Republičkom javnom tužiocu, gospođi Zagorki Dolovac, 13. marta upućeno je pismo povodom pamfleta izdatog od strane DVT-a i OEBS-a, namenjenog strankama koje dolaze u prostorije javnog tužilaštva. Pismo prenosimo u celosti:
Dana 06. marta 2015. godine svim zamenicima javnog tužioca je dostavljen primerak pamfleta izdatog od strane DVT-a i OEBS-a. Pamflet je očigledno namenjen strankama koje dolaze u prostorije javnog tužilaštva, a na zid u hodniku je nalepljen plakat iste sadržine.
Iako razumemo da je motiv sačinjavanja takvog pamfleta unapređenje poverenja građana u javno tužilaštvo i utvrđivanje pojedinačne odgovornosti nosilaca javnotužilačke funkcije, kako je to lepo u naslovu pamfleta navedeno „za efikasno i odgovorno tužilaštvo“, čini nam se da pamflet ne može da posluži ovoj svrsi.
Naime, sadržina i izgled pamfleta, ne samo da predstavljaju nepodobno sredstvo za postizanje navedenog cilja, već izražavamo bojazan da takav pamflet, umesto željenog cilja, može da izazove suprotan efekat, posebno ukoliko se ima u vidu da je pamflet nesporno namenjen građanima, a ne stručnoj javnosti koja je već upoznata sa postojanjem disciplinske odgovornosti.
Ukazaćemo na nekoliko elemenata kojima potkrepljujemo naše tvrdnje:
– Iz sadržine pamfleta proizilazi da se građanima pravo na podnošenje disciplinske prijave, predstavlja kao njihovo procesno pravo, a ne kao sredstvo za unapređenje i zaštitu pravosudnog sistema. Smatramo da postoji bojazan da građani koji pročitaju pamflet mogu lako da zaključe da imaju pravo da disciplinsku prijavu podnesu uvek kada su nezadovoljni postupanjem tužioca ili ishodom postupka, odnosno da pravo na podnošenje disciplinske prijave predstavlja pravno sredstvo koje imaju pravo da koriste za postizanje željenog cilja. Napominjemo da, po logici stvari, u svakom predmetu u kome postupa javni tužilac, bar jedna strana mora biti nezadovoljna ishodom postupka. Sadržina pamfleta nesporno ukazuje na navedeno – „postupak podnošenja prijave je veoma jednostavan, ne zahteva angažovanje advokata i ne iziskuje plaćanje bilo kakvih troškova“. Praktično, pravo na podnošenje disciplinske prijave je predstavljeno kao pravno sredstvo kome iko ne može odoleti.
– Građani nisu poučeni da iznošenje lažnih tvrdnji da je nosilac javnotužilačke funkcije izvršio krivično delo može predstavljati krivično delo Lažno prijavljivanje ili da iznošenje uvredljivih tvrdnji može predstavljati krivično delo Uvreda.
– Građani nisu poučeni da je zabranjena zloupotreba prava – korišćenje nekog prava protivno njegovoj svrsi ili u cilju umanjenja tog prava.
– Sadržina pamfleta ukazuje na to da nije dosledno poštovano jedno od osnovnih pravnih načela – načelo proporcionalnosti. Naime, logika prava nalaže prvenstvenu primenu „blažih“ pravnih sredstava, pa ukoliko takvim sredstvima nije moguće postići dozvoljeni cilj, onda se primenjuju druga – „teža“ pravna sredstva. Naš pravni sistem poznaje institut pritužbe kao „blažeg“ pravnog sredstva, ali to u pamfletu nije navedeno. Takođe, građani nisu upoznati ni sa pravom da traže izuzeće nosioca javnotužilačke funkcije ukoliko izražavaju sumnju u njegovu nepristrasnost. Deluje da je cilj pamfleta upravo devalvacija svih ostalih pravnih sredstava u korist „najtežeg“ -disciplinskog postupka.
U odsustvu navedenih elemenata, pravo na podnošenje disciplinske prijave predstavlja se kao radnja koju bilo ko, olako i u svakom trenutku može da preduzme, a dovoljno je samo da ima osećaj da odluka nije onakva kakvu je on želeo. Smatramo da se na ovaj način unižava ugled javnog tužilaštva i javnotužilačke profesije, a pravo građana na kontrolu rada državnih organa pretvara u sredstvo za postizanje ličnih ciljeva. Nažalost, na ovaj način propuštena je jedinstvena prilika da se građanima približi rad javnog tužilaštva i unapredi odnos građana i javnog tužilaštva i ovakvim pamfletom je odnos građana i javnog tužilaštva predstavljen kao neprijateljski odnos u kome se pravno sredstvo predstavlja kao „oružje“, a efikasnost kao „ubitačnost“.
Takođe ukazujemo na činjenicu da se, nakon početka primene novog ZKP-a, nosioci javnotužilačke funkcije suočavaju sa nesavladivim obimom posla usled brojnih procesnih obaveza, kao i to da svakodnevno najveći deo vremena provode obavljajući administrativne poslove, a da pri tom nije povećan broj zamenika javnih tužilaca, što sve ukazuje na činjenicu da fizički nije moguće savladati sve obaveze.
U ovakvoj stvarnosti veliki broj zamenika javnih tužilaca mogao bi biti suočen sa pokretanjem disciplinskog postupka, iako eventualna kašnjenja u izradi javnotužilačkih odluka u najvećem broju slučajeva nisu posledica nemara ili nerada nosilaca javnotužilačke funkcije, već upravo suprotno, posledica neadekvatnog organizovanja pravosudnog sistema. Na obaveze države u pogledu organizovanja pravosudnog sistema ukazao je i Evropski sud za ljudska prava u presudi Pelissier i Sassi v. France navodeći da su države obavezne da organizuju pravosudne sisteme na način koji će omogućiti da sistemi ispunjavaju zahteve Konvencije.
Stoga smatramo da se prava građana u smislu prava na pravično suđenje štite, pre svega, adekvatnom organizacijom pravosudnog sistema koji bi omogućavao efikasnost postupanja, a da je tek potom moguće postaviti pitanje pojedinačnog nemara ili nerada, odnosno pojedinačne odgovornosti.
Predlažemo da DVT razmotri iznete sugestije i prema iznetim predlozima izmeni tekst plakata.
S poštovanjem,
Predsednik UTS
Dr Goran Ilić
