvo nikada neće biti nezavisno dok iz njega ne izađu aktivni političari i da DVT ne može slobodno da radi dok u njemu sede ministar pravde i predsednik Zakonodavnog odbora Skupštine, stvaranje takvog spasonosnog tela deluje kao podsmevanje zdravom razumu.
Zbog toga kao treći, a možda i najvažniji problem po nezavisnost tužilaštva Ilić navodi ponašanje domaćih političara. „Dugi niz godina svedoci smo hapšenja u prisustvu kamera i u režiji politike, najavljivanja tužilačkih odluka na konferencijama za štampu, objavljivanja podataka iz predistražnog postupka ili istrage u izjavama za medije. Javnost se skoro navikla na to da ministar policije na konferencijama za štampu objavljuje rezultate predistražnog postupka, ocenjuje kvalitet prikupljenih dokaza i prognozira čuspešan” ishod daljeg postupka.
Sa druge strane, prema Zakoniku o krivičnom postupku, a posebno po Zakonu o policiji, ministar unutrašnjih poslova ne bi smeo niti mogao da ima saznanje o toku i rezultatima predistražnog postupka. To je veliki problem i to nije praksa dugi niz godina. Javnim komentarisanjem činjenica iz predistražnog postupka ili istrage ljudi iz sveta politike prave dvostruku štetu.
Komentari nekada mogu da se shvate kao pokušaj da se utiče na odluku javnog tužioca, ali se i stvara utisak da je odluka doneta pod uticajem politike, čak i kada to nije slučaj. Jednostavno, javnost tu odluku shvata kao rezultat političkog uticaja, jer je najavljena od politike, iako neretko iza takve odluke stoje profesionalni a ne politički razlozi. Uprkos odsustvu garancija za samostalno delovanje, tužioci.i zamenici, veoma često, pružaju otpor politici. Nažalost, javnost najčešće nije upoznata sa takvim slučajevima”, naglašava Ilić.
Nažalost, stvarno nije. Građanima su uvek pred očima samo oni primeri u kojima su premijer i ministar Stefanović unapred imenovali krivce, ali i nevine (tvrdnja da Siniša Mali nema nijedan stan u Bugarskoj i da mu je potpis fažifikovan, baš kao i lična karta Andreja Vučića) i tužilaštvo koje je tu da dokaže kako su u pravu. Ili, kako to objašnjava Savet za borbu protiv korupcije: „Svaka takva izjava predstavlja uputstvo i upozorenje šta i kako tužioci i sudije moraju da rade da bi zadovoljili one iz izvršne vlasti od kojih im zavisi egzistencija”.
Izvor: NIN, autorka: Sandra Petrušić
