Objavljivanjem „obnaženih fotografija“ jednog od nosilaca javnotužilačke funkcije, da li se sveti onaj koji je fotografije sačinio ili onaj ko ih je nekom prosledio. Da li je ovo osveta koleginici, njenom rukovodiocu ili trećem licu, u krajnjem, da li je možda ovo osveta celoj javnotužilačkoj organizaciji
Pre neki dan, na naslovnoj strani jednog štampanog dnevnog lista, osvanuo je neukusno senzacionalistički naslov „Tange tresu tužilaštvo!“, praćen neprikladnom fotografijom poluobnažene žene, za koju smo posle iz sadržine teksta mogli doznati da se radi o javnoj tužiteljki, zaposlenoj u Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu. Dnevni list, koji je objavio te fotografije, a čije ime ovde nije zaslužno pomena (prema skorašnjem izveštaju o monitoringu poštovanja Kodeksa novinara Srbije, u dnevnim novinama u periodu od 1. 10. 2022. godine do 31. 1. 2023. godine, sačinjenom od strane Saveta za štampu, bio je ocenjen kao „vicešampion“ po broju napravljenih prekršaja), nije se zaustavio samo na toj fotografiji, već je u prilogu teksta objavio još dve sličnog sadržaja.
Tragom činjenica do kojih dolazimo pažljivijim čitanjem teksta, saznajemo kako su „eksplicitne fotografije protutnjale maltene kroz celo srpsko pravosuđe, uključujući i Visoki savet tužilaštva, koji je sada na potezu, te da su fotografije plavuše koja na radnom mestu zavodljivo pozira stigle i na adresu njihove redakcije“.
Istine radi, ove fotografije su putem društvenih mreža stigle i do pisca ovih redova, ali ne kao člana Visokog saveta tužilaštva, već kao ordinarnog građanina ove zemlje. I da, jesu me kao običnog čoveka uznemirile, ali sam naknadno dotučen, zato što je medij, načinom na koji je obradio i preneo informacije, koje su već uveliko kolale po pravosudnim krugovima, koleginicu napravio vinovnikom događaja, a ne žrtvom krivičnog dela, učinjenog od za sada nepoznatog učinioca. Autor, u ovom slučaju, na volšeban način pojačava njenu ulogu „okrivljene“, tako što u jednom od antrfilea teksta „bode“ oči čitaocu izjavom narodnog poslanika u ovom skupštinskom sazivu, kako „ona mora biti razrešena!“, dok u drugom antrfileu potcrtava podnaslov „Bikini-sudija dobila otkaz“. Naravno, bila je očekivana reakcija grupe „Novinarke protiv nasilja prema ženama“, koja je upozorila da ovaj dnevni list „naslovnom stranom izdanja za nedelju, 24. septembar, najgrublje krši sve ljudske i novinarske etičke principe i ponižava neimenovanu ženu“, pride podsećajući i na deo iz svojih Smernica za medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama, od kojih bih posebno izdvojio jedan koji je po meni najbitniji, a to je da u „fokusu izveštavanja ne bi trebalo da bude, što je najčešće slučaj, žena čiji su intimni videi/fotografije deljeni na internetu – već počinilac, odnosno počinioci, i fenomen nasilja“. Usledilo je i veoma brzo saopštenje VST, uz obaveštavanje javnosti da će biti formiran predmet u Savetu, koji će doprineti razjašnjenju činjeničnog stanja i preduzeti radnje radi potpunog razjašnjenja svih okolnosti događaja.
Zato, ne želeći da na bilo koji način komentarišem fotografije koje su objavljene ili pak koleginicu koja je na njima, jedino i isključivo sam razmišljao o moralu onih koji bi na osnovu ovako nemoralno objavljenog dokaza da izgrade ceo slučaj. Naime, iz gore navedenog, više nego jasno proizlazi da persona dramatis nije sama objavila svoje privatne fotografije u virtuelnom svetu, kako bi one posle završile na kioscima trafika. Polazeći isključivo od te činjenice, dolazimo do aporije u načinu rezonovanja onih koji traže rešenje ove situacije, razrešenjem konkretnih nosilaca javnotužilačke funkcije. Logička poteškoća ove zamisli ogleda se u tome kako da razrešite nekog zbog toga što je neko drugi, a bez odobrenja ovog prvog, to plasirao u javnost. Ovde je došlo do zamene teze, insistira se na puritanizmu žrtve „osvetničke pornografije“, a da više niko i ne razmišlja o čestitosti onoga koji je sve to objavio, nimalo ne vodeći računa o etici i elementarnoj ljudskoj pristojnosti.
Ovo nadasve poražavajuće zbivanje, koje je privuklo pažnju dela javnosti, može se promatrati i iz drugog ugla. Čini se da je ova situacija, bez obzira na aktere, još jedna u nizu opomena društvu, da bi revenge porn problemu možda trebalo pristupiti noveliranjem krivičnog zakonodavstva u tom delu. Krivični zakonik Republike Srbije predviđa krivično delo Neovlašćeno objavljivanje i prikazivanje tuđeg spisa, portreta i snimka. Učinilac ulazi u zonu kažnjivosti, ako bez pristanka lica koje je prikazano na fotografiji, to objavi i time osetno zadre u lični život tog lica. Problem je u tome što je zakonodavac propisao da se krivično gonjenje za to delo preduzima po privatnoj tužbi, osim ako je delo učinilo službeno lice u vršenju službe. U vezi sa tim, a pošto je obznana neprikladnog sadržaja postala negativno narastajući trend u našoj socijalnoj zbilji, pri čemu se tu radi o jednoj sui generis vrsti digitalnog nasilja, naš zakonopisac bi trebalo da razmisli o tome da se ovo krivično delo, ipak, procesuira po službenoj dužnosti. Raison d’être toga treba potražiti i u činjenici da je žrtvama tih krivičnih dela često potrebna stručna pomoć, jer je modus operandi izvršenja dela u najvećoj meri skopčan sa modernim tehnologijama, što u velikoj meri otežava dokazivanje, pa bi tu rola javnog tužioca bila od esencijalne važnosti za uspeh u krivičnom postupku. Za razliku od našeg krivičnog zakonodavstva, kazneni zakon Republike Hrvatske je prošle godine prepoznao društvenu opasnost „osvetničke pornografije“, propisavši članom 144 a krivično delo Zlouporaba snimke spolno eksplicitnog sadržaja. Objektivna obeležja bića tog krivičnog dela sastoje se u zloupotrebi odnosa poverenja, da se bez pristanka osobe koja je na snimku, polno eksplicitan sadržaj te osobe učini dostupnim trećoj osobi, što za posledicu ima povredu prava na privatnost te osobe. Hrvatsko zakonodavstvo prepoznaje, pored osnovnog oblika, i teže oblike ovog krivičnog dela, i to ukoliko se putem računara ili na drugi način pomenutim sadržajem „manipuliše“, pa se snimak upotrebi kao pravi, zatim, reguliše i ono što imamo ovde u našem konkretnom slučaju, inkriminišući deljenje snimka preko društvenih mreža, čime je on učinjen dostupnim većem broju lica. Sa moje tačke gledišta, ovo uporedno zakonsko rešenje je naprednije u odnosu na naše, jer je propisano da se ovo delo goni po predlogu žrtve, a ujedno je i obavezno oduzimanje spornog snimka i naprave kojom je on napravljen.
Kako da razrešite nekog zbog toga što je neko drugi, a bez odobrenja ovog prvog, fotografije plasirao u javnost. Ovde je došlo do zamene teze, insistira se na puritanizmu žrtve „osvetničke pornografije“, a da više niko i ne razmišlja o čestitosti onoga koji je sve to objavio, nimalo ne vodeći računa o etici i elementarnoj ljudskoj pristojnosti
Čitaoci će se, nadam se, složiti da smo veoma brzo i lako prešli iz sfere neprimerenih fotografija i senzacionalističkih vesti, u sferu krivičnog zakonodavstva. Za manje od 24 sata, od objavljivanja „obnaženih fotografija“ jednog od nosilaca javnotužilačke funkcije, došli smo do pojma „osvetničke pornografije“, a što je veoma zabrinjavajuće i verovatno daje odgovor na pitanje zašto javnost nema poverenje u nosioce pravosudnih funkcija. Svaki građanin ima slobodu, pravo, možda čak i obavezu da se zapita ko se kome i zašto sveti? Da li se sveti onaj koji je fotografije sačinio ili onaj ko ih je nekom prosledio, da li onaj ko ih gleda ili pak onaj koji ih je objavio? Da li je ovo osveta koleginici, njenom rukovodiocu ili trećem licu, u krajnjem, da li je možda ovo osveta celoj javnotužilačkoj organizaciji? Odgovore bi stručna i šira javnost trebalo da potraže u dosetkama mudrih rimskih pravnika, posebno Cicerona i znamenitog sudije Lucija Kasija, koji su imali običaj da se u pravnim slučajevima povodom kojih se spekulisalo o učiniocu nekog dela ili motivu nekog događaja, zapitaju Cui bono? I zaista, zapitajmo se „u čiju korist“ ili „kome u prilog“ se ovo zbilo?
Zbog toga, daljom analizom događaja od tog dana, nisam mogao a da ne primetim da je na jednom internet portalu preneta izjava predstavnika GONGO udruženja (tako je označeno u izveštaju nevladine organizacije „Građanske inicijative“ iz 2019. godine) „Saveta za monitoring, ljudska prava i borbu protiv korupcije Transparentnost“, inače bliskog jednom beogradskom glavnom javnom tužiocu, koji „najoštrije osuđuje ponašanje zaposlene u Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu… čije su eksplicitne fotografije dostupne javnosti i traži se hitno razrešenje glavnog javnog tužioca u Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu Ljubivoja Đorđevića, ali i zaposlene koja se nalazi na eksplicitnim fotografijama…“. Zbog ograničenog broja stubaca, moram da istaknem samo delove njegove izjave koji su od značaja za sveobuhvatno razumevanje ovog nesvakidašnjeg događaja, a u kojoj se dalje navodi da rukovodilac tog tužilaštva „očigledno zna koja njegova zaposlena se nalazi na nedoličnim fotografijama i to ignoriše, čak deluje kao da podržava“, pa ukazujući na relevantne odredbe Etičkog kodeksa tužilaca, koje se odnose na lični integritet nosilaca tužilačkih funkcija, poziva Visoki savet tužilaštva da u konkretnom slučaju razreši imenovanog i „javnu tužiteljku koja je svojim eksplicitnim i nedoličnim fotografijama diskreditovala i ovo tužilaštvo, ali i celokupnu javnotužilačku organizaciju Republike Srbije“.
Dakle, „egzekutor“ postavke neprimerenog mizanscena nam je poznat, ali ostalo je nepoznato ko je iza kulisa inicirao ovu burlesku i da li ćemo zbog ove ružne predstave strože suditi žrtvi nego „digitalnom nasilniku“
Kao poznavalac prilika u srpskom pravosuđu, odmah sam uvideo da „svi putevi vode u Rim“ tužilačkom Neronu i prikrivenom inspiratoru ove pravosudne ujdurme, tragom čega sam i brže od očekivanog dobio odgovore na sva pitanja, prepoznajući nevidljiv potpis nekoga ko veoma dobro poznaje prilike u javnotužilačkoj organizaciji, koji se po ko zna koji put, na krajnje nepristojan način, sveti i na sebi svojstven način obračunava sa „nepodobnima“. Dakle, „egzekutor“ postavke neprimerenog mizanscena nam je poznat, ali ostalo je nepoznato ko je iza kulisa inicirao ovu burlesku i da li ćemo zbog ove ružne predstave strože suditi žrtvi nego „digitalnom nasilniku“.
Autor je član Udruženja tužilaca Srbije
Izvor: NIN
