Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije

Udruženje tužilaca Srbije

Vi ste ovde: Početna Press centar Press Clipping Nenad Stefanović za Vreme o problemima u funkcionisanju tužilaštva i najavljenim ustavnim promenama

Nenad Stefanović za Vreme o problemima u funkcionisanju tužilaštva i najavljenim ustavnim promenama

Nenad Stefanović za Vreme o problemima u funkcionisanju tužilaštva i najavljenim ustavnim promenamaOsnovni problem sudija i tužilaca i napredovanja u njihovim karijerama jeste preveliki uticaj politike, odnosno Skupštine i Vlade na njihov izbor koji je bio do sada, a biće i ubuduće. Amandmanima je predloženo da se šefovi tužilaštava biraju u Skupštini, a ostale će birati Vrhovni savet tužilaca, u kome će većinu imati predstavnici te iste Skupštine.

Tako se ništa tu neće promeniti i pogrešna je percepcija da su sudije i tužioci korumpirani i da su građani njima nezadovoljni, pa ih treba staviti pod kontrolu. Građani su nezadovoljni pravosuđem zato što imamo tripliranje nadležnosti tužilaštva: imamo Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, imamo uvođenje tužilačke istrage od 2013, imamo Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv korupcije, dakle, tu se povećavaju nadležnosti tužilaštva, a nisu praćene adekvatnim sistematizacijama.Nenad Stefanović za Vreme o problemima u funkcionisanju tužilaštva i najavljenim ustavnim promenama

"Znate li šta je najhitnije i najvažnije da se promeni kad Slobodan Milošević ode sa vlasti?", upitao je profesor Ljubiša Rajić u proleće 2000. ustreptale polaznike Beogradske otvorene škole toliko željne promena. "Policija i pravosuđe. to su dve ključne stvari za razvoj demokratije", rekao je profesor Rajić. Nekoliko godina ranije čuveni i nagrađivani poljski reditelj Kšištof Kišlovski završio je svoju kapitalnu filmsku trilogiju "Tri boje: plavo, belo, crveno" inspirisanu fundamentalnim nasleđem francuske revolucije - bratstvo, jednakost, sloboda, postulatima koji će postati osnova svake moderne demokratije. Srećom po njih, a na žalost mnogih građana Srbije, Kišlovski i Rajić nisu dočekali da vide kako Aleksandar Vučić i njegovi prijatelji sistematski razgrađuju dvovekovnu evropsku tradiciju zavijajući pravosuđe u nešto što ni fizika ni likovna umetnost ne priznaju za boju - crno.

Tomislav Anđelović, vlasnik prodavnice i menjačnice iz Smedereva, pao je obliven krvlju na stepenište ispred svoje kuće uveče 5. januara 2017. Užasnuti ukućani odmah su prevezli Tomislava u bolnicu, a njegova sestra je u panici i strahu obrisala lokvu krvi ispred ulaznih vrata. Upravo će ovaj detalj smederevskoj policiji kasnije poslužiti kao dobar izgovor za slabo napredovanje istrage jer je, navodno, lice mesta kontaminirano i dokazi uništeni. Bio je to treći i poslednji napad na Anđelovića, posle kojeg je bio u komi tri i po meseca. O ovom slučaju, kao primeru kako izgleda tužilačka istraga u Srbiji, pisala je prošle godine u prvom martovskom broju "Vremena" Tatjana Tagirov:

Nenad Stefanović za Vreme o problemima u funkcionisanju tužilaštva i najavljenim ustavnim promenama"Policija je uradila kako je uradila uviđaj, saslušanje rodbine, pregled video-snimaka iz mjenjačnice... Da bi se potom ustanovilo da je tek kasnije nađena palica koju je Tomislav Anđelović nosio zbog lične zaštite. Posljednjeg dana januara cijela priča s Osnovnog tužilaštva u Smederevu – sve u nastojanju da se predmet zavede kao ‘samopovređivanje’ – prelazi u Više tužilaštvo, koje tek 13. februara (43. dana od napada) temeljem svoje odluke pribavlja DNK žrtve, kako bi se izvještačili tragovi na palici nađenoj u dvorištu kuće gdje je napadnut. Rezultata snimaka kamera u mjenjačnici također još nema (tek su početkom februara ponovo uzeli, po drugi puta, hard-disk i naložili novu analizu); kako za ‘Vreme’ kaže Suzana Anđelović, njoj je rečeno da se njen otac ‘samopovredio’, u neslužbenim razgovorima liječnici kažu da su povrede glave njenog oca mogle biti posljedica pada s višekatne zgrade, tužioci za sve probleme krive sistem i problem odnosa tužilačke istrage i rada policije, s time da je policijski inspektor koji radi na slučaju – po čuvenju – pošten i nekorumpiran policajac… A njen otac je, u vrijeme nastanka ovog teksta u utorak, 28. februara, i dalje u komi i ne može reći tko ga je, posljednji puta 5. januara, napao po treći puta u zadnjih nekoliko godina. I da, da ona kao kćerka nije toliko uporna, ni ovo malo detalja ne bismo znali."

Ako su se istražitelji naivno nadali da će se žrtva, kao u holivudskim filmovima, probuditi iz duboke kome i, kao da se ništa nije desilo, ispričati ko ga je i kako napao, taj im je plan propao. Tomislav Anđelović je preminuo u bolnici krajem aprila 2017. ne došavši svesti. Policijska ili tužilačka istraga (ako je sad ta razlika važna) i dalje traje bez naznaka pomaka.

Član Upravnog odbora Udruženja tužilaca Srbije i zamenik javnog tužioca u Trećem osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu Nenad Stefanović kaže za "Vreme" da je glavni problem u tužilačkoj istrazi slaba komunikacija između policije i tužilaštva: "Tu onda nastaje ping-pong dopisa između tužilaštva i policije, ali bez ikakvog efekta i tu stradaju građani, odnosno oštećeni u postupku. Tako da taj predistražni postupak može da traje godinama. Bukvalno, sve do neke prve dokazne radnje, kao što je saslušavanje svedoka, to toliko dugo može da traje. Otkud mi znamo da li je policajac slao pozive za saslušanje, kako je prikupljao pisanu dokumentaciju? Mi tu nemamo nikakav uvid. Mi imamo formalnu tužilačku istragu uvedenu 1. oktobra 2013. a faktički i dalje imamo da policija uvodi tužilaštvo u istragu u nekoj kasnijoj fazi od trenutka kada je učinjeno krivično delo. Policija radi operativno i prvi put kad se jave je, recimo, kad traže listinge baznih stanica za mobilne telefone ili zahtev za pretres stana. Tek tad oni obaveštavaju tužioca o nekoj istrazi i zbog čega nešto traže. Dakle, policijski operativni rad je bez kontrole tužilaštva. S druge strane, slučajevi koji se medijski spinuju dobijaju neku svoju brzinu u rešavanju."

Policajci građanima najčešće kažu da čekaju tužioce da pokrenu istragu, dok tužioci navode da im je za tužilačku istragu ostavljen samo jedan radni dan u toku nedelje. Tužilačka istraga uz korupciju, nakaradnu primenu načela oportuniteta i predugih procesa predstavljaju primere neefikasnosti srpskog pravosuđa koje građani najčešće mogu da vide, a neki i da osete na svojoj koži.

VERUJETE LI SUDIJI

"Građani ne razumeju da u njihovom najvećem i prvom interesu nije da im sledećeg meseca povećaju platu ili penziju za deset posto, već da se uspostavi institucija pravne države", kaže za "Vreme" advokat Vladimir Gajić, predsednik Advokatske komore Beograda, odnosno jednog njegovog dela, jer postoji i druga organizacija koja se identično predstavlja, a na čijem čelu je Jugoslav Tintor. Gajić naglašava da je stvarni interes građana Srbije da imaju vladavinu prava: "Da najzad imamo nešto što nikad u istoriji nismo imali. A kad bismo to imali, to bi dalo jedan osnov da se i život promeni. Ovako, ako imate parnični postupak protiv bilo koga ko ima veze sa vlašću, ako ste u pravu, presuda neće nikad biti doneta, a ako niste, izgubićete brzinom svetlosti."

Čvrsto iza ustavnih amandmana, struci uprkos: Ministarka pravde Nela KuburovićSudija Vrhovnog kasacionog suda Ljubica Milutinović smatra da se poverenje građana u sudstvo gradi kroz blagovremeno postupanje sudija u sudskim postupcima i kvalitet pravne zaštite: "Generalno, mislim da građani veruju u sudski sistem, ali imaju očekivanja koja su realno veća i opravdana", kaže sudija Milutinović.

Milan Marinović, predsednik Prekršajnog suda u Beogradu i predsednik Udruženja sudija prekršajnih sudova Republike Srbije kaže da im građani veruju i to uprkos pojedinim suprotnim, ne tako malobrojnim, mišljenjima u javnosti: "Svakako da stepen poverenja građana u pravosuđe, pa i u prekršajne sudove, nije na nivou na kakvom bismo svi želeli da bude, ali to, samo po sebi, ne znači da nam građani ne veruju. Nažalost, dešava se da pojedini, javnosti poznati, sudski slučajevi (koji ne predstavljaju ni promil u ukupnom broju svih sudskih predmeta) ne dobiju onakav epilog kako to građani očekuju, ali to ne mora biti isključivo posledica nerada ili lošeg rada suda, već zavisi od raznih faktora, a naročito od brojnosti i kvaliteta dokaza u svakom konkretnom sudskom predmetu – a za prikupljanje, obezbeđivanje i predlaganje dokaza u postupku nisu ovlašćeni sudovi već organi gonjenja. Takođe, pri oceni poverenja građana u sudove mora biti uzeta u obzir i činjenica da u velikom broju sudskih predmeta postoje dve strane sa suprotstavljenim interesima i da jedna od njih, na kraju postupka, mora biti nezadovoljna ishodom postupka, što direktno utiče na njenu ocenu poverenja u pravosuđe."

"Smatra se da je pravedna odluka kada su obe strane nezadovoljne", kaže Nenad Stefanović i dodaje: "Ta strana koja je nezadovoljna u dvostranačkom sudskom postupku uvek će smatrati da je to sudija uradio zato što je dobio neku privilegiju, najčešće novac. Ako pričamo o klasičnom obliku korupcije, primanje i davanje mita, mi mislimo da to u pravosuđu nije prisutno više nego u drugim društvenim oblastima – zdravstvu, obrazovanju, policiji. Ako pričamo o nekim privilegijama i političkom uticaju na pravosuđe i intervenisanju u pojedinim predmetima kako bi sutra neki sudija ili tužilac zbog svoje odluke napredovao – tu bismo mogli da se složimo da takva korupcija postoji."

DRŽAVNI LJUBIMCI

Za preduge procese odgovornost snose i tužioci i sudije i advokati i sami građani. Nije neobično da se neke imovinske parnice vode po više decenija, čak i da ih naslednici stranaka u sporu nastavljaju. Advokatima ovakvo stanje odgovara jer tako mogu godinama da pružaju pravnu pomoć svojim vernim klijentima. I da to naplaćuju iako bi i građanima i sudstvu bolje bilo da stranke postignu nagodbu. Novinaru "Vremena" jedan advokat koji je stupio u emotivnu vezu sa ženom koju je zastupao prilikom razvoda svojevremeno je priznao: "Ona se meni odmah dopala. Iz tog razloga sam ja predložio da se razvod završi vansudskim poravnanjem. I nije ona tu loše prošla. Da nije bilo tako, ja bih još uvek ‘vukao’ taj predmet."

Napominjući da on nije taj advokat, Vladimir Gajić kaže: "Nažalost, advokati su deo lanca u korupciji. Vrlo često se dešava da neki sudija kroz glasine bude okvalifikovan kao neko ko je pod uticajem korupcije doneo odluku, a da taj sudija nema veze sa tim. Ima mnogo sudija i mnogo tužilaca, veoma mali broj njih je uključen u korupciju. Korupcija ide od izvršne vlasti. Nije korupcija samo da neko primi novac. Korupcija se sastoji u tome da je sudija svestan šta vlast može da mu uradi i da ima neku prirodnu autocenzuru. Sudija čita žutu štampu i sam zna kakvu odluku javnost očekuje, odnosno kako ju je kreirala tabloidna štampa. To je jedna vrsta korupcije. Treba da zamislite sudiju koji sudi nekom predstavniku vlasti kao fizičkom licu. Evo, ja sam zastupao Natašu Kandić protiv generala Ljubiše Dikovića. Pa, to – to nije suđenje. Ja nisam ni jednog sekunda mislio da može da se desi da sudija ne donese odluku u korist generala Dikovića. On, u stvari, tu parnicu nije smeo da dobije. Tužilaštvo za ratne zločine drži u fioci, u mraku, predmet protiv njega za koje je Fond za humanitarno pravo prikupio vrlo relevantne dokaze. Tužilaštvo i vodi neki predistražni postupak protiv njega. On je toliko siguran u sebe da može da tuži Fond i Natašu Kandić za naknadu nematerijalne štete što mu je nanet duševni bol i da to dobije."

Sudije Marinović i Milutinović slažu se da javno komentarisanje sudskog postupka i presuda kojima su državni funkcioneri skloni (recimo gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević ili predsednik Srbije Aleksandar Vučić) nanose veliku štetu poverenju građana u pravosuđe.

"Treba istaći da ponekad pojedini funkcioneri iz izvršne vlasti, svesno ili nesvesno, vrše jednu vrstu pritiska na pravosuđe kada javno i u sredstvima informisanja komentarišu pojedine sudske postupke, posebno one koji su još u toku, ili pojedine nepravnosnažne sudske odluke, čime potpuno neosnovano ali značajno doprinose kreiranju negativnog javnog mišljenja u odnosu na pravosuđe", kaže Milan Marinović, a Ljubica Milutinović dodaje: "Teško je govoriti o direktnim političkim pritiscima izvršne vlasti. Veština dobrog suđenja podrazumeva da sudija ne sme da podlegne plasiranim izjavama u javnosti, ako to nije u skladu sa konkretnim činjeničnim stanjem i pravnom regulativom, bez obzira od koga te izjave dolaze."

Jedan od slučajeva za koji su jednako bili zainteresovani i vlast i građani jeste prebijanje Andreja, brata Aleksandra Vučića, i Predraga, brata Siniše Malog, od strane žandarma tokom Parade ponosa 2014. ili napad pomenute dvojice i njihove pratnje, pripadnika specijalne jedinice Vojske Srbije "Kobre" na žandarme. Gledajte na to kako vam se više dopada, samo vam je to ostalo. Jedan od branilaca Vladimir Vučinić, ranije poznat kao sudija koji je "zglajzao" jer je u toku sudskog postupka privremeno vratio pasoš Miroslavu Miškoviću, izjavio je da je to bila "mudra odluka sudije".

Na to Vladimir Gajić kaže da je vlast bila zadovoljna "bilo kojom osuđujućom presudom koja će, ako postane pravosnažna, da dovede dotle da žandarmi postanu bivši – da budu izbačeni s posla. To će biti njihova kazna. S druge strane, da su oni stvarno krivi i da su tukli premijerovog brata i pripadnike specijalnih jedinica Vojske Srbije, oni bi morali da dobiju ozbiljne kazne. Razumete? Da su prekoračili svoja ovlaštenja, da su postupali suprotno pravilima službe, oni ne bi mogli da budu kažnjeni kao da su ukrali jabuke na pijaci. Mudrost je sa stanovništva te sudije koja je donela tu odluku, a koja je nakon te odluke odmah avanzovala i prešla u Specijalni sud. Ona je sada član veća koje sudi grupi Darka Šarića na Specijalnom sudu. Kao što je u Privrednom sudu onaj sudija koji je sudio u slučaju Asomacum – sećate se toga – preduzeće navodno osnovano na osnovu falsifikovane karte Andreja Vučića, presudio kako je odgovaralo familiji Vučić, evo, pre pet-šest meseci izabran je u Privredni apelacioni sud iako nije dobio nijedan glas od svojih kolega u sudu. Recimo, sudija koja je dobila sve glasove kolega u tom sudu, koja tamo sudi 20 godina, nije prošla. To je direktan znak da se vlast zahvaljuje onima koji donesu šta se od njih očekuje. Ne mora vlast da ih zove. To je jedan začarani krug koji je uvek postojao, ali ovaj režim je napravio nešto novo. Mi nikad nismo imali nezavisan sud niti sudije. Imali smo i komunizam 50 godina, mada je tada postojala jedna pravna sigurnost. Ako neki predmet nije bio povezan s politikom, ako nije bio protiv socijalizma ili Tita, nedaj Bože, imali ste pravnu sigurnost na zakone koji su bili na snazi da ste mogli da, kao advokat, kažete stranci sa nekom izvesnošću kako će proces da se završi. Ja na osnovu svog iskustva mogu u 90 posto slučajeva da kažem kako će da se završi neki spor. Da znam da li ću da ga dobijem ili izgubim. Ali danas, ja nijednom klijentu ne mogu da kažem sa nekom sigurnošću, kamoli da mu obećam da će predmet da se završi u ovom ili onom pravcu. To je nemoguće. To danas zavisi od milion okolnosti."

MINISTARSTVO I ISTAKNUTI PRAVNICI

Da u pravosuđu sve bude kako treba, pobrinula se radna grupa Ministarstva pravde izradom teksta amandmana na Ustav Republike Srbije. Predviđeno je da se sudije i tužioci više ne biraju u Narodnoj skupštini, već u nezavisnim pravosudnim savetima u kojima će većinu (ili makar veći neformalni uticaj) imati predstavnici skupštine. Ti predstavnici će biti "istaknuti pravnici" sa minimalnim radnim iskustvom od deset godina.

"Kako se utvrđuje ko je istaknuti pravnik?", pita se Nenad Stefanović: "Stavljena je formulacija da taj neko treba da ima deset godina radnog iskustva. To znači da neko ko završi pravni fakultet sa 24 godine već sa 34 može da bude istaknuti pravnik. Mi smatramo da to može da bude samo neko ko navrši 50 godina. Sad vidimo da se sudijama i tužiocima prebacuje da je problem u njima, u njihovoj stručnosti, osposobljenosti i njihovom integritetu. To apsolutno nije tačno. Naravno, u svakoj profesiji ima dobrih i loših, kao što lekara ima dobrih i loših, ali to ne može da se generalizuje."

Tekstu amandmana usprotivila se (uz nekoliko važnih izuzetaka) kompletna struka: Vrhovni savet sudstva, Državno veće tužilaca, Vrhovni kasacioni sud, strukovna udruženja sudija, tužilaca i njihovih pomoćnika, ali čini se da od tog jedinstva neće biti prevelike vajde.

Sudija Marinović kaže da su sudije i pomoćnici prekršajnih sudova "svoje nezadovoljstvo artikulisali preko Udruženja sudija prekršajnih sudova koje je sačinilo kritički komentar navedenog teksta sa predlozima za poboljšanje teksta. Ministarstvo pravde je uvažilo neke od naših ključnih primedbi i predloga i smatramo da je novi tekst, iako nije idealan i u potpunosti saglasan sa našim stavovima, suštinski bolji od prethodnog."

Šefovi tužilaštava na čelu sa Republičkom javnom tužiteljkom Zagorkom Dolovac otišli su korak dalje i prihvatili predloge za izmenu Ustava koje je sačinilo Ministarstvo pravde. Od tada se raspreda i tumači da bi nakon usvajanja amandmana moglo doći do reizbora Republičkog javnog tužioca. Jedna od glavnih zamerki sudijama i tužiocima koje su Ministarstvo pravde i pomoćnik ministarke Čedomir Backović, upućivali tokom nečeg što je trebalo da bude javna rasprava o radnom tekstu amandmana je da su se nosioci pravosudnih funkcija odvojili od naroda, da među njima vlada klijentilizam i nepotizam i da oni, ako su nezadovoljni najavljenim promenama, izvole izaći na izbore i da dobiju podršku građana kakvu ima sadašnja vlast, toliko spremna da pravosuđe približi narodu, građanima ili biračima.

Kako bi izgledalo pravosuđe birano na opštim izborima može se videti veoma blizu, na manje od 400 kilometara od Beograda, u Banjaluci, gde svako ko imalo drži do sebe ima stav o tome šta se dogodilo nesrećnom mladiću Davidu Dragičeviću (vidi tekst "Slučaj koji je sve razgolitio", str. 22). Do tada, sudije, tužioci, advokati, a ni za građane ne bi bilo loše da pogledaju televizijsku seriju "Dekalog" Kšištofa Kišlovskog, remek dela filmske umetnosti koja u deset epizoda temeljno razmatra deset Božjih zapovesti. Pogotovo prvu i sedmu. Ili da makar razmisle i shvate šta im je činiti kad čuju omiljene reči profesora Ljubiše Rajića, koji je svoja predavanja umeo da završi sa: "Ljude ne možete naterati na dve stvari: nikog ne možete naterati da se zaljubi i nikog ne možete naterati da bude hrabar."

Ljubica Milutinović – Ujednačavanje sudske prakse

"Pravna sigurnost podrazumeva ujednačenu sudsku praksu. U pravnim sistemima zasnovanim na većem broju sudova istog stepena sasvim je moguće da dođe i do različitog tumačenja prava. Takvo tumačenje je nekada objektivno zasnovano na okolnostima konkretnog slučaja, pa naizgled ista situacija može rezultirati različitim ishodom. To je slučaj kada je stranka ili njen punomoćnik koristio pravna sredstva, procesne i materijalne prigovore koji mu po zakonu stoje na raspolaganju – ili ih nije koristio – što je dovelo do različitog ishoda. Ipak, to su situacije koje moraju biti dobro obrazložene da se iz njih nesumnjivo može zaključiti zašto je doneta takva odluka. U sistemu četiri apelaciona suda u Srbiji moguća su drugačija tumačenja u primeni prava, ali se o tome dosta vodi računa. Apelacioni sudovi se često sastaju radi provere zauzetih stanovišta i uočavanja razlika u postupanju, da bi iznošenjem pravnih argumenata, bez nametanja mišljenja, prevazišli moguće razlike. O usaglašenim mišljenjima izveštavaju Vrhovni kasacioni sud, u čijoj zakonskoj nadležnosti je praćenje i ujednačavanje sudske prakse. Mislim da su u tom cilju postignuti značajni rezultati, što je konstatovano i u Godišnjem izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije za 2018. godinu, gde se naglašava napredak naročito kroz smanjenje broja zaostalih predmeta izvršenja i uspostavljanje mera za usklađivanje sudske prakse", kaže sudija Vrhovnog kasacionog suda Ljubica Milutinović.

Nenad Stefanović – Miloševićeve sudije

"Najveći problem je sada što mi imamo prebacivanje loptice izvršne vlasti sudskoj da su sudije i tužioci korumpirani, da su birani u Miloševićevo vreme, da se zbog toga ušlo u ove ustavne promene, a ne zbog depolitizacije. Ja, evo, potpisujem da na osnovnom nivou takvih nosilaca pravosudnih funkcija nema ni deset posto pošto je većina birana posle 2000. Osnovni problem sudija i tužilaca i napredovanja u njihovim karijerama jeste preveliki uticaj politike, odnosno Skupštine i Vlade na njihov izbor koji je bio do sada, a biće i ubuduće. Amandmanima je predloženo da se šefovi tužilaštava biraju u Skupštini, a ostale će birati Vrhovni savet tužilaca, u kome će većinu imati predstavnici te iste Skupštine. Tako se ništa tu neće promeniti i pogrešna je percepcija da su sudije i tužioci korumpirani i da su građani njima nezadovoljni, pa ih treba staviti pod kontrolu. Građani su nezadovoljni pravosuđem zato što imamo tripliranje nadležnosti tužilaštva: imamo Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, imamo uvođenje tužilačke istrage od 2013, imamo Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv korupcije, dakle, tu se povećavaju nadležnosti tužilaštva, a nisu praćene adekvatnim sistematizacijama. Ne pričam samo o zamenicima javnih tužilaca i sudijama, već i o referentima, zapisničarima i pratećem osoblju. Mi nismo imali konkurs za pripravnike već pet godina. Sistem od 2013. funkcioniše na volonterima koji dve godine rade posle završenog Pravnog fakulteta, kada stiču uslov za polaganje pravosudnog ispita. Takođe, par godina nije bilo konkursa za sudijske i tužilačke pomoćnike. Danas je opterećenost po jednom zameniku javnog tužioca u Beogradu od 1200 do 1500 predmeta. Upravo zato imamo katastrofalno stanje u pravosuđu jer smo mi tromi u postupanju. Izuzetak su krivična dela koja počinjemo da procesuiramo još za vreme dežurstava kao što su ubistva, razbojništva ili nasilje u porodici. Mi smo od uvođenja tužilačke istrage od istražnih sudija, kojih više nema, u samo jednom danu nasledili 50.000 starih predmeta, a novi se pokreću svakog dana. Što se starih predmeta tiče, tu ima nekih pomeranja, rešavaju se, ali na naših 1200 do 1500 predmeta sudije imaju po, otprilike 30. Mi ne možemo da stignemo da sve predmete iznesemo pred sud. Zato je sudijama sad dodeljeno da se bave i izvršenjima", kaže zamenik javnog tužioca Nenad Stefanović.

Vladimir Gajić – Istorija srpskog pravosuđa

"Srbija nikad nije imala nezavisan sud. Ni sudsku vlast. Mi u tome nemamo nikakvu tradiciju. Sad je bila prilika da kroz ustavne promene koje traže pravna nauka, strukovna udruženja, pa i ova Advokatska komora Beograda koju ja predstavljam, probamo da im damo tu nezavisnost. Da ona bude institucionalizovana kroz Ustav. Da vidimo da li će da bude nekih pomaka ukoliko oni budu sami odlučivali o svojoj unutrašnjoj organizaciji. Zašto im vlast to ne da? Zato što vlast svoj pritisak na sud i na tužilaštvo vrši, pre svega, preko starešina koje ona direktno postavlja. Svakog predsednika suda u Srbiji postavila je vlast. Svakog starešinu tužilaštva na bilo kom nivou postavila je vlast. To oni rade bez greške. Inače bi se desilo ponekad da neki sudija donese odluku koja se ne dopada vlastima. To je skoro nemoguće iako nisu problem same sudije i tužioci koje postupaju u konkretnom predmetu već njihove starešine. Pogledajte kako je Prvo osnovno javno tužilaštvo koje je nadležno za centralne beogradske opštine uništilo svaki predmet koji je bio interesantan za javnost gde su građani očekivali neki ishod. I Savamalu i napad na novinare prilikom inauguracije predsednika prošle godine. To se završava ne preko onog koji postupa u predmetu, kod njih važi hijerarhija kao u Vojsci, ne može zamenik tužioca nijednu odluku da donese bez saglasnosti svog šefa", kaže advokat Vladimir Gajić.

Milan Marinović – Kvalitet presuda

"Kvalitet presuda, nažalost, jeste podređen traženoj efikasnosti suda i postoji stalni sukob između kvaliteta i efikasnosti, odnosno kvantiteta. Ovome posebno doprinosi činjenica da, što se najbolje može uočiti na primeru tzv. sudijske norme za sudije prekršajnih sudova, ne postoji klasifikacija sudskih predmeta po težini (tzv. ponderisanje), već svaki predmet vredi i boduje se isto iako među njima postoji veoma velika razlika kako u oblasti prekršaja tako i u složenosti i težini predmeta, broju stranaka u postupku, broju dokaznih radnji koje treba sprovesti, vremenu trajanja postupka i sl. Pri ovome posebno treba ceniti činjenicu da sudije prekršajnih sudova u Srbiji postupaju po prekršajima iz svih oblasti života koji su propisani u više od 270 zakona i uredbi i više stotina odluka lokalnih samouprava. Tako se npr. sudiji prekršajnog suda podjednako računa odluka doneta u postupku vođenom zbog nenošenja lične karte ili isteka važnosti saobraćajne dozvole kao i odluka doneta u veoma složenom postupku vođenom zbog nekog carinskog ili budžetskog prekršaja, što otežava specijalizaciju sudija za postupanje u pojedinim oblastima", kaže sudija prekšajnog suda Milan Marinović.

Izvor: Vreme, autor: Radoslav Ćebić

Poslednje vesti

Ilić: Preterana kritika šteti sudskom postupku Ilić: Preterana kritika šteti sudskom postupku Javnost Srbije je bila obasuta komentarima i saopštenjima posle objavljivanja prvostepene odluke donete u korist ministra policije Nebojše Stefanovića,... More detail
Aktuelni saziv DVT do sada izabrao 120 zamenika, a do kraja godine jos 61 Aktuelni saziv DVT do sada izabrao 120 zamenika, a do kraja godine jos 61 Odlukom Vlade Republike Srbije od 18.07.2018. godine o upotrebi sredstava tekuće budžetske rezerve, Državnom veću tužilaca odobrena su sredstva za... More detail
Udruženja sudija i tužilaca: Napad na advokata je napad na pravosudni sistem zemlje Udruženja sudija i tužilaca: Napad na advokata je napad na pravosudni sistem zemlje Društvo sudija Srbije apelovalo je danas policiju i tužilaštvo da preduzmu sve mere u pronalaženju ubice advokata Dragoslava Ognjanovića. More detail
UTSUdruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca je profesionalna, nevladina organizacija, koja za cilj ima afirmaciju i zaštitu položaja i ugleda nosilaca javnotužilačke funkcije i postizanje pravne sigurnosti, samostalnosti i nezavisnosti javnog tužilaštva.

Newsletter

Prijavite se za bilten Udruženja tužilaca Srbije