Seme strаhа je posejаlа tzv. reformа prаvosuđа kаdа je više od hiljаdu ljudi izbаčeno iz prаvosuđа i tа lekcijа je ostаla u glаvi mnogih. Ako ne postupаš kаko se očekuje, može ti se desiti nekа novа „reformа“!
U zemlji u kojoj afere niču kao pečurke posle kiše, nije lako biti tužilac. Naročito kad se zna kroz šta je sve prošlo naše pravosuđe za poslednjih dvadesetak godina.
Jedan od onih koji su sa punom dozom stručnosti i digniteta ukazivali na stanje u pravosuđu i probleme koji ga prate je Goran Ilić, predsednik udruženja tužilaca Srbije i zamenik republičkog javnog tužioca.
Čini to i danas. U razgovoru za NIN i sam ukazuje na postojanje opšteg nezadovoljstva pravosuđem Srbije. „Različita su obrazloženja za nezadovoljstvo. Prema sprovedenim anketama građani smatraju da je pravosuđe loše zato što su sudovi i tužilaštva nedovoljno efikasni i zbog sumnje u korupciju.
Sa druge strane, nedavno sprovedena istraživanja među sudijama i tužiocima kazuju da su i sudije i tužioci nezadovoljni svojim ekonomskim položajem i da smatraju da je osnovna prepreka za bolje pravosuđe politički uticaj na pravosudni sistem.
Istina je, naravno, na sredini. Nezadovoljstvo sudija i tužilaca je u jednoj meri opravdano, jer Ustav Srbije od 2006. godine ne obezbeđuje samostalnost javnog tužilaštva i nezavisnost sudstva.
Naprotiv, kroz način izbora članova Državnog veća tužilaca i Visokog saveta sudstva, javnih tužilaca kao i starešina javnih tužilaštava i predsednika sudova, Ustav osigurava politički uticaj na pravosudni sistem”, objašnjava Ilić.
Dakle, problem je u ustavnom položaju sudstva i javnog tužilaštva?
Da, jedan od problema. Uostalom, kada politika ima ustavni uticaj na izbor čelnih ljudi u pravosuđu, onda ima načina da ostvari i neformalni uticaj. U vezi sa nezavisnošću sudske vlasti i samostalnošću javnog tužilaštva trebalo bi reći da u pogledu te teme postoji jedna vrsta nerazumevanja kod nas. Prvo, nezavisnost i samostalnost sudija i tužilaca nikako ne sme da znači njihovu neodgovornost. Naprotiv, trebalo bi jačati sistem odgovornosti u sudstvu i u tužilaštvu.
Sa tim u vezi, trebalo bi reći da nezavisnost odnosno samostalnost nije privilegija za sudije i tužioce, to su principi koji su u interesu građana. Pitajte bilo kog građanina da li želi da o njegovom predmetu odlučuje neko ko je nezavisan ili je pod nečijim uticajem? Uvek ćete dobiti isti odgovor da ljudi žele da se o njihovim pravima odlučuje mimo bilo kakvog uticaja.
Međutim, sigurno poverenje građana u pravosuđe ne može da bude uspostavljeno dok god sudski postupci traju dugo?
To je samo delimično tačno. Poverenje građana u pravosudni sistem nije uvek tesno povezano sa dužinom trajanja postupaka i kvalitetom pravde, odnosno odnos izvršne vlasti i medija u velikom meri utiče na stepen poverenja u pravosuđe.
Tako nešto je pokazalo i jedno skorašnje istraživanje sprovedeno u Sloveniji, koje je Gregor Strojin prezentovao u članku Odnos medija i sudstva. Sudstvo je, od nezavisnosti Slovenije, uživalo najveće poverenje oko 2000. godine, u isto vreme kada su sudski postupci trajali najduže.
Zaključak istraživanja donekle je ironičan. Poverenje javnosti u sudove padalo je sa jačanjem kvaliteta i efikasnosti sudstva u razdobljima kada je pravosuđe bilo izloženo javnoj i neargumentovanoj kritici medija i političara.
Rekli ste da su sudije i tužioci nezadovoljni materijalnim položajem?
Prema podacima SEPEŽA (Evropske komisije za efikasnost pravosuđa) iz 2008. godine, budžetska sredstva koja se izdvajaju za javna tužilaštva u Srbiji su nekoliko puta manja nego u većini zemalja u regionu. Budžet koji se izdvaja za tužilaštvo no stanovniku je tako skoro pet puta manji u odnosu na bupet tužilaštva Slovenije i oko tri i no puta manji u odnosu na budžet koji se izdvaja za tužilaštvo u Hrvatskoj.
Savet za borbu protiv korupcije objavio je Izveštaj o reformi pravosuđa. Da li se slažete sa iznetim ocenama?
U najvećoj delu Izveštaj sadrži ocene koje su saglasne sa ocenama Udruženja tužilaca i mojim lično. Posebno sam saglasan sa ocenom da pravosudne institucije ne ostavljaju utisak da su nezavisne, kao i da postojeća kruta organizacija tužilaštva i odsustvo stvarnih garancija samostalnosti tužilaštva može da ugrozi objektivnost istrage koju no novom ZKPu sprovodi javni tužilac.
Istovremeno, ne bih mogao da se saglasim da je situacija nepovoljnija u odnosu na situaciju koja je vladala u vreme tzv. reforme pravosuđa. Naime, gledišta sam da dobar deo problema sa kojima se danas suočava pravosuđe jeste posledica nakazne reforme iz 2009. godine.
Navodi se i tvrdnja da se iz Ministarstva pravde napada trend nezavisnosti pravosuđa. Pominje se jedan pomoćnik ministra koji govori o „pogubnom trendu nezavisnosti sudstva” zbog čega se, kako kaže, može desiti da se grupa od 2.000 neodgovornih ljudi „odmetne u hajduke”. Da li je to poruka sudijama i tužiocima?
Nisam prisustvovao skupu kada je takva ocena izrečena, niti mi je poznat kontekst u kome je to kazano. U svakom slučaju, ako je to što je rečeno tačno interpretirano, smatram sasvim neprimerenim da bilo koji funkcioner na bilo kojoj poziciji na nezavisnost pravosuđa gleda kao na „poguban trend”, zbog koga tobože preti opasnost da se sudije i tužioci „odmetnu u hajduke”…
U izveštaju saveta se naglašava da su izvršna i zakonodavna vlast „ugrađeni” u izbore nosilaca pravosudne vlasti i da se na taj način vrši pritisak. Setimo se slučaja sudije Vučinića i njegovog pretpostavljenog Stepanovića. I obična javnost smatra da je tu u pitanju pritisak. Ja vam sve vreme govorim o problemima na nivou celog pravosuđa, a aktuelne slučajeve, s obzirom na profesionalne standarde, ne mogu i ne želim da komentarišem.
Dobro, šta je no vama najveći problem pravosuđa Srbije, danas?
Pored problema na koje ukazuju građani i same sudije i tužioci, ozbiljan problem u pravosuđu je strah. Seme straha je posejala tzv. reforma pravosuđa kada je više od hiljadu ljudi, bez ikakvog obrazloženja, izbačeno iz pravosuđa i ta lekcija je ostala u glavi mnogih u pravosuđu. Ako ne postupaš kako se očekuje, može ti se desiti neka nova „reforma” ili „reizbor”!
Uostalom o tome u nezavisnom istraživanju provedenom 2010. godine govori Američka advokatska komora, koja zaključuje da „tužioci rade pod oblakom strepnje i straha”.
Drugi problem je nešto što su eksperti Evropskog udruženja sudija i tužilaca za slobodu i demokratiju „Medel” nazvali kult norme. Sudije i tužioci se upinju da urade što veći broj predmeta da bi ispunili nekakvu normu, a ne da reše problem.
Druga stvar koja danas tišti pravosuđe je to što nije jasno i u dovoljnoj meri uspostavljena distanca od nasleđa takozvane reforme pravosuđa.
Šta nije urađeno, a trebalo je?
Navešću samo jedan primer. Novi Zakonik o krivičnom postupku. Postoji opšte uverenje da je Zakonik korak unazad, ali tim povodom se još uvek ništa nije preduzelo. U vezi sa ZKP-om i uopšte problemima sa kojima se suočava pravosuđe Udruženje tužilaca će zatražiti prijem kod predsednika Vlade, da bismo ukazali na probleme i naše viđenje načina za rešavanja problema. Očekujemo razumevanje za naše stavove.
To znači da smatrate da javnotužilačka istrage koju donosi novi ZKP nije dobro rešenje?
Ne, ali protiv sam tužilačke istrage kakva je normirana novim ZKP-om. U vezi sa tim moram da razvejem jednu neistinu. Govorilo se da novi zakonik donosi brojne novine i da je svakako najznačajnija novina uvođenje javnotužilačke istrage. Takve izjave zagovornika najnovijeg ZKP-a delovale su zbunjujuće za upućene u pravnu istoriju.
Prava istina je da je kod nas već praktikovana tzv. tužilačka istraga i to no Zakonu iz 1948. Štaviše koncept istrage iz tog zakona ima izrazite sličnosti za istragom iz poslednjeg ZKP-a.
Prema Zakonu o krivičnom postupku iz 1948. godine, istragu rešenjem otvara javni tužilac, protiv rešenja o otvaranju istrage nije bila dozvoljena žalba. Danas, prema Zakoniku iz 20ii. godine, istraga se pokreće naredbom nadležnog javnog tužioca i protiv ove naredbe nije dopuštena posebna žalba.
Jedina je razlika što se no posleretnom zakoniku zahtevao viši stepen sumnje (osnovana sumnja) za pokretanje istrage od onoga koji se danas traži za pokretanje istrage, jer su danas dovoljni osnovi sumnje. Primena ZKP-a iz 1948. bila je praćena brojnim kršenjem ljudskih prava okrivljenih u krivičnom postupku.
Nije valjda i danas tako?
Naravno da su se okolnosti promenile i ne može se očekivati da javnotužilačka istraga dovede do masovnog kršenja ljudskih prava, ali da je izazvao ili će izazvati poteškoće već je sada jasno. Pre svega, javnotužilačka istraga bi morala da rezultira promenom položaja i organizacije javnog tužilaštva. To se nije desilo. Tako da sam svoj deo knjige koju sam sa prof. Škulićem napisao i koja se bavi novim ZKP nazvao „Tužilaštvo sovjetsko, postupak američki”.
Namera mi je bila objasnim taj paradoks, da su u Zakoniku smelo prihvaćena rešenja iz angloameričkog prava, a u isto vreme centralno mesto prema tom istom Zakoniku ima tužilaštvo koje je zatočeno u vremenskoj kapsuli i koje u pogledu organizacije nije promenjeno od perioda kada je u Jugoslaviji Staljin bio obožavan.
U kojoj se meri, u takvim okolnostima, naše tužilaštvo danas ponaša zrelo i samostalno? Javnost iritiraju, recimo, pritvori zbog pisanja o poplavama, zatim nalozi za istragu na osnovu izjava optuženog, poput Šarića. Ili sada aktuelnog izvesnog Kosmajca. Kao da je mrtva trka između tužilaštva i medija koji, na osnovu izjava političara, vode istragu umesto nadležnih organa.
Vi biste opet na teren konkretnih slučajeva koji su u toku. Oni koji komentarišu sudske postupke koji su u toku i sami se mešaju u postupak, što je deo problema o kome sam govorio.
Možete li, onda, za kraj, reći nešto povodom aktuelnih smena u policiji koje, takođe, zbunjuju javnost. Tim pre jer istrage, u stvari, vodi tužilaštvo. Da li se očekuju smene u tužilaštvu?
U tužilaštvu postoji sistem odgovornosti i disciplinski organi koji utvrđuju odgovornost. Sproveden postupak i odluka disciplinskih organa jesu jedini način da neko bude smenjen. Međutim, mogući problem je što o odgovornosti, na i smeni tužilaca i zamenika odlučuje Državno veće tužilaca, koje u prethodnom periodu nije ostavljalo utisak samostalnog organa imunog na uticaje politike.
Izvor: NIN, autor: Slobodan Ikonić
