Na konferenciji za medije na kojoj je u junu 2014. godine najavio smenu četiri načelnika policijskih uprava, premijer Srbije Aleksandar Vučić označio je Dragoslava Kosmajca kao “najvećeg narko dilera u Srbiji”. Vučić je tada rekao da je reč o osobi čije ime niko ne sme da izgovori i da je svima već poznato za veze Kosmajca i pripadnika policijskih i drugih službi.
Novembra te godine Kosmajac je uhapšen, ali ne zbog trgovine drogom već zbog sumnje o poreskoj utaji, zloupotrebi položaja podstrekavanjem, prevari, protivpravnom zauzimanju zemljišta i falsifikovanju isprave. U nekim medijima su ga čak prozvali “srpskim Al Kaponeom”.
U jesen 2015. godine, Više javno tužilaštvo u Beogradu optužilo ga je da je nezakonito postao vlasnik parcele od oko 7,5 ari. Optužnica je vraćena na dopunu i prošlog meseca ponovo podignuta, ali još nije potvrđena. Druga optužnica, iz maja ove godine, Kosmajca tereti da je utajio oko 4.000 evra poreza, ali je istog meseca odbijena jer je Prvi osnovni sud u Beogradu utvrdio da je reč o mogućem prekršaju, a ne o krivičnom delu. Prvo osnovno javno tužilaštvo žalilo se na ovu odluku.
Slučaj Dragoslava Kosmajca nije jedini primer iz proteklih godina kada su najviši državni funkcioneri iz ranijih i aktuelne vlasti najavljivali hapšenja, prejudicirali ishode istraga i davali ocene da je učinjen novi veliki korak u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala. Rezultati, za sada, uglavnom nisu u skladu s najavama.
Oseća se strah
U policijskoj akciji “Rezač” iz decembra 2015. godine uhapšeno je 80 osoba, među kojima i bivši ministar poljoprivrede Slobodan Milosavljević sa saradnicima, zbog sumnje da su državu oštetili za oko 7,8 milijardi dinara. Do kraja februara svi uhapšeni su pušteni iz pritvora, a MUP je do sredine juna protiv 93 osobe podneo 17 krivičnih prijava.
Bez pravosnažnih presuda za sporne privatizacije
O slučajevima takozvane ’24 sporne privatizacije’ i prodaje preduzeća u državnom vlasništvu predstavnici vlasti su često govorili kao da su već okončani. Prema podacima s kraja maja, Tužilaštvo za organizovani kriminal je u četiri slučaja utvrdilo da nije počinjeno krivično delo, dok su ostale uglavnom još bile u fazi istrage. Ni u jednom od predmeta nije doneta pravosnažna presuda, a počelo je tek pet suđenja.
Nakon ove akcije, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, rekao je da su dokazi vrlo čvrsto i temeljno prikupljani „da se sutra opet ne bi dešavalo kao nekada u prošlosti da se razmišlja o tome da li postoje dovoljno dobri dokazi, da li će oni biti oslobođeni, da li će protiv njih biti podnete optužnice ili će to sve pasti.“
Na konferenciji za novinare je izjavio i da je posle opsežne istrage prikupljeno dovoljno dokaza i da očekuje „da će tužilaštva i nadležni sudovi uraditi dobro svoj posao u nastavku krivičnog postupka i da ćemo imati sve presude“.
Ministar Stefanović nije pristao da razgovara sa novinarkom Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS).
Izjave političara i funkcionera stavljaju teret na tužilaštva i sudove koji treba da postupaju u predmetima u kojima je krivac već označen i u javnosti postoji privid da je slučaj već rešen.
Slađanka Milošević, predsednica Sindikata pravosuđa Srbije, kaže da kada izostane očekivani ishod, stvara se mišljenje kako su tužilaštvo i sud korumpirani, a da je policija odradila svoj posao. Ona objašnjava da je pravilo da tužilaštvo daje nalog policiji za prikupljanje podataka, ali da može da postupa samo po onome što policija navede u krivičnim prijavama.
Goran Ilić, zamenik Republičkog javnog tužioca, kaže da je problematično kada hapšenja najavljuje ministar i da to odaje utisak da je sve motivisano političkim razlozima, iako najčešće nije tako.
“Onog trenutka kada tužilac preuzme rukovođenje postupkom, ministar čak nema ni saznanja niti bi smeo da ima saznanja o toku postupka, osim u situaciji kada postoji pritužba tužioca na nepostupanje policajca”, objašnjava Ilić.
U Izveštaju o stanju u pravosuđu iz marta 2016. godine Savet za borbu protiv korupcije je kao jedan od najvećih problema izdvojio pritiske na tužioce i sudije koji preko izjava političara dobijaju uputstva i upozorenja šta moraju da rade.
U nedavno objavljenom godišnjem izveštaju Zaštitnika građana Saše Jankovića, takođe se navodi kako postoji “snažna percepcija, koju je teško materijalno dokumentovati, da su sudska i tužilačka funkcija pod snažnim uticajem političke vlasti”.
Savet i Zaštitnik građana kao primer navode bivšeg predsednika Specijalnog suda u Beogradu Vladimira Vučinića koji je predsedavao sudskim većem u postupku protiv Miroslava Miškovića. Nakon odluke da privremeno vrati pasoš Miškoviću, Vučinić je doživeo brojne pritiske, zbog čega je na kraju prešao u advokate.
Vučinić za CINS kaže da bi ponovo doneo istu odluku i da se vodio zakonom i načelom pretpostavke nevinosti. Ne krije razočarenje što ga je veoma malo kolega podržalo, dodajući da je to možda bila prilika da se pokaže integritet.
„Mislim da postoji strah. To treba reći javno. Oseća se“, kaže Vučinić.
Mediji kao prenosilac poruka vlasti
Miroslav Mišković je danima bio na naslovnicama tabloida i političari su ga često navodili kao primer borbe protiv korupcije. U junu je nepravosnažno osuđen na pet godina zatvora zbog pomaganja sinu Marku u utaji poreza, ali je oslobođen optužbe za korupciju, odnosno, zloupotrebu položaja.
Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu, kaže da mediji nekritički prenose stavove jakih političkih figura o tome kako treba da izgleda određeni sudski postupak, a pravosuđe je ponekad podložno toj vrsti pritisaka.
“Mediji su već dugo vremena glavni prenosilac poruka izvršne vlasti svima ostalima o tome kako treba da se vladaju, pa i kako treba da odlučuju. (…) Da sa ove druge strane nema dovoljno podložnog sudstva i tužilaštva da primi takve instrukcije, ne bi to bilo tako jednostavno”, dodaje Majić.
Prema rečima Vladimira Vučinića, zvaničnici uopšte nemaju ovlašćenja da komentarišu postupke koji su tek na početku:
„Sve te izjave, posebno ako dolaze od čelnih ljudi u ovoj državi, svakako da mogu da utiču na svakoga ko dođe u dodir sa tim predmetom: od policije, tužilaštva, pa na kraju suda.“
Decenijska istraga bez potvrđene optužnice
Protiv Bogoljuba Karića, koji je u bekstvu, već deceniju se vode istrage zbog sumnji da je zloupotrebio položaj i naneo štetu kompaniji Mobtel, u kojoj je država bila jedan od suvlasnika. Optužnica do danas nije potvrđena, a Viši beogradski sud je poslednju, izmenjenu, u aprilu vratio Višem javnom tužilaštvu da donese naredbu o dopuni istrage.
Zamenik tužioca u Trećem osnovnom tužilaštvu u Beogradu Nenad Stefanović objašnjava da neki postupci mogu da budu i ubrzani zahvaljujući pritiscima javnosti.
“Ovi predmeti gde nemate pritisak javnosti i nemate pritisak toliko medija, osim advokata kojima se stvarno žuri, to su predmeti koje ne znam kako će se (završiti)”, kaže Stefanović.
CINS je nedavno objavio istraživanje koje pokazuje da veliki broj suđenja u krivičnim postupcima traje predugo, a često ih prate odlaganja ročišta, nedolasci svedoka i izmene optužnica. Na kraju 2015. godine, na svim prvostepenim sudovima u Srbiji čak 583 suđenja za krivična dela su trajala duže od deset godina.
Kada suđenja za korupciju konačno i budu okončana, kazne su uglavnom uslovne, a prema prikupljenim podacima od 2013. do kraja 2015. godine, više od pola presuda su bile oslobađajuće i odbijajuće.
Na važna mesta dolaze ljudi po volji politike
Osim kroz poruke u medijima, politika na pravosuđe utiče i izborom nosilaca pravosudnih funkcija. Još traju posledice neuspele reforme pravosuđa iz 2009. godine, koju je vodila tadašnja ministarka pravde Snežana Malović, kada je otpušten veliki broj sudija i tužilaca.
U Palati pravde smeštena su tri beogradska osnovna suda i tužilaštva, kao i beogradski Viši sud te Više tužilaštvo, foto: Lazar Mrčanica
Većina sudija koji su tada odlukom Visokog saveta sudstva ostali bez funkcije, tužili su državu i jedan deo njih već je dobio nadoknadu za vreme koje su nezakonito proveli bez posla.
Krivična prijava zbog navodne zloupotrebe službenog položaja prilikom reforme pravosuđa i tada procenjene štete od 1,5 milijardi dinara podneta je protiv članova Visokog saveta sudstva, ali je odbačena u decembru 2014. godine. Šteta naneta državnom budžetu nikad nije utvrđena.
Tužilac Nenad Stefanović kaže da se od 2009. i 2010. godine u tužilačku organizaciju i sudsku vlast uvukao strah od toga da uvek može neka izvršna vlast da ih promeni.
Slađanka Milošević iz Sindikata pravosuđa kaže da su tužioci i sudije i danas zaplašeni neuspelom reformom i da je problem što niko nije odgovarao za propuste:
“Oni tako zaplašeni i šapate političara osluškuju”.
Javne tužioce formalno predlaže Vlada Srbije, kojoj deo kandidata predlaže Državno veće tužilaca, a bira ih Skupština.
Tužilac Goran Ilić kaže da je izbor tužilaca propusni kanal za pritisak politike na tužilaštvo i da se biraju političkim procesom.
“Niko ko nije po volji aktuelnoj ili svakoj drugoj vlasti ne može da dođe na neko važno mesto u javnom tužilaštvu”, kaže Ilić i dodaje da kad se to ima u vidu, drugačije vrste direktnih pritisaka i nisu potrebne „budući da na važna mesta dolaze ljudi koji su po volji politike”.
(Izvor: CINS, autorka: Ivana Jeremić)
