Dok pišem ovaj tekst, Vlada Republike Srbije je upravo objavila vest da je usvojila nacrt Amandmana na Ustav RS, koje je izradilo Ministarstvo pravde. Nakon godinu i po dana neformalne debate o promeni Ustava, u delu koji se odnosi na pravosuđe, izgleda da je došao trenutak da se postupak vrati u ustavni okvir te da procedura promene Ustava i formalno počne.
U međuvremenu smo imali godinu i po dana debate i nekoliko, od strane Ministarstva pravde (preciznije, službenika zaposlenih u Ministarstvu pravde), urađenih verzija amandmana da bi na kraju dobili i poslednju, četvrtu verziju predloženih amandmana, navodno, kako to tvrde predstavnici Ministarstva pravde, usaglašenu sa mišljenjem Venecijanske komisije.
Koliko je poslednja verzija predloženih amandmana zaista usaglašena sa mišljenjem Venecijanske komisije, možemo jednostavno utvrditi ako uporedimo tekst amandmana sa preporukama iz mišljenja Venecijanske komisije iz juna ove godine. Međutim, Ministarstvo pravde je uporno u tvrdnjama da je poslednja verzija amandmana u potpunosti usaglašena sa mišljenjem Venecijanske komisije.
Argument za ovakve tvrdnje Ministarstvo pronalazi u Memorandumu Sekretarijata Venecijanske komisije, u kome se konstatuje da su preporuke Venecijanske komisije sprovedene. Pri tome se ne pominje da Venecijanska komisija navodno usaglašene amandmane uopšte nije ni razmatrala na plenarnoj sednici, već je Memorandum Sekretarijata samo „uzela k znanju“. Ako bi, i pored toga, prihvatili stav Ministarstva pravde da je Venecijanska komisija prihvatila poslednju verziju amandmana, treba imati u vidu još neke veoma bitne činjenice.
Republika Srbija se Akcionim planom za Poglavlje 23 obavezala da promeni ustavne odredbe koje se odnose na pravosuđe sa ciljem jačanja nezavisnosti pravosuđa i smanjenja političkog uticaja na pravosuđe. Ovo podrazumeva da nije dovoljno uskladiti promene Ustava sa mišljenjem Venecijanske komisije, jer se Ustav ne menja zbog Venecijanske komisije, već zbog građana ove zemlje i uređivanja društva po uzoru na Evropsku uniju (EU), zbog čega je neophodno da buduće ustavne odredbe budu usaglašene i sa Akcionim planom za Poglavlje 23. Ovaj dokument (Akcioni plan) je akt naše države, koji je Vlada Republike Srbije usvojila i kojim je preuzela obavezu promene ustavnog okvira u delu koji se odnosi na pravosuđe u cilju smanjenja političkog uticaja na pravosuđe i jačanja nezavisnosti pravosuđa.
Venecijanska komisija (zvanični naziv: Evropska komisija za demokratiju putem prava) je telo Saveta Evrope (a ne EU) koja prilikom ocena pravnih akata vodi računa o njihovoj usaglašenosti sa standardima Saveta Evrope (čiji su članovi npr. i Rusija, Gruzija, Moldavija). Ovi standardi su niži od standarda EU pa treba podsetiti da Republika Srbija nije u procesu pridruživanja Savetu Evrope (jer je već član Saveta Evrope),već je u procesu pridruživanja EU, koja ima daleko više standarde. Pri tome, sama Venecijanska komisija i ne propisuje standarde, već prilikom ocene pravnog akta ceni usaglašenost pravnog akta sa standardima koje su postavila druga tela Saveta Evrope, u prvom redu Komitet ministara.
Međutim, postoje i druga evropska tela koja uspostavljaju određene standarde u oblasti pravosuđa i koja te standarde podižu na značajno viši nivo, kao što su Konsultativno veće evropskih sudija (CCEJ) i Konsultativno veće evropskih tužilaca (CCEP). Dok za predstavnike Ministarstva pravde, bar verbalno, nezavisnost sudstva nije sporna, ideju nezavisnog tužilaštva u startu odbacuju sa argumentacijom „da tužilaštvo nije sud i da ne može biti nezavisno jer nigde na svetu tužilaštvo nije nezavisno“ (što inače nije tačno, jer je u trideset i tri evropske države, npr. Portugal, Italija, Belgija itd. javno tužilaštvo ustavom određeno kao nezavisno), Konsultativno veće evropskih tužilaca, u svojim mišljenjima, postavlja nezavisnost tužilaštva kao standard.
Tako se u mišljenju broj 4 (2009) kaže da su tužioci „nezavisni i samostalni u donošenju odluka…“ (Deklaracija iz Bordoa). Nadalje, u mišljenju CCEP broj 9 (2014) se navodi: „Nezavisnost i samostalnost javnog tužilaštva predstavljaju neophodan činilac nezavisnosti pravosuđa. S toga treba podsticati opštu tendenciju povećanja nezavisnosti i delotvorne samostalnosti javnog tužilaštva“ (Rimska povelja).
Iako je Ministarstvo pravde čak četiri puta menjalo svoj predlog ustavnih promena i kroz te promene pokazalo volju za neka poboljšanja postojećih rešenja, kao što su ukidanje probnog mandata za sudije i zamenike tužilaca i isključenje Vlade i Narodne skupštine iz postupka izbora sudija, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca (osim Vrhovnog javnog tužioca), može se zaključiti da Ministarstvo pravde ipak nije pokazalo spremnost za izmene koje bi dovele do gubitka kontrole zakonodavne i izvršne vlasti nad postupkom izbora sudija, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca.
Iako u ovom postupku, prema predloženim izmenama Ustava, više neće učestvovati Vlada i Narodna skupština, već isključivo pravosudni saveti (Visoki savet sudstva i Visoki savet tužilaca), ukidanjem sudske odnosno tužilačke većine u ovim savetima i uvođenjem mogućnosti raspuštanja ovih saveta, ukoliko u roku od 60 dana ne donesu odluku, vladajuća politička opcija zadržava kontrolu, odnosno odlučujući uticaj na izbor svih nosilaca pravosudnih funkcija. Argument Ministarstva pravde da „istaknuti pravnici“ u pravosudnim savetima neće biti predstavnici vladajuće (parlamentarne) većine jer će se birati dvotrećinskom većinom u Narodnoj skupštini, pada u vodu, obzirom da je propisana mogućnost drugačijeg načina izbora „istaknutih pravnika“ ukoliko dvotrećinsku većinu u parlamentu nije moguće postići.
Tako je otvorena mogućnost da se izbor ovih članova pravosudnih saveta iz Narodne skupštine ( i to dvotrećinskom većinom) izmesti na neko drugo mesto, moguće i u kafanu, gde će „pet drugara“ od kojih je troje izabrala Narodna skupština, odlučiti, i to prostom većinom, ko će biti „istaknuti pravnici“. Na taj način se, ne samo većina potrebna za izbor „istaknutih pravnika“ smanjuje sa 167 narodnih poslanika na tri državna funkcionera, već se u politički i pravni sistem Republike Srbije uvodi novi bezimeni državni organ, nadležan isključivo za izbor nesudijskih, odnosno netužilačkih članova pravosudnih saveta. Potpuno je apsurdno da se na takav organ („pet drugara“) prenosi nadležnost Narodne skupštine i to kada Narodna skupština odlučuje dvotrećinskom većinom.
Može se zaključiti da Ministarstvo pravde nije pokazalo spremnost i volju da se odrekne kontrole nad izborom sudija, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca. Time je Ministarstvo pravde pokazalo jasan stav da pravi cilj promene Ustava nije depolitizacija pravosuđa i jačanje nezavisnosti sudija i sudova i samostalnosti javnih tužilaštava, već upravo suprotno –zadržavanje postojećeg stanja, pa čak i jačanje političkog uticaja na pravosuđe. Postaje sasvim jasno da vladajuća politička struktura nema stvarnu nameru da pristane na nezavisnost pravosuđa, a time jasno pokazuje da ne pristaje na uspostavljanje vladavine prava u našoj zemlji.
Radovan Lazić, predsednik UO Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije
Tekst je napisan u okviru projekta Promene Ustava na putu do Evropske unije: zastupanje ustavnih promena koji finansira Ambasada Kraljevine Holandije u Srbiji.
Izvor: http://www.emins.org
