Isti ljudi koji su sprečili policiju da izađe na lice mesta u noći između 24. i 25. aprila prošle godine i koji su tada na neki način suspendovali državu sada opstruiraju predistražni postupak pred Višim tužilaštvom u Beogradu.
Tužilaštvu su vezane ruke u postupku o rušenju u Hercegovačkoj zato što je suočeno sa opstrukcijom policije. Oni su od policije tražili informacije u vezi sa događajima u Savamali i čak su nekoliko puta urgirali postupanje po tom zahtevu. Međutim, policija nikada nije odgovorila na taj zahtev – kaže za Danas Radovan Lazić, predsednik Upravnog odbora Udruženja tužilaca Srbije i član Državnog veća tužilaca, objašnjavajući da za razliku od drugih zemalja poput Italije ili Amerike tužilaštvo u Srbiji nema istražiteljsku službu, već se isključivo oslanja na policiju za prikupljanje dokaza.
Da li postoji nešto što je Više tužilaštvo i pored opstrukcije policije moglo da učini kako bi se slučaj pomerio sa mrtve tačke?
– Tužilac ima nekoliko mogućnosti ako policija ne postupa po njegovim zahtevima, ali ti instrumenti nisu efikasni. Jedna mogućnost je da zahteva pokretanje disciplinskog postupka protiv policijskog službenika koji se oglušuje o njegov zahtev. Međutim, da li će postupak biti i pokrenut odlučuje disciplinski tužilac u okviru policije, koji je dakle policijski organ. Tužilac takođe može obavestiti starešinu policijskog službenika čijim radom nije zadovoljan, ili ministra i nadležni skupštinski odbor ako nije zadovoljan radom starešine. U ovoj konkretnoj situaciji, da sam ja zadužen za ovaj predmet, nikad te mere ne bih primenio jer znam da taj policijski službenik koji ne odgovara na moje zahteve ne radi to svojom voljom, već je takvu naredbu dobio od onih kojima bi trebalo da se žalim na njega. Iz izveštaja Zaštitnika građana znamo da je policiji u noći kada se desilo rušenje u Hercegovačkoj bilo naređeno da ne postupa i da je naredba došla iz vrha policije. Pokretanje disciplinskog postupka protiv nekog nižeg policijskog službenika kome je dat ovaj slučaj bila bi potraga za žrtvenim jarcem.
Otkud tolika tajnovitost tužilaštva u ovom slučaju? Zašto mora da se čeka da Poverenik reaguje da bi dalo odgovor na pitanja koja se odnose na neke osnovne informacije o slučaju?
– Ne znam. Mislim da je greška tužilaštva što se čekalo da Poverenik reaguje, jer se ne radi o informacijama koje bi po bilo čemu trebalo da budu tajne. Još veća je greška što tužilaštvo ne objasni javnosti šta je do sada u tom predmetu radilo, i zašto nema rezultata. Jer kada bi to objasnilo, bilo bi jasno da nema odgovornosti tužilaštva u ovom predmetu i da je za nepostupanje i za nedostatak rezultata u predistražnom postupku odgovoran isti onaj koji nije sprečio rušenje, i ko nije reagovao na prijave građana da se vrši krivično delo. Tužilaštvo previše ćuti i ne izlazeći u javnost preuzima odgovornost za nešto za šta objektivno nije odgovorno.
Više javno tužilaštvo u Beogradu je prošle godine izdalo saopštenje u kome traži između ostalog i od medija da ne insistiraju na “ubrzavanju krivičnih i predistražnih postupaka” koji se vode pred tom institucijom. Da li je pisanje o slučaju Savamala pritisak medija na tužilaštvo?
– Izveštavanje o predmetu ne mora da bude pritisak. Svako interesovanje javnosti stvara određeni pritisak na onoga ko postupa. Ali nije svaki pritisak nedozvoljeni pritisak. Potpuno je opravdano interesovanje javnosti za ovaj slučaj. I obaveza medija jeste da o tome izveštavaju. Ali ova faza predistražnog postupka je faza u kojoj se ne može mnogo informacija davati javnosti zato što to može ugroziti kasniju istragu i suđenje.
Kada vlast govori na takav način o slučaju Savamala, da li je to pritisak na tužilaštvo?
– Izjave političara, naročito onih koji su na vrhu države kao što su premijer ili ministar policije, u kojima se govori o konkretnim postupcima koje sud ili tužilaštvo vode jesu pritisak i jesu pokazivanje očekivanja od nadležnih organa kako treba da rade. Izjava koju ste pomenuli mi više deluje kao političko opravdanje upućeno široj javnosti nego što je upućeno tužilaštvu ili policiji. Jedna vrsta pritisaka se dešava tako što političari preko medija pokazuju svoja očekivanja. I to stvara svojevrsnu autocenzuru među pravosudnim organima.
Da li je rešenje slučaja Savamala postalo stvar političke volje?
– Postoje dva bitna pitanja koja zahtevaju odgovor. Prvo, ko je izvršio nekoliko krivičnih dela – rušio objekte, vezivao ljude… Drugo, po meni mnogo ozbiljnije, jeste ko je naredio policiji da ne reaguje, odnosno zašto policija nije radila svoj posao. Ako se ovo drugo pitanje ne reši, neće ni prvo. A da bi drugo pitanje dobilo odgovor potrebna je politička volja, u suprotnom se neće rasvetliti. Očekivao sam da će sve biti rasvetljeno mnogo ranije. Nikome ne ide u prilog i nikome ne odgovara da se ovaj slučaj ne rešava.
Da li ste vi sami bili izloženi pritiscima? Da li ste osetili neke posledice zato što ste govorili za medije o slučaju Savamala?
– Ja o tome nisam govorio kao predstavnik tužilaštva, jer to nije moj predmet. Svoje predmete ne komentarišem u medijima. Nisam osetio nikakve posledice i ne verujem da bi me neko i pritiskao s obzirom na moju otvorenost prema medijima. Niti verujem da bih dobijao predmete za koje su političari zainteresovani.
Autocenzura među tužiocima
Koliko je raširena autocenzura u tužilaštvu?
– Raširena je i u tužilaštvu i sudu. Postoji strah od prikrivenog sankcionisanja, kao što je recimo upućivanje u drugo tužilaštvo, koje je niže ili dosta udaljeno od mesta stanovanja. Takve situacije su se dešavale kada se ne postupa po nalozima vlasti. Takođe, pre sedam godina imali smo opšti reizbor tužilaca i sudija koji je pokazao da ne postoje nikakve garancije i da u svakom trenutku može tri četvrtine ljudi da ostane bez posla. Jednom je ta poruka poslata i taj mač je ostao da visi nad glavom.
Niko ne može da ruši bez pravosnažne odluke
Kada premijer Srbije Aleksandar Vučić kaže da je problem to što su objekti u Hercegovačkoj srušeni noću, a da bi ih on rušio danju, kakva se poruka šalje policiji i tužilaštvu koji rade na slučaju Savamala?
– Ovde se ne radi o tome da li je rušenje sprovedeno noću ili danju, već da li je neko preuzeo ingerencije države ili nije. Država sprovodi svoje odluke, a ovde nije bilo nikakve odluke državnog organa da se ti objekti ruše. Neko je samovoljno srušio te objekte bez ikakvog pravnog osnova i postupka. Tako je suspendovana država i vladavina prava. Mene kao građanina ne zanima da li su ti objekti bili legalni, u postupku legalizacije, ili nelegalni. Niko ne može nekome da sruši kuću bez pravosnažne odluke nekog državnog organa. I ako imate pravosnažnu odluku, opet to ne može da radi bilo ko. Ovde smo imali bezakonje na delu, a policija je to dopustila.
Izvor: Danas, piše: Milica Radenković
