Za tužioce, kojih ionako, prema rečima Nenada Stefanovića, nema dovoljno, nove nadležnosti su dodatna obaveza.
“Ovo je već treći zakon od 2013. kojim se tužiocima dodaju nove nadležnosti, a nisu planirana dodatna budžetska sredstva za njegovo sprovođenje. Mi imamo manjak zamenika javnih tužilaca. U skupštini još stoji predlog državnog veća tužilaca za izbor 52 zamenika i ne znamo kada će to doći na red. Dodatni problem je što zamenici javnih tužilaca koji se bave slučajevima porodičnog nasilja, pored tog posla, rade i druge vrste krivičnih dela”, objašnjava Stefanović.
Do kraja godine u Srbiji bi moglo biti izrečeno 30.000 mjera za sprječavanje porodičnog nasilja, kažu tužioci.
Poslednji podaci koje su zvaničnici Srbije izneli o efektima primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, koji je stupio na snagu prošlog juna, ponovo su otvorili dilemu da li je porodično nasilje u Srbiji u porastu ili su samo podaci o tome dostupniji javnosti.
Činjenica da je samo u prvih 15 dana ove godine policija izrekla 1.277 hitnih merа udаljenjа nаsilnikа iz stаnа i zаbrаne kontаktirаnjа žrtve, a tokom sedam meseci primene zakona u prošloj godini više od 13.000, kako je to ove sedmice saopštila pomoćnica ministrа unutrаšnjih poslovа Srbije Kаtаrinа Tomаšević, mogla bi da zabrine prosečno obaveštenog građanina.
Ali u Ministarstvu unutrašnjih poslova i Ministarstvu pravde ne deluju zabrinuto. Ovu statistiku tumače kao pokazatelj dа su se, zahvaljujući novom Zakonu o sprečavanju porodičnog nasilja, žrtve ohrabrile da prijavljuju nasilnike.
I u Autonomnom ženskom centru, koji se godinama bavi ovom problematikom, veruju da se deo objašnjenja za ovakve brojke krije u činjenici da je novi zakon i snažna kampanja u javnosti koja ga je pratila, doveo do toga da se žrtve porodičnog nasilja sada možda lakše odvaže da pozovu pomoć. Ipak, naglašavaju da je teško govoriti o trendovima u ovoj oblasti bez odgovarajućih podataka.
Nejasni podaci policije
“Prvo bih volela da znam da li MUP Srbije govori o broju poziva na koje su se odazvali ili o broju osoba koje su pozivale tokom godine. Tek tada bismo mogli da procenjujemo kakvi su trendovi. Na žalost, mi nemamo te jedinstvene evidencije koje bi nama na godišnjem nivou mogle da kažu koliko smo imali prijava nasilja, odnosno koliko je osoba zvalo da prijavi nasilje. Jer, u jednoj godini jedna osoba može više puta da zove da prijavi nasilje. Ako bismo mi svaki poziv sabirali onda bismo dobili mnogo veći broj poziva nego žrtava nasilja”, kaže Tanja Ignjatović, programska koordinatorka Centra.
Ona objašnjava i da su brojevi veliki, jer se sabiraju mera udaljenja nasilnika iz stana i mera zabrane kontaktiranja žrtve.
“Zakon predviđa te dve hitne mere, koje policija može da izrekne u slučaju porodičnog nasilja. Međutim, često se dešava da jedna osoba dobije obe mere. Na primer, u slučajevima kada žrtva i počinilac nasilja žive zajedno, onda se obično izriče i mera udaljenja iz stana i mera zabrane kontakta sa žrtvom”, objašnjava Ignjatović.
To bi onda trebalo da znači da u prvih 15 dana ove godine zapravo nije bilo 1277 slučajeva nasilja, već koja stotina manje, s obzirom da je od tog broja, bilo 426 privremenih udaljenja učinioca iz stana i 851 zabrana kontaktiranja i prilaženja žrtvi.
No, čak i sa tim umanjenjem, brojke i dalje izgledaju zabrinjavajuće. U Ministarstvu pravde tvrde da je došlo do sprečavanja eskalacije nasilja u porodici.
“Nažalost, i dalje imamo smrtne slučajeve i to je svakako nešto protiv čega se borimo, ali to je nešto što i najrazvijenije zemlje imaju kao problem i ne možemo u potpunosti da iskorenimo, ali suština je da preventivno delujemo, pružimo podršku žrtvama i pokažemo nasilnicima da ne postoji nikakva tolerancija na njihovo ponašanje”, ocenjuje ministarka pravde Nela Kuburović.
Najbrža preventiva od nasilja
Tanja Ignjatović smatra da novi zakon nudi najbržu preventivnu zaštitu od porodičnog nasilja. “Sada je dovoljno prijaviti i pretnju nasiljem, na koju može da se reaguje, što u prethodnom periodu nije bilo tako. Moralo je prvo da se dogodi nasilje, da to bude ozbiljno nasilje, pa da onda žrtva ide u dugi i neizvesni krivični postupak i to nije bilo ohrabrujuće za žrtvu”.
U Udruženju tužilaca, čini se, nisu baš srećni zbog ovakvog zakonskog rešenja i uloge koja im je data. Objašnjavaju da mere udaljenja iz stana i zabrane kontakta spadaju u bezbednosne mere, koje bi, kako kaže član Upravnog odbora ovog udruženja Nenad Stefanović, prema ustavu trebalo da izriče sud.
“Sada je ta nadležnost data i policiji, koja može da izrekne te mere na period od 48 sati. S druge strane, i na tužiocima je pritisak, jer ako ne predlože produženje hitne mere na 30 dana, mogu da snose disciplinsku odgovornost. S druge strane, ako predlože te mere, ne preti im disciplinski postupak, čak i ako dođe do nekog naknadnog problema”, kaže Stefanović.
Dodatni problem, prema njegovim rečima, može da bude veliki broj izrečenih mera.
“Ako se nastavi trend iz prvih 15 dana ove godine, dolazimo do broja od 2.500 izrečenih mera na mesečnom nivou, odnosno 30.000 godišnje. Tu onda postoji opasnost zloupotrebe tih mera. Jer tu sad imamo pitanje ulaska države u neke privatne odnose, može biti zloupotreba kod nekih imovinskih rasprava. Neko vas prijavi da ste bili agresivni I to je dovoljno za policijskog službenika da vas udalji iz vaše nekretnine na period od 8 do 48 sati, a sud na predlog tužioca da to produži za 30 dana. Mi smo ukazivali da ta hitna mera može biti dolivanje ulja na vatru, jer ako nekom zabranite komunikaciju s detetom ili ga udaljite iz njegovog stana, pa nema gde da odsedne, postoji ozbiljna verovatnoća da će se vratiti da se obračuna sa žrtvom”, kaže Stefanović.
Podaci Autonomnog ženskog centra govore da izmedju 10 i 11 odsto nasilnika prekrši hitne mere, a između 10 i 15 odsto će ponovo dobiti hitnu meru, odnosno u relativno kratkom vremenu će ponoviti nasilje.
Problem – nedostatak obučenih ljudi
Ipak, čini se da je jedan od ključnih problema u primeni zakona nedostak ljudi, koji su obučeni za postupanje u situacijama porodičnog nasilja.
“To je bolno mesto, pogotovo kod primene ovakvog zakona, gde su hitne mere, kratki rokovi, ljudi stavljaju svoj potpis, ako nešto krene naopako, oni su direktno odgovorni”, kaže tanja Ignjatović.
“Na svim sastancima koje smo imali o primeni ovog zakona, ljudi kažu da je stanje očajno, da nisu zadovoljni čak ni unutrašnjom organizacijom, da pored bavljenja porodičnim nasiljem, imaju i redovne poslove, da nekad čak ne mogu da odu na bolovanje ili godišnji odmor, jer nema ko da preuzme njihov posao, stalno je tema taj nedostatak ljudi i zahtevi da se obezbedi veći broj ljudi”, dodaje Ignjatović.
Zakon je predvideo i grupe za koordinaciju, u čijem su sastavu zamenici javnih tužilaca, specijalni policijski službenici i predstavnici centara za socijalni rad. Oni, između ostalog, imaju obavezu da se sastaju bar jednom u 15 dana i razmatraju slučajeve nasilja u porodici koji su u toku, kao i da donose individualne planove zaštite i podrške žrtvama. Ukoliko nema dovoljno kadrova i zatrpani su poslom, otvara se pitanje kvaliteta planova podrške i zaštite za žrtve koje predlažu, kao i sprovođenja tih planova.
Za tužioce, kojih ionako, prema rečima Nenada Stefanovića, nema dovoljno, to je dodatna obaveza.
“Ovo je već treći zakon od 2013. kojim se tužiocima dodaju nove nadležnosti, a nisu planirana dodatna budžetska sredstva za njegovo sprovođenje. Mi imamo manjak zamenika javnih tužilaca. U skupštini još stoji predlog državnog veća tužilaca za izbor 52 zamenika i ne znamo kada će to doći na red. Dodatni problem je što zamenici javnih tužilaca koji se bave slučajevima porodičnog nasilja, pored tog posla, rade i druge vrste krivičnih dela”, objašnjava Stefanović.
Velimir Lukić, predsednik Nezavisnog sindikata policije, međutim, kaže da se policijski službenici koji su prošli obuku za primenu zakona o sprečavanju porodičnog nasilja prvenstveno bave tom problematikom, jer tu imaju dosta posla. “Naravno, ako se desi da nemaju posla, onda rade i druge policijske poslove. Naročito u unutrašnjosti”, objašnjava Lukić, dodajući da je 900 policajaca do sada prošlo obuku za primenu zakona.
S obzirom na zabranu zapošljavanja u javnom sektoru, koja je i dalje na snazi, teško je očekivati povećanje broja ljudi koji će se baviti primenom ovog zakona. S druge strane, predstavnici vlasti najavljuju još ambiciozniji korak – mere ekonomskog osnaživanja žrtava nasilja, što jeste jedna od ključnih pretpostavki da se žrtve odvoje od nasilnika, ali to podrazumeva mnogo više od promene zakona.
Kako funkcioniše Zakon o sprječavanju nasilja u porodici?
Kako Zakon o sprečavanju nasilja u porodici funkcioniše u praksi, za Al džaziru je objasnila Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra.
“Bilo da se nasilje (fizičko, seksualno, ekonomsko, psihičko…) desilo ili da postoji opasnost da do njega dođe, osoba koja je ugrožena može da pozove policiju. Dežurna služba koja je primila poziv proverava osnovne rizike i šalje obavezno patrolu na teren. Patrola uzima osnovne informacije i poziva nadležnog policijskog službenika koji je prošao obuku za te situacije. Taj policijski službenik odmah odlučuje da li patrola treba da privede prijavljenog i narednih osam sati on može kao gradjanin da presedi u policiji.
Za to vreme, policija prikuplja sve dostupne informacije o njemu i procenjuje rizik. To znači – pregled evidencije da li je u toj porodici ranije bilo prijavljivano nasilje, da li druge institucije, na primer, tužilaštvo ili centar za socijalni rad imaju neka saznanja o nasilju.
Na osnovu prikupljenih informacija, policija odlučuje da li će izdati naredbu za primenu hitnih mera. Dve su mere – uklanjanje počinioca iz stana na period od 48 sati i zabrana kontakta počinioca sa žrtvom.
Policija mora u roku od 24 sata da obavesti za nadležnog zamenika javnog tužioca o slučaju i da mu preda svu prikupljenu dokumentaciju. Tužilac onda mora da razmotri slučaj i, ako proceni da ima osnova
za to, daje predlog sudu da se hitne mere produže za 30 dana. I sud mora da donese odluku u roku od 24 sata. Žrtva se tu više ne pita da li hoće da se pridruži zahtevu za sprovođenje tih mera, država to radi umesto nje”, objašnjava Ignjatović.
Izvor: Al jazeera
