Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić-Momirović, Marine Govedarica, Biljane Dragojević i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužioca D.Đ. iz B., čiji je punomoćnik R.L., advokat iz B., protiv tužene Republike Srbije – Visokog saveta sudstva iz Beograda, čiji je zakonski zastupnik Državni pravobranilac iz Beograda, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 50/2015 od 22.01.2015. godine, na sednici održanoj 18.02.2016. godine, doneo je
P R E S U D U
DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 50/2015 od 22.01.2015. godine, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog plaćanja naknade za upisninu Advokatskoj komori, kao izuzetno dozvoljenoj.
PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 50/2015 od 22.01.2015. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1983/13 od 29.09.2014. godine, tako što se usvaja tužbeni zahtev tužioca D.Đ. iz B. i obavezuje tužena Republika Srbija – Visoki savet sudstva iz Beograda da isplati tužiocu na ime naknade štete zbog plaćanja naknade za upisninu Advokatskoj komori u Č., iznos od 210.000,00 (dvestadesethiljada) dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 11.02.2013. godine, pa do isplate.
U preostalom delu, za isplatu zakonske zatezne kamate, za period od 13.11.2012. godine pa do 10.02.2013. godine, revizija SE ODBIJA kao neosnovana.
O b r a z l o ž e nj e
Prvi osnovni sud u Beogradu, presudom P1 1983/13 od 29.09.2014. godine, obavezao je tuženu da isplati tužiocu na ime naknade štete zbog manje ostvarene zarade u periodu 01.07.2010. do 11.12.2012. godine, novčane mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom (sve bliže određeno u stavu prvom izreke presude). Obavezao je tuženu da na ime tužioca uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijala Beograd, za period od 01.07.2010. godine do 11.12.2012. godine, na osnovicu utvrđenu u stavu prvom izreke presude (stav drugi izreke). Odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tužena da isplati tužiocu na ime naknade štete zbog plaćanja naknade za upisninu u Advokatsku komoru iz Č., iznos od 210.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 13.11.2012. godine pa do isplate (stav treći izreke). Odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tužena da isplati tužiocu na ime nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol zbog neosnovanog neizbora za vršenje sudijske dužnosti Vrhovnog kasacionog suda, iznos od 1.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 04.10.2013. godine pa do isplate (stav četvrti izreke). Obavezao je tuženu da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 301.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 29.09.2014. godine pa do isplate (stav peti izreke).
Apelacioni sud u Beogradu, presudom Gž1 50/2015 od 22.01.2015. godine, odbio je kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1983/13 od 29.09.2014. godine, u stavu prvom, drugom i trećem izreke (stav prvi izreke). Ukinuo je presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1983/13 od 29.09.2014. godine, u stavu četvrtom i petom izreke, i u tom delu predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje (stav drugi izreke).
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, posebnu reviziju je blagovremeno izjavio tužilac preko punomoćnika advokata zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), a u vezi člana 23. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 55/14), ocenio da je revizija tužioca izuzetno dozvoljena, radi razmatranja pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana i ujednačavanja sudske prakse.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u granicama revizijskih razloga, na osnovu člana 408. ZPP, i utvrdio da je revizija tužioca delimično osnovana.
U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 408. ZPP.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio sudija Vrhovnog suda Srbije. Odlukom Visokog saveta sudstva od 25.12.2009. godine, tužilac nije izabran za sudiju. Ovom odlukom konstatovano je da sudijama koje nisu izabrane u skladu sa Zakonom o sudijama, prestaje sudijska dužnost sa 31.12.2009. godine. Odlukom Visokog saveta sudstva od 08.03.2012. godine, odbijen je prigovor tužioca, izjavljen protiv odluke o prestanku sudijske dužnosti. Protiv ove odluke, tužilac je podneo žalbu Ustavnom sudu Republike Srbije, koji je 09.10.2012. godine, doneo odluku pod brojem VIIIU-413/2012, kojom je usvojio žalbu i utvrdio da u postupku odlučivanja o prigovoru podnosioca žalbe nije oborena pretpostavka da podnosilac žalbe ispunjava uslov za izbor na stalnu sudijsku funkciju, poništio odluku Visokog saveta sudstva od 08.03.2012. godine i naložio da se izvrši izbor podnosioca žalbe u roku od 60 dana. Visoki savet sudstva, odlukom od 13.11.2012. godine, izabrao je tužioca za sudiju Vrhovnog kasacionog suda, a na osnovu rešenja predsednika Vrhovnog kasacionog suda od 11.12.2012. godine, tužilac ostvaruje prava i obaveze na osnovu rada od 11.12.2012. godine. U periodu od 01.01.2010. godine do 01.07.2010. godine, tužilac je ostvarivao pravo na naknadu plate na osnovu Zakona o sudijama, a od 01.07.2010. godine, tužilac je ostvarivao naknadu plate na osnovu rešenja predsednika Vrhovnog kasacionog suda Su 371/10-12 od 16.07.2010. godine, sve do 08.03.2012. godine, kada je odbijen prigovor tužioca na odluku Visokog saveta sudstva. U ovom periodu tužiocu je isplaćen manji iznos od onoga, koji bi mu pripao da je primao platu sudije Vrhovnog kasacionog suda. Tužilac je u periodu od 29.03.2012. godine do 13.11.2012. godine obavljao advokatsku delatnost i na ime upisnine u Advokatsku komoru iz Č. platio iznos od 210.000,00 dinara. Veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke, utvrđena je razlika između naknade plate koja je tužiocu isplaćena po prestanku sudijske dužnosti i plate koju bi ostvario da je obavljao funkciju sudije Vrhovnog kasacionog suda, uzimajući u obzir prihode koje je ostvario na osnovu obavljanja advokatske delatnosti za utuženi period.
Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su obavezali tuženu da naknadi tužiocu štetu na ime manje ostvarene zarade u periodu od 01.07.2010. godine do 11.12.2012. godine, u mesečnim iznosima bliže određenim u izreci prvostepene presude, kao i da na ime tužioca uplati pripadajuće doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje za isti period, na osnovicu utvrđenu u stavu prvom izreke prvostepene presude, dok su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete na ime plaćene naknade za upis u Advokatsku komoru iz Č. u iznosu od 210.000,00 dinara sa zahtevanom kamatom.
Nižestepeni sudovi su pravnosnažno obavezali tuženu da tužiocu naknadi štetu zbog izgubljene zarade u utuženom vremenskom periodu nalazeći da postoji građanskopravna odgovornost tužene za nastanak uzroka štete koju je tužilac pretrpeo s obzirom da je na protivpravan način u spornom periodu bio lišen prava na rad. Pri tome, dosuđena stvarna šteta predstavlja razliku između pripadajuće plate sudije Vrhovnog kasacionog suda i isplaćene naknade plate (dok je ostvarivao naknadu) i razliku između pripadajuće plate sudije i prihoda ostvarenog kroz obavljanje advokatske delatnosti (u periodu vršenja ove delatnosti).
Kroz utvrđivanje stvarne štete i njeno dosuđenje nije uzet u obzir iznos koji je tužilac uplatio Advokatskoj komori kao izdatak za upis („upisnina“), a koji je sada predmet odlučivanja. Nižestepeni sudovi nalaze da tužilac nema pravo na ovaj vid stvarne štete, jer je ista posledica slobodnog izbora zanimanja tužioca, a ne posledica protivpravne radnje organa tužene.
Revizijski sud smatra da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje u ovom delu pogrešno primenjeno materijalno pravo od strane nižestepenih sudova, na koji zakonski razlog ovaj sud pazi i po službenoj dužnosti, na osnovu člana 408. ZPP nalazeći da građansko-pravna odgovornost tužene za nastanak uzroka štete usled protivpravnih radnji njenog organa se proteže i na ovaj vid štete.
Osnov odgovornosti određuje se zavisno od porekla štete koju je oštećeni pretrpeo. Pravni osnov potraživanja zasniva se na odgovornosti države za nezakonit i nepravilan rad njenih organa (član 35. stav 2. Ustava) i članu 172. stav 1. ZOO, kojim je propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.
Suprotno zaključivanju nižestepenih sudova, ovaj sud smatra da se izdatak po osnovu upisnine ne može pripisati tužiocu, iz razloga što se svojom slobodnom voljom opredelio da obavlja zanimanje i delatnost koja je skopčana sa ovom vrstom izdatka. Za advokatsku profesiju (koja u pogledu opštih i posebnih uslova za izbor u svemu odgovara uslovima koji moraju da se ispune i za obavljanje sudijske funkcije) tužilac se opredelio onoga momenta kada mu je prestalo pravo na isplatu naknade plate, zaključno sa 08.03.2012. godine, a tužena u sprovedenom postupku nije ukazivala niti dokazala da je imao mogućnost zaposlenja i obavljanja drugih poslova u skladu sa svojom stručnom spremom.
U ovakvim okolnostima, ne može se govoriti o autonomiji volje u izboru profesije, već o iznuđenoj odluci radi obezbeđivanja egzistencije tužioca i članova njegove porodice (supruge i sina, kako utvrđuje prvostepeni sud). Kako se pravo na bavljanje advokaturom stiče donošenjem odluke o upisu u imenik advokata i polaganjem advokatske zakletve i da advokatske komore, na osnovu javnog ovlašćenja, odlučuju o zahtevu za upis u imenik advokata, a da je polaganje advokatske zakletve uslovljeno uplatom troškova upisa u imenik advokata čiju visinu, kao povereno ovlašćenje, određuje Advokatska komora Srbije, to proizilazi da uplata troškova upisa u imenik advokata, iako nije uslov za bavljanje advokaturom, već je uslov za polaganje advokatske zakletve postaje de facto poseban uslov za bavljenje advokaturom (kako to proizilazi iz odluke Ustavnog suda broj 1480 od 20.02.2014. godine, „Sl. glasnik RS“, broj 54/14). Stoga ovaj poseban izdatak uplaćen Advokatskoj komori predstavlja vid stvarne štete za koju odgovara tužena. Uzrok i ove štete je protivpravno lišenje prava na rad kroz vršenje sudijske funkcije, jer je i ova posledica u konkretnom slučaju objektivno podesna da se dovede u neposrednu uzročnu vezu sa nezakonitim i nepravilnim radom organa tužene.
Obzirom da kroz dosuđenje stvarne štete zbog izgubljene zarade, ovaj izdatak nije uzet u obzir kod obračuna stvarne štete koju je pretrpeo tužilac, to su nižestepene presude preinačene i zahtev usvojen u smislu izreke ove presude, jer se na taj način ostvaruje i osnovni cilj naknade materijalne štete da se imovinske prilike oštećenog putem novčane nadoknade dovedu u ono stanje kao da nije bilo štetnikove radnje.
Zahtev za refundaciju uplaćenog iznosa, tužilac je podneo tuženoj dana 11.02.2013. godine (datum podnošenja zahteva Republičkom javnom pravobranilaštvu), sa kojim datumom je tužena pala u docnju, usled čega je obavezana tužena da tužiocu na dosuđeni iznos isplati zakonsku zateznu kamatu od 11.02.2013. godine do isplate, dok je u preostalom osporenom delu odbio reviziju kao neosnovanu.
Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbi člana 404, 416. stav 1. i 414. stav 1. odlučio kao u izreci.
Predsednik veća-sudija
Milomir Nikolić,s.r.
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 844/2015
18.02.2016. godina
Beograd
